Пастир добри
Зоран Чворовић
Револуционарна, уместо правне свести
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Revolucionarna-umesto-pravne-svesti.sr.html
Криза правне свести у СПЦ почела је да се испољава оног тренутка када су поједини епископи закључили да у реформама не смеју да заостају за државом
Криза правне свести српског народа, која се, пре свега, испољава у функционисању српске државе, последица је вишедеценијског потирања правне свести њеном антитезом – револуционарном свешћу. Дуготрајни историјски процес разградње српске правне свести, који је истовремено најбољи показатељ дубине кризе националне свести, своје горке плодове даје ових дана у нашој најстаријој националној установи, СПЦ.
Тежина овог преседана огледа се у томе што је црквеноправни поредак у највећем свом делу непроменљив, а управо је конзервативност једно од основних обележја које правну свест разликује од револуционарне. Осим тога, криза правне свести у СПЦ има и ту специфичну тежину, зато што је реч о најстаријој српској правној установи, која је и у временима турског, аустријског и комунистичког безакоња успела да сачува узорну правну свест.
Да ће поступак поведен против владике Артемија бити рендген стања правне свести код појединих архијереја показала је већ прва одлука, којом му је Синод одузео управу над епархијом, иако је по Уставу СПЦ такву одлуку могао да донесе само Сабор.
Слутњу да оваква одлука није епизодни противуставни инцидент, већ формални израз унутрашњег интелектуалног и вредносног односа појединих епископа према начелу законитости, потврдио је убрзо својом изјавом један епископ. На питање да ли Сабор, као другостепени орган, може донети другачију одлуку од првостепене одлуке Синода, овај епископ, и сам члан Синода, одговорио је пред милионским гледалиштем да је тако нешто немогуће. Како је за чланове Синода поступак против владике Артемија имао карактер судског поступка, изјава овог епископа показује један потпуно игнорантски однос према начелу судске независности. Треба ли подсетити да је начело судске независности из византијског права пренето у Душанов законик („све судије да суде по закону… а да не суде по страху од царства ми”) знањем и залагањем чланова законодавне комисије, а пре свега српског патријарха Јоаникија?
После одлуке Сабора да разреши владику Артемија, поједини архијереји су давали изјаве које су накнадно требале да ојачају ауторитет ове одлуке, иза које није стало 15 епископа СПЦ. Међутим, садржај изјава показује да се није ни тражио црквеноправни основ из кога би одлука Сабора црпла правну снагу, већ се њен ауторитет извлачио из ванправног појма нужности промена.
Бавећи се револуцијама, Хана Арент је утврдила да је полазиште сваке револуционарне свести „вера у историјску нужност промена”.
Елемент историјске нужности промена, којим се револуционарна свест најдиректније супротставља правној свести, најприсутнији је у ставовима једног умировљеног епископа СПЦ. Отпочео је реченицом: „у новој стварности каноне само мачку о реп”. Потом су уследиле изјаве у којима је отворено признао да је у случају владике Артемија у СПЦ суспендован Устав (нпр. „да они који доцирају Светом архијерејском сабору да крши Устав СПЦ, посебно чл. 111, који међутим није предвидео случај као Артемијев”). У таквом ванредном стању и епилог евентуалног судског поступка против владике Артемија био би известан, јер би по речима умировљеног епископа „суђење засигурно довело до Артемијевог рашчињења”. Оваква правна прозорљивост је последица тога што би се евентуални судски поступак кретао у оквирима историјски нужних промена, а не у правним оквирима Устава и канона.
Случај владике Артемија је, међутим, само једна од епизода у прекомпозицији правног поретка СПЦ која је најављена од појединих чланова Комисије за промену Устава СПЦ још 2002. године.
Тада је већ поменути умировљени епископ упозорио да је при изради новог устава „нужно урачунавање реалности света у којој Црква живи и дела”. Један од чланова Комисије је тада признао да због, по њему, тоталитарног карактера Устава СПЦ, он „не функционише и сва срећа што је тако”. Као разлог за промену Устава, он је истицао волтеровски аргумент „нужности побуне” против „тоталитарног колективитета”, који је постојећим Уставом СПЦ био устројен. Са терена историјске нужности, овај професор теологије је прешао на терен владавине људи, као револуционарне негације владавине права.
Хронологија догађаја показује да је криза правне свести у СПЦ почела да се испољава оног тренутка када су, под утиском промена у српском друштву, поједини епископи закључили да у реформама не смеју да заостају за државом.
Правни историчар, асистент Правног факултета у Крагујевцу
Зоран Чворовић
