Пастир добри
Дана 04. 02. 2010. године, у амфитеатру Техничког факултета у Косовској Митровици, одржан је Сабор Срба са Косова и Метохије. Сабор је организовала „Скупштина заједнице општина Косова и Метохије“ а непосредни повод била је објава антисрпског плана Питера Фајта и Хашима Тачија о тзв. „интеграцији северног дела Косова и Метохије“. Поред Епископа Артемија, као Архипастира окупљеног народа, многобројног свештенства и монаштва, и легитимних представника српског народа на Косову и Метохији, Сабору су присуствовали и представници парламентарних странака у скупштини Србије.
Сабор је био својеврсна јерихонска труба која је требала да сруши сва настојања светских моћника да спроведу безакону интеграцију и јасна порука званичном Београду, да треба не само реторички, него и стварно да брани српске националне интересе у јужној српској покрајини.
У наредним прилозима доносимо видео запис и транскрипт говора Владике Артемија на сабору.
Транскрипт говора Владике Артемија
СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА
Браћо и сестре, помаже Бог!
Други нам, нити хоће нити може помоћи.
Данас, пред овим часним скупом, навиру два супротна осећања: Осећање радости и поноса, што се могао један овакав скуп организовати и сабрати, од представника нашега народа са целога Косова и Метохије. У име, дакле, свих Срба, који живе на светој косовско-метохијској земљи. Јер нас је овде сабрала једна идеја, једна мисао а то је, како да останемо и опстанемо на овим просторима и друга мисао: Како да Косово и Метохија да остану тамо где су вековима били, у држави Србији, као њено срце и њена душа.
 |
Друго осећање, јесте осећање да је ова сала овде постала српски зид плача. Као некада у Јерусалиму, што су прогнани Јевреји по целоме свету, сабирали се и плакали над својом судбином и историјом. Тако је овде данас, и раније, чују се вапаји, чују се и виде сузе. Ово је Зид плача нашега народа. Сваки глас са Косова и Метохије, до сада, био је глас вапијућег у пустињи, који нико није хтео да чује а још мање да га уважи. О томе се, већ, овде доста говорило. Ја не бих говорио и понављао то. Али бих желео да кажем само то, да је наш нови патријарх, Његова светост гг-дин Иринеј, у својој приступној беседи, као први задатак Српске православне цркве, истакао бригу за Косово и Метохију. И други задатак, јединство српскога народа, ма где се он налазио. То су два стуба нашега опстанка и наше будућности.
Међутим, годинама слушамо, како нас на Косову и Метохији прекоревају за неслогу, за разједињеност, за партијаштво. Да ли је то истина? Сигурно да није. Ако постоји деоба у нашему народу на Косову и Метохији то је плод политике Београда. Они нас деле и дробе. Јер, свака партија у Београду, било она на власти или она у опозицији жели да има ослонац на Косову и Метохији. Не да би нама помогли да опстабемо него да са нама манипулишу. И отуда постоји ова подељеност о којој смо слушали, и у Штрпцу, и у Грачаници и у свим осталим енклавама, малим и великим на Косову и Метохији.
Оно што треба да је порука са овога скупа, не да и даље будемо глас вапијућег у пустињи, него да се претворимо у Јерихонску трубу, коју ће чути, и они у Београду, и они у Бриселу, и они у Вашингтону. А то је порука, да је Косово и Метохија срце и душа српскога народа и Србије као државе.
Поручују нам да се ми овде ујединимо. Чуо сам да је председница Скупштине у Београду примила два председника једне општине Штрпце. Заједно. И саветовала им: ,,Па, дајте, договорите се, уједините се”. Око чега? Шта је тај стожер око кога се можемо ујединити? Може ли да се уједини со и око? Може ли да се уједини мед и отров? Не може. Може, али то није за употребу.
Дакле, порука одавде, то је да једино да идеја Косова и Метохије, нашега опстанка на овим просторима, јесте нешто што треба да уједини и нас овде и Србе ма где се налазили: у осталим деловима Србије. Јер, ово је Србија. Без Косова нема Србије. Било оних прогнаних одавде, било оних по беломе свету расејаних, у задњих сто и више година. Сви они, и треба, и могу, и морају да се уједине по питању очувања Косова и Метохије као српске земље, као зенице нашега ока.
То је та Јерихонска труба, која треба да призове свести и памети све оне који су се наметнули и које су други наметнули да буду вође у овоме смутноме времену.
Нека би Господ дао снаге свима нама, да останемо и опстанемо и истрајемо на овим просторима, и да дочекамо да овде буде оно што је вековима било, земља Србија и српски народ овде да живи као што смо вековима живели.
Хвала вам и нека нам Бог буде у помоћи.
