Кратка биографија

 

Његово Преосвештенство Епископ Артемије (Радосављевић) рођен је 15. јануара 1935. године у селу Лелић код Ваљева, родном селу Светог Владике Николаја охридског и жичког. На крштењу је добио име Марко. Основну школу је завршио у свом родном селу, а нижу гимназију у Ваљеву. После завршене гимназије одлази на одслужење војне обавезе (1955-1957) а потом уписује Богословију у Београду. Богословију завршава 1960. године. У току својих раних година упознао се са познатим духовником и исповедником оцем Јустином Поповићем који је у то време био духовник у манастиру Ћелије, код Ваљева, недалеко од Лелића. Млади и богољубиви Марко постао је прво послератно духовно дете авве Јустина. Од овог светог старца је он, након завршетка богословије, примио монашки постриг, на бденију уочи Аранђеловдана, 20. новембра 1960 године у манастиру Ћелије. Са благословом авве Јустина млади монах Артемије уписује Православни богословски факултет Српске православне Цркве у Београду. Отац Артемије, који је у међувремену био рукоположен за ђакона и јеромонаха завршио је са запаженим успехом своје студије 1964. године.
Између 1964 и 1968. године јеромонах Артемије обавља послушање професора теологије на Богословији у манастиру Крки. Са благословом свог духовног оца уписује постдипломске студије у Атини где је одбранио са успехом докторску дисертацију са темом: „Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику“.

По повратку у отаџбину постављен је за предавача у призренској богословији. Након годину дана, са благословом авве Јустина и Епископа рашко-призренског Г. Павла, повлачи се у мали и запустели, планински манастир Црна Река у Ибарском Колашину, недалеко од Новог Пазара где је провео 13 година. У току свог боравка у Црној Реци архимандрит Артемије је направио велику духовну обнову и око себе окупио двадесетак младих монаха од којих ће неки касније постати настојатељи рашко-призренских манастира.

Архимандрит Артемије је у Црној Реци дочекао и вест о свом избору за Епископа рашко-призренског у мају 1991. године. Наредне године његово прво духовно чадо, јеромонах Јустин, изабран је за епископа тимочког где је ускоро развио монашки живот и започео духовну обнову на истоку Србије. У међувремену владика Артемије је црноречким монасима населио многе манастире своје епархије и започео духовну обнову у парохијском црквеном животу. Ускоро је покренут и епархијски часопис „Свети Кнез Лазар“ а развијена је и издавачка делатност.

Епископ Артемије је активан на пољу пастирског и богословског рада, а бави се и превођењем светоотачке литературе. У свом богословоском приступу у великој мери се ослања на исихастичку монашку традицију православних Светих отаца и на богато духовно предање Светог Владике Николаја и преподобног оца Јустина Поповића.

Непосредно пред почетак рата 1998. године, у току рата и након њега епископ Артемије је веома активан у напорима да обезбеди физички и духовни опстанак своје епархије и своје пастве. Још крајем 1997. Владика обилази светске престонице како би тамошње политичке кругове упознао са косовским проблемом. У својим наступима Владика је увек истицао да кључни проблем на Косову и Метохији представља албанска жеља за сецесијом која је представљена пред западним светом као борба за људска права и демократију.

После рата на Косову Владика се, због опасности од разјарених шиптарских терориста, преселио из Призрена у Грачаницу, у јуну 1999. године.

У свом архипастирском раду владика Артемије делом и речју доказује да је истински пастир Христов а не најамник. Као архипастир Христове Цркве, Владика неуморно проповеда реч Божију, настоји у време и невреме, теши са сваком стрпљивошћу и поуком (Уп. 2Тим. 4, 2). На првом месту свог архипастирског деловања ставља борбу за чистоту Свете Вере Православне. Због тога, у својим проповедима, обраћањима јавности, јасно жигоше свејерес екуменизма као највећег непријатеља нашег народа данас и храбро ступа у борбу са њим на свим фронтовима од самог почетка свог епископског рада. Бројни су чланци, предавања, студије Владике Артемија о екуменизму. Због свега тога је Владика постао мета екумениста у административном врху СПЦ. Због тога верски прогон Владике Артемија.

Са друге стране, у борби за одржање народа владика Артемије не пристаје на стварање независне албанске државе на Косову и Метохији (у суштини протектората запада). Светолазаревски одбија „да прихвати реалност“ наметнуту од стране светских моћника и због тога постаје мета глобалиста, због тога друга страна прогона Владике Артемија – политички прогон.

Све до физичког протеривања са Косова, 2010. год., Владика је био уз своју паству, редовно богослужи, проповеда реч Божију, крепи народ и утврђује у добру, дели са њом и добро и зло, неуморно брани интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу, брани је од видљивих и невидљивих непријатеља.

Све до своје смене и прогона са Косова и Метохије, 2010. године, Владика је имао улогу истакнутог представника српске заједнице пред мисијом ОУН и командом КФОР – а. Захваљујући томе Владика је успевао да за своју паству добије обезбеђење од стране мировних снага у различитим околностима, да организује допремања и поделу хуманитарне помоћи енклавама, оформи народне кухиње у енклавама, укаже на прогон и терор од стране шиптарских терориста.

Паралелно са тим Владика је имао и изразиту дипломатску активност усмерену против одвајања Косова и Метохије од Србије. „Косово је срце Србије. Ако се то срце ишчупа из груди Србија ће постати леш“ – често је говорио Владика у борби за Косово. У тој борби он неуморно путује по целом свету, остварује бројне контакте са утицајним људима у свету, говори на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу, до Јужноафричке Републике. Таквих активности је било и у Србији. Оваква светосавска делатност Владике је дала своје плодове и значајно је успорила процес одвајања Косова од Србије.

Због овакве активности епископ Артемије је постао озбиљна сметња светским моћницима – глобалистима. Због тога су глобалисти владику Артемија оптуживали за „радикализам“, и често изражавали своје незадовољство „некооперативним епископом“. Нажалост, незадовољство глобалиста епископом се временом пренело и на Београд који надаље и сам врши притисак на црквени врх да уклони „некооперативног епископа“.

Црквени врх, киван због антиекуменистичких ставова Владике Артемија, сада је имао још један додатни разлог да Артемију „сломи кичму“, требало је само наћи разлог. Он је нађен у наводно неправилним финансијским активностима епархије.

11. фебруара 2010. године СА Синод је донео неканонску одлуку о привременом уклањању Епископа Артемија са управе над епархијом рашко-призренском због „финансијских малверзација“.

На наредном пролећном заседању СА Сабора СПЦ, маја 2010. год., Владика је наканонски уклоњен са управе над епархијом и умировљен. За место пребивалишта одређен му је манастир Шишатовац на Фрушкој Гори, далеко од своје Епархије.

Од 26. јуна 2010. год. владика Артемије борави у манастиру Шишатовац.

19. новембра 2010. год. СА Сабор је донео неканонску и неуставну одлуку којом се Владици Артемију „одузима епископски чин и враћа се у ред монаха“.

29. маја 2015. г. СА Сабор је донео неканонску одлуку којом га „искључује из црквене заједницe“.

 

Биографија

 

Слободан Костић

НЕЗАЛАЗНО СВЕТИЛО
СРПСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ КОСОВА

Преосвећени владика Артемије рођен је 15. јануа­ра 1935. године Господње у Лелићу (родном селу Св. Вла­дике Ни­колаја) код Ваљева. Његови бла­гочестиви родитељи Весе­лин и Косана дали су му на крш­тењу име Марко. У тихом и без­метежном сеоском амбијенту, међу живописним брдима и вртачама, у скромним сиротињ­ским условима растао је мали Мар­ко. Слушајући и упијајући душекорисне поуке и поведа­ња, песме и мудре умотворине ро­дитеља и старијих лелићана, и читајући старе верске листове и часописе што му је отац до­носио из лелићке цркве, – крепио је свој дух, а помажући роди­теље око стоке и на њиви, снажио своје слабашно тело.

Поучавајући се на простодушности и пожртвованости свога оца, смиреног прислужника (црквењака) у Цркви Гос­под­њој, будући владика је, природно, од малена заволео храм Божији и богослужења; пост и уздржање, Причешће. Та спон­тана свикнутост на поредак црквености допринела је изграђи­вању свести о неопходности истинског живота по Богу и пра­вој вери, а не да се остане на нивоу површности и формалнос­ти, спољашњости. Једноставно, мали Лелићанин се непоколе­биво определио и кренуо на пут потпуног служења Богу до послетка; ступио у подвиг одрицања од сваковрсних житеј­ских искања и заблуда. Очево понашање и једноставне поу­ке допуњавани су одломцима – упутствима из Житија Светих и другим текстовима верске садржине. Осим тога Марко је као ђак показивао изузетну склоност ка богатој народној (усме­ној) књижевности и традицији и родољубивој лирици, учећи напа­мет обиље песама од којих су му многе до данас остале у све­жем сећању. Учио је наизуст и многе странице Светога Писма и бројне богослужбене песме и друга свештена штива. Стога је непрестано, ма и погружен у дечије снове, управљао своје мисли и жеље ка чистим небеским пространствима, далеко из­над лелићких брегова.

Вредан и бистар малишан, Марко је, у време другог Светског рата, примерно завршио основну школу у родном Ле­лићу. Сећање, и осећање благодарности, на дивну учитељи­цу Стојанку није га никада напуштало. Живо, пак, предање и успомена на Светог Владику Николаја из уста његових роди­те­ља, ро­ђака и сељана, побудиће и дивљење и духовно зани­ма­ње за узорни подвижнички живот Епископа Жичког и Ох­рид­ског, о коме ће, касније, и сам написати први и једин­стве­ни живото­пис под насловом Нови Златоуст. Но, на његово жи­вотно оп­редељење свакако ће највише утицати слике и утис­ци које је понео из најранијег детињства са богослужења и црквених празника, на које је, са родитељима, стално одла­зио и причеш­ћивао се; као и судбоносни сусрет и познанство са светим старцем Јустином (Поповићем), духовником Свето­архангелов­ске обитељи у Ћелијама.

Нижу гимназију, са малом матуром, Марко је, обога­тив­ши се новим знањем и надахнућем, изузетно успешно за­вр­шио у Ваљеву, а затим по жељи родитеља и благослову Ће­лиј­ског Старца, уписао Православну богословију Светог Саве у Београду. Знајући да само узак и трновит пут води у Царство Вишње, он се опредељује за тај подвиг. Јер послушност и бо­гобојажљивост, оштрина ума и смирење; истинско поштовање свих људи, красили су лелићког дечака који је, чувајући дев­ственост и целомудреност, задивљујуће узрастао удостојава­ју­ћи се дара духовног расуђивања, одмерене речи и трезвоум­ности.

СМИРЕНИ МОНАХ

Добре нарави и благочешћа, тих и пријатан, а преиспу­њен благодаћу и радошћу; љубављу и захвалношћу према свом духовном руководиоцу, уписује богословље на Правос­лавном богословском факултету у Београду, 1960. Исте годи­не, 20. новембра, уочи Аранђеловдана, дајући монашке заве­те бива пострижен с именом великомученика Артемија, свог бу­дућег заштитника. Прве године монаховања оца Артемија про­тицале су уз уобичајена искушења, са пропратним помислима, сновима и сумњама, али и указањима, символичким визијама (враћајући се једном приликом у родно село, према властитом сведочењу, мла­ди инок се, из далека, загледао у високе пов­лен­ске планине, на чијим је прекрасним пропланцима “видео“ велико стадо оваца и зажелео да буде пас­тир. Ни слутио није да ће му Господ испунити жељу и подарити му “го­ле­мо стадо“ на чување, само не на Повлену, него у најдревнијим српским зем­љама – Рашкој и на Косову и Метохији. Његов најчешћи дечији “сан“ био је да буде морепловац – крманош, што му је, као што се и касније пока­зало, Господ такође поверио управ­љање “препуном лађом“ – на путу ка спа­сењу); подстицајима на подвиг и прегнућа. Био је потпуно пре­дан тешким телесним трудо­ви­ма; у непрестаном молит­ве­ном погружењу и покајничким уз­да­сима; у читању душеко­рисних књи­га и тражењу одговора на све недоумице и питања – у делима Светих Отаца, који су га руко­водили на строгом и тесном ду­ховном путу. (Како је о. Артемије био васпитан у истинском православном подвигу и духу најбоље ће показати његови не­поколебиви ста­вови у раз­ним поводима живота наше Цркве, нарочито касније, на Ко­со­­ву и Метохији, када је као епископ, често остајао усамљен, али чврст и ис­трајан у одбрани истине и правде Божије).

Изабравши, дакле, тесан пут спасења у монашком чи­ну, у трудовима и самопрекоревању, у непрестаној молитви и по­кајању; монах Артемије успешно завршава студије теологије. У међувремену је, од епископа шабачко-ваљевског Г. Јована (Велимировића, синовца Св. Владике Николаја), рукоположен за јерођакона, а затим, на Аранђеловдан 1964. године, од епис­копа далматинског Г. Стефана и за јеромонаха, – у манастиру Крка, где је по одлуци Св. Арх. Синода СПЦ, постављен за наставника новоустановљене богословије. Познати су плодови четворогодишњег поучитељства професора богословља, јеро­мо­на­ха Артемија и његовог духо­носног рада у чувеном дал­ма­тинском манастиру.

Посољен “огњем духовним“ монах Артемије се потпу­но обратио ка Господу, повевши жестоку борбу са помислима; ус­меривши све снаге испуњавању Закона Божјег, трпећи и ис­паштајући на Путу; избегавајући све падове и трудећи се да свега себе саобрази Лику Господњем; да се долично одржи у чину у који је призван. Негујући непрестано дух истинске љу­бави и ослонац на вишњу благодатну помоћ, усходио је ка Гос­поду, поступно и неодступно. Поучен Оцима и својим све­тим Стар­цем, он је, одбацивши сваку помисао уздања у себе, сву своју сувишну и скверну природу принео Свевишњем Богу – на пре­ображај и подизање. Тако је – и самим собом – поу­чавао своје поученике. Својом скромношћу и благоразум­нош­ћу уздржа­вао се од непромишљених општења и испразних разговора, од празнословља и од лаких и бесмислених забава; од читања саб­лажњујућих књига и уобразиља; од маштарија, узрастајући у изузетно речитог и расудног, трезвоумног тума­ча Еванђеља Господњег и Пута Господњег.

Трезвоумност и смирење, богобојажљивост и љубав пре­ма свему Божијем, људима и Божијој творевини – пратили су о. Артемија на његовом не лаком путу ка Богочовеку Хрис­ту. Но, у име Господње, све је те врлине смирени монах скри­вао од људских очију. Дању је самопрегорно учио богослов­це и обављао друга послушања, а ноћи проводио у преданој мо­литви. Тако је све више он узрастао ду­хом; постом и бдењем по­беђујући пустош и плот, сујету и страх… Духовно преузви­шен и, истовремено, простодушан и смиреноуман (као “еван­ђелско дете“) отац Артемије тежи све дубљем знању и тежем труду и подвигу. Стога, руковођен бла­гословом Авве Јустина, године 1968. одлази на постдиплом­ске студије најпре у Париз, затим у Атину, проводећи скоро осам година и одбранивши изузетно комплексну докторску дисер­та­цију Тајна спасења по светом Максиму Исповеднику. По повратку из Еладе 1977. го­дине бива постављен за професора у Богословији Св. Ћирила и Методија у Призрену. И овде је ос­ведочена светоотачка паж­ња и љубав поучитеља Артемија пре­­ма духовној деци; његов молитвени труд и жртвовање за поправљење, богопознање и спасење ученика и следбеника.

ПУСТИНОЖИТЕЉ

Отац Артемије, међутим, непрестано тежи безмолвију и осуштаствљењу Истине и присаједињењу себе Христу и Хрис­товој Истини. Стога, пустинољубиви монах на­пушта профе­сорски рад, и свет, и јуна 1978. године одлази у Црноречку пус­тињу, у Светоархангеловску светињу, преподобног Јоани­ки­ја Девичког, где се налазе све­те и нетљене мошти пре­по­добног Петра Коришког. Запус­те­ли манастир он у великом на­пору и пожртвовању обнавља и подиже из рушевина. Дос­тој­ни су дивљења подвизи и трудови које је он, сам, чинио у об­нови ове запустеле светиње (прено­се­ћи на магарету разно­врс­ну грађу), без ичије помоћи, осим Бо­жије благодати и снаге којом га је Господ крепио. Било је не­ве­роватно са колико је воље и невидиме снаге, телом иначе слабашни, овај човек уну­т­раш­њег живота, вршио послове го­тово несавладиве и за те­лес­но мно­го снажније трудбенике. Ос­таће тајна како је монах Арте­ми­је успевао да поједине радове, за које је требало и веће сна­ге и више руку, и градитељске умешности, сам изведе и та­ко вешто изврши. Утисак је да Гос­под никада није одоцнио да пружи потребну помоћ и подрш­ку свом угоднику. Зато је он све тешкоће обнове и заснивања оп­штежића, и игуманство­ва­ња, подносио лакше него што је то иначе уобичајено у таквим при­ликама.

Поред тешких телесних трудова, предстојала је и круп­на духовна обнова. Проводећи многе дане и ноћи у самоћи и безмолвију, отац Артемије је узрастао духом, снажећи се бого­мислијем, светоотачким искуством из разних аскетских и бо­гословских списа; бденијем и метанијама. У тишини и усам­ље­ности неговао је дар молитве и суза; његови тајни подвизи у црноречкој пустињи били су јавни само пред Богом. У суро­вим пустињским условима било је, свакако, и много искуше­ња, омета­ња безмолвија, демонских узнемирења. Но, благо­дат Божја није напуштала црноречког пустиножитеља и подвиж­ника. Све тешкоће и трудове монах Артемије подноси смире­но и са благодарењем Господу. Строго монашко правило ни­ка­да није изостављао нити скраћивао. Умножавали су се, из да­на у дан, благодатни дарови, као награда за строги подвиг.

Артемијева благост, молитвеност и поучност ширили су се међу боготражитељима и ходочасницима из косово-ме­тохијских, али и из најудаљени­јих србијанских крајева. Наи­ме, испу­њен љубављу и састрадањем према свима, невољнима и не­мар­нима, који су све чешће долазили у Црноречку пустињу на укрепљење, отац Артемије је тихо поучавао, крепио, пома­гао. Својим молитвама и поукама многе је подигао; уцвељене уте­шио, маловерне уверио; за многе (грешне) обилне сузе из­лио; за болесне дуго се Богу молио. Својим, осведоченим, без­гнев­љем и кротошћу многе је смирио и од немира и злобе очи­стио, у вери утврдио.

Посведневна послушања, посете и поучања ометали су оца Артемија да се посвети правилу, па је већи део ноћи про­во­дио у усрдној молитви, коленопоклоно молећи Господа Христа да помогне палом и огреховљеном свету, за који је про­лио многе сузе и Богу управио многе уздисаје и вапаје.

Далеко од света, потпуно предан Промислу, и напајан благодаћу, и свежином горског призора, отац Артемије је јед­ноставношћу свога живота привлачио младе људе као што “миомирисни цвет привлачи пчеле“, те су почели да долазе млади саподвижници и примали његово руковођење и благо­слов за монашки подвиг. Тако се временом развило мало брат­ство младих и даровитих искушеника – инока, који су за­до­били велику духовну корист од свог старца, ревносно извр­шавајући сва послушања, држећи строги “црноречки“, арте­ми­јевски, типик: молитва, пост, бдење; послушање; исповедање помисли; учење…

ИЗУЗЕТАН СТАРАЦ

Игуман Артемије је у Црној реци основао и јединстве­ну школу за своје ученике, чији је програм био утемељен на светоотачким начелима. Овде се ученик учио вери (подизање, укрепење вере); молитви (правилној, свакодневној, према пра­вилу; непрестаној молитви Исусу – унутрашњој, или срдачној молитви); послушању; исповедању; нади, љубави. Читање ду­шекорисних књига и правилно разумевање и тумачење дела светих Отаца; борба са помислима, грехом и искушењима; очишћење; неговање истинских спасоносних склоности душе и одбацивање штетних; те непрестано развијање и неговање љубави према Господу – свом душом и свом снагом; и стица­ње смирења и развијање духовних дарова – појање, иконопи­са­ње и писање; израда бројаница и другог рукодеља – били су стална брига и љубав Артемијевих црноречких монаха.

Под старчевим духовним руковођењем (наставањем) многи искушеници и монаси су своју страдалну душу укрепи­ли и обновили; мир Христов у трудовима задобили; својом ти­хом а живом и уверљивом проповеђу, и светачким опхођењем и пламеном љубављу он је на пут изводио. Свака његова поу­ка, и прекор, одгонили су жалост и изазивали радост. Црно­реч­ка духовна борба је постала саборна; у њој је опитан старац пози­вао да се следи за древним оцима; из ње се излазило са пуно­ћом духовних дарова. Црноречки монаси су, тако, пос­та­ли “све­тила свету“. Налик на светогорске монахе, када би се, за­­ра­ди манастирских потреба појавили у градовима – изази­вали би дивљење међу световњацима. (На духовним триби­на­ма, пре­­да­вањима и промоцијама књига, у Приштини, и другим градовима, би­ли су украс међу многобројном публиком, често узимајући учешће – одме­ре­ним и мудрим речима). По старче­вом благослову најискуснији цр­норечки јеромонаси и сами су се подухватали духовништва, нарочито међу студентима, мла­дима. Развијено је, тако, деве­десетих година прошлога века у Приштини једно до тада не­познато у нас старчество, – налик на руско старчество крајем 19. века.

Највећи број Артемијевих ученика саображавао је себе своме љубљеном духовнику. (Само добро дрво добре плодове рађа). Добра дела његових ученика већ се “на гори виде“, све­­дочећи да њихово опредељење и уздање није било узалудно, и да њихова вера и труд њихов јесу непорециви и плодонос­ни. Сам блаженог живота црноречки старац увек тражи труд, по мери нашег узрастања, напомињући да нам је непрестано потребно духовно поткрепљење и поправљење; покајање и по­дизање. Ма какве бриге и патње; опасности и невоље да су нас сколили, он тражи старање на спасењу наше душе; својом реч­ју и делом поставши изузетан учитељ покајања.

Старац Артемије је несустали молитвеник, духовник од кога се много може научити. Његова достојанствена смире­ност и једноставност која неискусноме може изгледати као крутост, произлази из најдубље сабраности и трезвоумности. И у обичном разговору, и у свештеном слову, он свој ум пог­ружава у сваку реч, те је зато свака његова поука (беседа) сна­жна и богата. По његовом непоколебивом ставу “нема других двери до оних које нам је показао Христос“. Јер сам је изабрао сурови начин живота, послушавши речи из Св. Еванђеља: “Уђите на уска врата… јер су уска врата и тесан пут што воде у живот“ (Мт. 7, 13-14). Попут древних отаца никада није себи попуш­тао ни у чему, и нимало није одступао од трновите ста­зе бес­крвног мучеништва.

Надалеко се већ чује о подвизима оца Артемија, који по вери у Реч Божју, у Еванђеље, живи опитом, узорно, поучава­ју­ћи и путоводећи. Такав живот није могао бити незапажен, ма колико га црноречки подвижник скривао. Живећи у Хрис­ту, о. Артемије је стицао духовну пуноту и чврстину, одоле­ва­ју­ћи сваковрсним искушењима и теготама које намеће пусти­ња и оскудица, из године у годину све обилнијој, оби­те­љи. Цр­норечки молитвеник је живим примером, наиме, по­казао да што је човек виши духом, то је смиренији и “мањи“ (он, док­тор богословља и цењени професор оставља све и пов­лачи се у “најцрњу“ пустињу). Приљубив се уз свете заповести Божије, руководећи се Господом у свему; непоколебиво се бо­ре­ћи са гре­сима и непрестано стремећи ка висотама обожења, те, поз­навши силу љубави Божије и напајајући се њоме, црно­речки ста­рац се све више богатио врлинама не пропуш­тајући при­ли­ку да се (само)прекорева, унижава и осуђује; доб­ровољ­но се подвргавајући телесним трудовима, несаници и ду­гим мета­ни­ја­ма и сузама (очишћења); претрпевши много, да би вас­­пос­тавио нераскидиво општење са Богом, да би потпу­но својом љубављу одговорио на неизмерну љубав Божију; да би ос­тао на путу који му је Господ изабрао. И очистивши се и ос­лобо­дивши се житејске сујете, овај духовник ће заувек при­мити пе­­чат понизности и, као што ће се касније потврдити, са крај­њим смирењем подносити сваку увреду и клевету; и све “до­бро­на­мер­не савете“ и предлоге и “помоћи ближњих“; јер сво­јом, ка­ко се злонамерно тврдило, “тврдоглавошћу“ није хтео да скре­не са Пута ка Истини; не желећи да се “избави са Косо­ва“.

Остао је, непоколебиво, до данас, у Завету држања Бо­жијих заповести и учења светих Отаца. Пут заповести Хрис­­то­вих, пут који води у Царство Небеско, пут спасења, – ос­таће главна трајна тема богослова Артемија. (Није случајно пред­мет његовог расуђивања у докторској тези био управо теоло­ги­ја /тајна/ спасе­ња. Суштина ове тајне је, иначе, љубав, као “царица врлина“. У арте­мијев­ском промишљању ова тајна – љу­бав исписана је као надахнута божан­стве­на химна. На те­ме­љу тог богатог отачког искуства овај смирени про­мисли­тељ је и градио став – учење: стицање мистичког јединства са Бо­гом. Пу­тем одрицања и испуњавања заповести Господњих, пре све­га; путем уским и тешким, крсним путем, само дос­ти­зањем из­весне духовне висине могуће је и задобијање духов­них дарова и благо­да­ти; могућности истинског живо­та у Духу, созерцања и боговиђења. Отуда је свако његово слово, и поу­ка, на­дах­ну­то Духом Светим; зато је свака његова књига неис­црпни извор ду­ховнога надахнућа и поучања; и свака његова беседа про­повед – путоказ у Царство Божје).

Владичино учење у Црноречкој монашкој школи изнед­рило је досад стотине (учених) монаха и узорних следбеника. Из овог братства, које је успешно савладало све тешкоће стро­гог манастирског живота и искушења са свих страна, а опрем­љено знањем и врлинама којима га је брижљиви духовник и путоводитељ обилно даровао, многи су годинама, по благо­сло­ву, настањивали друге манастирске обитељи, или обнавља­ли и подизали нове. Сабор духовне деце духовника Артемија данас је најбројнији у српским земљама, као и број монахују­ћих.

Године 1991, на мајском Св. Арх. Сабору СПЦ, отац Ар­темије је изабран за епископа рашко-призренске епархије. Хиротонија је обављена у Пећској Патријаршији 23. јуна те го­­дине.

АРХИЈЕРЕЈ – БОГАТИ ПАСТИР

Владика Артемије се као првојерарх на страдалном Ко­сову и Метохији, у најтежем времену по православне Србе, на­шао и у улози преговарача и заступника, дипломате и пас­ти­ра – духовника; принуђен да, услед одсуства државних органа Србије, обавља и многе световне дужности (председник Срп­ског националног већа и др), не запостављајући своје прео­бил­не духовничке обавезе. О том виду ангажмана владике Арте­ми­ја др Срђа Трифуновић у Православљу пише да, после бом­бардовања Србије, јуна 1999. године, владика “постаје поли­тич­ка личност, мада политика за њега ‘никад није била амби­ци­­ја, већ само нужда’, у борби да спасе шта се може спасти од српског народа и српских земаља“, наводећи владичине речи упућене америчким званичницима и јавности: “Победа џихада на Косову био би локални тријумф који зацртава пут будућих победа, очеку­ју­ћи и победу над целим светом. Они би указали на ту победу и рекли ‘где је сада њихов Бог?’ Као Хришћани, ми знамо да наша нада на победу није овоземаљска. ‘Неки се уздају у кола, неки у коње, али ми се уздамо у Гос­по­да Бога нашег’. Ми Вас подсећамо да смо у овом делу света вековима па­тили под шеријатском управом, и нема човека који зна број и имена свих мученика из тих времена. Ми не бисмо желели да нам се понови такав кош­мар, али смо спремни за њега ако се деси. Међутим, Наша молба коју упућујемо Вама, грађани САД, јесте да ваша земља не помогне да такав дан дочека хришћански народ Косова и Метохије“.

Као истински носилац суштине “православног истока“, Владика је непоколебиво остајао у служби Истине, изрицао ју је свуда где је требало, упркос замеркама и опоменама које је, скрушена духа и отачког смирења, примао. У преломним мо­мен­тима наше националне и црквене историје он се показао као неустрашив дух и непомутиви ум; не штедећи своје духов­не силе, попут својих духовних учитеља и отаца – светог Вла­дике Николаја и преподобног Авве Јустина Поповића, у име Хрис­та, заради Српства и очувања најсветије српске стопе – свете Лазарије, Косова и Метохије, кренуо је у свет, у места где се спрема овоземаљско преустројење и прекрајавање њиве Божи­је, од Бога српскоме роду дате, да би показао праве тапи­је и подсетио на истинску правду и Божије законе; да би про­будио савест моћних.  На том “светосавском“ и “светониколајевском“ (дипломатском) путу, у том подвигу, Владику су непрестано пратила слављења истинољубивих и оспоравања заслепелих; као што су некада на њега, у дугим пустињским ноћима, устајали зли духови, сада су устајали такви људи. Али, неуморног путника ка нади у Бога Живога и Правду Божију водила је вера и уздање и тиха стрепња вапијућег народа Косова, који је у снагу молитве и снагу речи свог архијереја, свог путоводитеља (јединог који није, са својим свештенством и монаштвом, издао на крају миленијума “светолазаревско“ Косово и народ Божији на Косову и Метохији) видео и као једино светило у мрклини, једину утеху у безнађу. Зато се српски народ за све дилеме обраћа свом Пастиру; од њега тражи одговор; од њега поуку и благослов (за све).

А у обраћањима свом страдалном народу – да остане и опстане на Косову и Метохији, из владичиног срца, и из његових уста, потицали су потоци истинске мудрости и утехе. “Тихост“ његових речи громко одјекује у уху сваког Србина данас. Јер у најтежим тренуцима по српство и свето Косово и Метохију он не губи наду, нити малаксава вером, већ како смо записали раније са једног путовања, “смирен и просветљен делује узвишено, предањски, као прави апостол народа светолазаревског“, – снажећи га својом молитвом и (тајном) сузом, поруком свише.

УЧЕЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Епископ Артемије припада оним богословима чија де­ла наилазе на добар пријем и уважавање код читалачке публи­ке, јер представљају неоспорну свежину у бого­словској мисли. Смирени списатељ у својим делима не износи властити бого­словски систем, већ излаже и наглашава оно што Предање Црк­ве произноси као једино исправно и спасоносно. Готово у свим својим списима он не одступа од усвојеног ста­ва – про­светитељског служења и одбране светоотачког Пра­во­славља. Руковођен Духом Светим и учењем светих Отаца и учитеља Цркве он своју мисао и мисију води светоотачким трагом, пу­тем одлучног одбацивања одступништва тзв. “светског право­славља“, при чему му је образац и мера (антиекуменис­тичко) учење духовног оца му – Авве Јустина. Отуда је свако дело, сваки текст, владике Артемија – излагање православног учења.

Владичина дела о Св. Максиму Исповедни­ку и Са Хрис­том кроз живот чине суштину његових бого­словских и фило­софско-књигословских погледа, пред­став­ља­јући веома озбиљан и промишљен приступ најсушта­стве­нијим пробле­мима, жера­вич­ним питањима наше савреме­нос­ти и ствар­но­с­ти, и исто­вре­мено права поучања и путовође­ња. Ве­ран пое­ти­ци православног богословља, владика Арте­ми­је у сво­јим про­мишљањима излаже чврста и непоколебива убеђе­ња и ставове који му, непорециво, обезбеђују атрибут “сле­дујућег светим Оци­ма“.

Владику Артемија заокупља проблем “неусловљености или условљености оваплоћења Бога Логоса“, односно однос “чо­вековог пада“ и “Божијег оваплоћења“, а то је, у ствари, тај­на обожења човека. У основном ставу св. Максима Исповед­ни­ка – да се тајна обожења човека темељи и изграђује на на­думној тајни “очовечења и оваплоћења Бога“, наш богос­лов от­крива кључно спознање православне теологије – “неус­лов­ље­ност оваплоћења Бога Логоса“ – те велике и скривене тај­не “коју је донео и одлучио пре свих векова велики Божији са­вет“, а што је и “блажени циљ – ради кога је све постало“. То је, у ствари, божански циљ који је предзамишљен “пре стварања бића“, – “ради којега је све, а он ни ради чега“. Управо нам је ту предвечну тајну, како благовести Владика, от­крио сам Ло­гос Бо­жији – оваплотивши се, јер ради те тајне Христове “сви ве­ко­ви и оно што је у тим вековима, добили су у Христу поче­так бића и крајњи циљ“; тумачећи светомак­симовску мисао, он прибраја многе списе узорног светитеља ко­ји јасно сведо­че о неусловљености оваплоћења Бога Логоса. При томе Вла­дика подвлачи кључну богословску мисао – став Светитеља: обо­же­ње, које је незамисливо без очовечења; Бога Логоса, а то под­разумева и сједињење; – кроз “љубав створену са нестворе­ном природом“. Стога ће обожење човека пред­став­љати “дру­гу страну“ једне и исте тајне, чија је “прва стра­на“ – оваплоће­ње Логоса.

Друго, исто тако важно, питање које плени пажњу Вла­ди­­ке Артемија, јесте тајна и смисао страдања у православној тео­логији. По њему, то је један од најзанимљивијих и нај­зна­чај­ни­јих богословских, егзистенцијалних и општељудских про­б­­лема уопште. Јер, ме­ђу тај­на­ма и за­го­нет­ка­ма ко­је чи­не спе­ци­фич­ну “ат­мос­фе­ру у ко­јој чо­век жи­ви са ле­лу­ја­вом све­тиљ­ком ума сво­га“ (по­ста­вља­ју­ћи та веч­на и же­ра­вич­на, “про­кле­та пи­та­ња“), као суштину ко­ја син­те­ти­ше све заплете и “сву тра­ги­ку би­ћа што се чо­век зо­ве“, про­блем од чи­јег ре­ше­ња за­ви­си вред­­ност и сми­сао са­мог жи­во­та, на­ме­ће се – “про­блем стра­да­ња и смр­ти“ – ка­ко за­по­чи­ње свој (ина­че је­дан од нај­сна­жни­јих и нај­су­ге­стив­ни­јих бо­го­слов­ско-фи­ло­соф­ских при­сту­па) текст епи­скоп Ар­те­ми­је, а ко­ји, та­ко­ђе, за­вре­ђу­је по­се­бан и ис­црп­ни­ји кри­тич­ки осврт.

Своје следеће занимање Владика управља на Царство Небеско у православном предању, што се поставља као један од кључних појмова Божанског Открове­ња, са циљем, како наглашава он, спасења света у Христу и ра­досни догађај који је објавио Господ одмах у почетку своје проповеди, рекавши: Испуни се време и приближи се Царство Божије. То је за Владику кључна истина не само у Откровењу, већ и у све­укупном светоотачком Предању Цркве, као и у сав­ременом сис­тематском богословљу. Пратећи, зналачки и сис­те­матично, развој овог појма од самог почетка, Владика Арте­мије расу­ђује о Царству Божијем као присутној и будућој ствар­ности – кроз модел примењене поетичке равни, подвла­чећи да је Цар­ство Божије – “вечни блажени живот којега ће наследити пра­ведни и достојни“, с ослонцем на саме речи Гос­подње: Цар­ство Бо­жије је унутра у вама (Лк. 17, 21).

Богословско учење и расуђивање владике Артемија обухвата и незаобилазано Предање, које представља “питање живота и смрти“, тачније “вечног живота и вечне смр­ти“ – за, како наглашава, сваког члана цркве Божије. То схва­тање он излаже стога што је тајна предања дубока и беско­начна као и тајна богочо­вечанског организма Цркве, а што је “апостолско наслеђе“ и нео­двојиво је од Светог Писма, тј. оно је “двоједина целина“. Раскривање ове тајне – проблема Пре­да­ња владика Артемије врши ауторитативним ставом једног од најзначајни­јих савре­мених теолога у Православљу – препо­доб­ног оца Јус­ти­на Ће­лијског, свог духовног оца и учитеља, јер је сасвим убе­ђен да нас једино непоколебиво учење Оца Јустина о овом проблему може “вратити са наших опасних и погубних стран­путица на које смо залутали свесно или несвесно“. Тако ће Све­то Преда­ње (скуп свих истина вере и свих црквених преда­ња), као не­раздвојни и “равносилни“ појам са Светим Пис­мом, у расуђи­вању владике Артемија, бити најбоље освет­љено кроз бого­слов­ље Оца Јустина о самом предмету.

У овом разматрању Владика ће нарочито ис­та­ћи “све­томаксимовски и непоштедни“ однос Оца Јустина пре­ма сав­ре­меном екуменизму и сваковрсној јереси, сам сту­па­јући у од­лучан обрачун са том све присутнијом савре­меном заблудом, за шта је било заиста потребно много одваж­ности, богослов­ске честитости и искрености, учености; чврс­ти­не и нелицемер­ства, као путовођство у надвладавању те саблазни савреме­нос­ти, погубне по Цркву и Право­с­лавље уопште; против лажних ставова и “дијалога љубави“, против безочне издаје Господа Христа и “васцеле Цркве Хрис­тове“.

Владика Артемије се у својој богословско-словесној де­латности бави и другим важним питањима Цркве и правос­лавне духовности; тајном монаштва као “најзрелијем и најбо­љем плоду хришћанског савршенства“, што ће бити нарочито продубљено у јединственој и непоновивој, а најновијој, њего­вој књи­зи Узак пут и тесна врата.

НОВИ БЕСЕДНИК

Напајан и учен на живој и богоносној речи својих учи­те­ља и путоводитеља – Св. Владике Николаја Лелићког и Пре­подобног Оца Јустина Ћелијског, владика Артемије је узрас­тао до мере највишег нивоа православног проповедништва у нас. Његове беседе на монашењима, чији је избор објављен у књизи Узак пут и тесна врата представљају сасвим нову, ау­тентичну, артемијевску врсту православног беседничког жан­ра – замонашењску беседу. За овај род словесности, наиме, потребан је изузетан повод, а конкретно за ову врсту – чин мо­нашења. (Владика Артемије је, као што је казано, јединствен архијереј у на­шој Цркви и православној пракси: замонашио је преко двестотине своје ду­ховне деце – искушеника и искуше­ница, и изрекао толико беседа на мо­на­шењима).

То је био неисцрпан извор за заснивање овог новог жан­ра српске православне омилитике, специфичне структуре и јединствене стилистике израза. И у њему владика Артемије излаже суштину свог учења, са светоотачког сматралишта – да пут који води у Царство Небеско и у Живот Вечни – јесте пут Христових заповести, од којих је најважнија љубав. Пох­ва­ла љубави је, у ствари, суштинска црта свих Владичиних списа, те и беседничких остварења. У њима он проповеда могућност мис­тичког и истинског јединства са Богом – већ у садашњем животу; пут који води, пак, том једин­ству, је свакако узак и те­жак, крсни пут.

И сам дубоко опитан у монаховању, беседник верује у изворно – монашко хришћанство. Јер, само у простоти свога срца монах може наћи Господа, стећи духовне дарове; душу прочистити усрдно узносећи молитве Богу за све.
Владика је, неоспорно, песник речи (његова реченица, често надахнута и стилски обогаћена, подсећа на химничке стихове Светог Симеона Новог Богослова и, каткад на громо­речиту реченицу Оца Јустина), који делатношћу свог смиреног срца и непрестаним трудовима – бригом и молитвама (за све) све време припрема једно изворно и особено (монашко) хрис­ти­јанство. Суштина Владичине проповеднич­ке (беседнич­ке) пое­­тике је грађење Лика Господњег у мисли и речи, у срцу мо­нахујућих; и тихо непрестано уз­растање у духу пра­во­слав­ног хришћанског учења и пона­шања.
Беседа владике Артемија је снажна и убедљива реч – кад­ра да именује ствари и појаве истинито и непогреши­во; по мери вишње истине, а не људског и овосветског умовања. То је заиста реч која крепи, позива и путоводи, а не ретко на душу као мелем пада и наслађује, исцељује. Зато је с правом можемо сматрати одмереном, дубоком и логосном, “рођеном одозго“, Духом Светим. У том смис­лу беседе владике Артемија пред­стављају, истовремено, драгоцене прилоге теорији монашког подвига – духовног пута, те стога и незаобилазно штиво у ду­ховном руково­ђе­њу не само монахујућих, већ и свих оних који желе да се духовно усаврше и опстану на путу. Оне још одишу топлином и срдачношћу; поучношћу и убедљивошћу из­ра­за. Њихова унутрашња организација и снага поуке срав­њива је са светоотачким текстовима ове врсте. Јер суштина стилског из­ра­за Владичине беседе садржана је у искрености и непосред­ности; конкретности; чистом одно­су и нелажној љубави према ономе коме се упућује – пре­ма иноку и сваком верујућем, а што је у сагласности са беседниковим миш­ље­њем и духовнич­ким искуством.

Нема сумње да владика Артемије, као неућутни изра­зи­тељ саборног, молитвеног и покајничког поучања и истински исповедник Православља, Светосавља и Косовославља, упр­кос “времену не­мерљивом“, сваковрсним искушењима и оме­та­њима, тихо и непоколебиво, мартирски смело, сведочи и ши­ри Еванђеље Господње; потврђујући да је сва­ка његова реч, сваки спис, сваки став, свака мисао у ствари – “скра­ће­но Еван­ђеље“, што га увршћује у сабор најдаровитијих и нај­надах­ну­тијих православних промислитеља и омилитичара, од којег мно­ги верник и многи слушатељ и читалац очекује но­ве, све­тоотачки потврђене, “артемијевске“ благовести.