Пастир добри
Јер, када је Дух Свети сишао на Апостоле, и они почели говорити разним језицима, у граду Јерусалиму било је сабрано много народа с разних страна јер је то био и празник јеврејске Педесетнице, када су прослављали своје спасење из египатског ропства. И сви су они чули да Апостоли говоре на њима разумљивом језику. Непријатељи Христови који су Христа и гонили и осудили, фарисеји и садукеји, почеше да се подсмејавају говорећи: “Ови су пијани, накитили су се вина иако је тек јутро, девет сати ујутру.“ Тада је Апостол Петар иступио испред свих њих, обратио се скупљеном народу и рекао: “Браћо, нису ови овде пијани него се испунила реч Божја, коју је рекао преко пророка Осије, да ће у последње дане излити Духа Свога Светога на свако тело на земљи“ (Дела Ап. 2, 15-17).
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Богу благодарим, браћо и сестре, и вашем дивном епископу, а нашем брату у Христу, владики Јефрему, што ми се пружила прилика да данас будем са вама у овоме предивном храму Божјем и да се заједнички Богу помолимо и принесемо бескрвну жртву за нас овде сабране и за цео наш православни српски народ. Није ми први пут да сам у овоме граду и у овоме крају, и није први пут да имам контакт са народом овога краја. Зато је моја радост утолико већа, што вас видим данас у овако лепоме броју сабране на овој заједничкој нашој молитви. И то управо данас у недељу, у недељу после Духова, после Свете Тројице када Света Црква прославља све Светитеље, све угоднике Божје који су животом својим на земљи Богу угодили у протеклих две хиљаде година, боље речено, и оне из Старога Завета који су пре Господа Христа живели вером у долазак будућег Месије и тиме постигли циљ свога постојања и свога живљења овде на земљи.
А циљ који је Бог поставио пред човека, како пред првога човека Адама кога је створио, тако и пред свакога од нас, јесте да живећи на овоме свету педесет, осамдесет или сто година, припреми себе за Живот Вечни у Царству Небескоме. Није човек створен, браћо и сестре, да поживи овде једно време па да га онда нестане, да постане храна црвима и да га више нема, него да после овога живота настави други живот у бољим условима, у Царству Небескоме, у Царству Христовоме. Зато је и Господ Христос дошао на земљу, зато је живео са људима, учио људе, пострадао од људи, васкрсао из мртвих да би победио највећег непријатеља нашег- смрт и даровао свима нама Живот Вечни. Јер као што је Господ васкрсао у трећи дан после свога страдања на Голготи и погребења у Гетсиманији, тако и све нас очекује Васкрсење, последњи дан овога света и века, о коме ми не знамо када ће бити али верујемо Господу који нам је то обећао, јер је рекао: “Који верује у мене и ако умре живеће и ја ћу га васкрснути у последњи дан.“
Ради тога је и Дух Свети сишао на Апостоле на дан Педесетнице – који² смо³ празник¹ прославили прошле недеље. Јер до тада Господ је био са ученицима Својим, говорио им о тајнама Царства Небескога. Али они су и даље били обични људи, рибари, непросвећени, необразовани и плашљиви, што је својствено смртноме човеку. Када су видели шта је било са њиховим учитељем и они су живели у страху од Јевреја и били су закључани у просторије на Сиону.
Тако, и кад је Господ, у четрдесети дан пред своје Вазнесење на гори Маслинској, рекао ученицима и поручио: “Седите у граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“(Лк. 24, 49), и они су послушни били, проводили време у молитви. Десет дана били су затворени у посту и молитви, и у педесети дан, а десети дан од Вазнесења Христовога, десило се то предивно чудо. Испунило се обећање Христово – сишао је Дух Свети на Апостоле у виду огњених језика. И они су се тада обукли „у силу с висине“, и од оних плашљивих и страшљивих рибара, постали су неустрашиви борци и проповедници Јеванђеља Христовога, не само у Јерусалиму и Јудеји, него по целој тада познатој земљи, по целој кугли земаљској.
Јер, када је Дух Свети сишао на Апостоле, и они почели говорити разним језицима, у граду Јерусалиму било је сабрано много народа с разних страна јер је то био и празник јеврејске Педесетнице, када су прослављали своје спасење из египатског ропства. И сви су они чули да Апостоли говоре на њима разумљивом језику. Непријатељи Христови који су Христа и гонили и осудили, фарисеји и садукеји, почеше да се подсмејавају говорећи: “Ови су пијани, накитили су се вина иако је тек јутро, девет сати ујутру.“ Тада је Апостол Петар иступио испред свих њих, обратио се скупљеном народу и рекао: “Браћо, нису ови овде пијани него се испунила реч Божја, коју је рекао преко пророка Осије, да ће у последње дане излити Духа Свога Светога на свако тело на земљи“ (Дела Ап. 2, 15-17).
И, заиста, после те проповеди Апостола Петра, у којој је говорио и сведочио о истинитости Васкрсења Христовога, поверовало је у Христа пет хиљада људи. И тако је почела Црква Христова на земљи да се шири. Педесетница, Сила Светога Духа, био је рођендан Цркве. А онда Црква је ширила, јачала, разрастала се док није обухватила целу куглу земаљску. И данас, после две хиљаде година, нема места на земљи, нема народа на земљи који не зна за Име Господа Христа, где се Јеванђеље Његово не проповеда и где Црква Божија не постоји ради спасења свих људи овде на земљи. Разуме се, ради спасења оних који то желе, који прихватају науку Цркве, који живе по њој и верују у Господа Христа и труде се да у животу своме испуне Његове заповести и закон Божји.
И данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, опомиње нас све како треба да живимо овде на земљи да би смо постали грађани Царства Небескога. Каже Господ својим ученицима а и сабраноме народу: “Сваки који исповеди мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем мојим Небеским и сваки који се постиди мене пред људима постидећу се и ја њега пред анђелима и Оцем мојим Небеским“(Лк, 12, 8-9). Што значи да наша вера није нешто приватно, нешто лично, нешто само за нас и за ужи круг, него је то јавна вера наша. Не треба се своје вере стидети, као што је било у протеклих педесет или шездесет година када су наши верници, наш народ у страху, не од Јевреја него од комуниста, када нису своју веру смели да исповедају него су кријући славили, кријући децу крштавали, кријући у цркву одлазили, ако су икад одлазили.
Дакле, Господ нас позива да верујемо у Име Његово и да исповедамо ту своју веру смело и одлучно пред људима, пред моћницима овога света, јер само тако, како завршава данашње Јеванђеље, каже Господ, “да ће многи први бити последњи а последњи први у Царству Небескоме“(Лк. 13, 30). Они први који се на земљи рачунају да су неко и нешто, да су на неким положајима, да су на министарским фотељама, да су цареви и владари народа, ако не живе по науци Христовој, они ће бити последњи у Царству Небескоме, боље речено, неће уопште бити у Царству Небескоме. А они који су последњи овде на земљи, које народ и моћници презиру ради наше вере православне, они ће бити први. Није рекао Господ – сви први биће последњи и сви последњи биће први. Не, него је рекао многи. Јер неки који су први на земљи биће први и на небу. То су наши славни преци, наши Немањићи, наши цареви и краљеви који су били први овде на земљи али су и у вери били први, и остали су први и у Царству Небескоме. И многи последњи овде на земљи, многи који тешко проводе живот овде на земљи, али не прихватају то као Промисао Божју него ропћу на Бога, завиде другима, чине зло другима, мрзе друге, пакосте једни другима, авај, они ће остати последњи и у ономе свету.
Нека би Господ дао молитвама Свете Богородице и свих Светих угодника Божјих, које данас заједно славимо, иако сваки од њих има свој дан у години; али данас је недеља ова посвећена свима Светима, да се покажу плодови Духа Светога које је Он донео на земљу и излио на Цркву Божју овде. Нека би сви они нама помогли, нама овде сабранима и целом нашем народу, да и ми останемо верни до краја попут наших славних светих предака, да се удостојимо када пођемо одавде, да се и ми нађемо у Царству Христовоме, у Царству Небескоме и да тамо са свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Јединосушну и Нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин!
