Пастир добри
ПИТАЊЕ 1
Зашто православни хришћанин ставља на себе знак Крста? Како то треба да чини и када?
ОДГОВОР:
Радостотворно је сазнање да је у „Православљу“ најзад отворена рубрика „Практична веронаука“. Потреба за тим се осећала и много раније, како би наш народ који је, не само својом кривицом закорачио у живот без основних (или чак: без икаквих) појмова о својој вери, могао бар донекле да попуни ту празнину у својој души и свом сазнању, питајући и добијајући одговор управо на оно што му је из области вере непознато, или недовољно јасно.
У одговорима на већину тих спонтаних питања која будете постављали у „Православљу“ не очекујте никакве високопарне студије и „научне“ доказе, него просто излагање практичног хришћанског живота, како нам је у Предању свете Цркве дошло од почетка. Јер, извор наше вере, поред Светог Писма, јесте и Свето Предање, кроз које смо научени управо многим практичним радњама, обичајима и хришћанском владању.
Тако и благочестиви обичај осењивања себе знаком Крста, дошао нам је из Светог Предања. Иако се у Светом Писму много говори о часном Крсту Христовом, о његовој сили (в. I Кор. 1,17), који је једина похвала апостолу Павлу (Гал. 6,12), ипак нигде тамо нема записано како и када се треба крстити. То упутство (као и многа друга) предато је, вероватно, у ономе што пише свети Еванђелист Јован, говорећи: „А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој“ (Јн. 20, 30), или пак у току оних 40 дана од васкрсења до вазнесења, за које време се „јављао ученицима својим и говорио им о царству Божијему“ (Д.А. 1, 3), што и сачињава свето Предање Цркве Божије.
Па, збиља, зашто православни хришћанин ставља на себе знак Крста? Има много разлога за то и повода. Поменимо само неке.
Пре свега што је Крст знак „Сина Човечијега“ по коме ми људи познајемо Њега, Спаситеља и Господа нашега, и по коме ће Он препознати нас као своје следбенике и ученике. Апостол Павле у својој посланици Коринћанима каже: „Ја нисам мислио да знам што међу вама осим Исуса Христа, и тога распета“ (I Кор. 2, 2), дакле Онога који је на Крсту висио, и због чега је управо постао „Јеврејима саблазан а Грцима безумље“ (I Кор. 1,23). Стављањем, дакле, знака Крста на себе, ми тиме исповедамо да смо крштени у Име Свете Тројице: Оца, и Сина, и Духа Светога, које речи и изговарамо у себи, или наглас, осењујући се часним Крстом. Крст је тако од самог почетка постао, и заувек остао, знак распознавања, печат војника Христових. У њему је сила за одагнање злих духова (бежи као ђаво од Крста, вели наш народ).
Крстом се све освећује. Нема свештене радње у којој православни свештеник не користи Крст часни ради освећења. Крстом освећујемо и сами себе, као целог човека: чело (ум); доњи део груди (срце); десну и леву страну – наше тело и дело руку наших.
Тиме исповедамо саму суштину наше вере, вере у свету, једносушну, и нераздељиву Тројицу. Три прста – три Божанске Ипостаси, сложена у једно – Јединство Божанства. Два прста приљубљена уз длан – две природе Богочовека Христа: божанска и човечанска, јер је Он истовремено и прави Бог и прави Човек – Богочовек. То је сва суштина православног хришћанског учења.
Када се крстимо? У свако време и на сваком месту, при сваком раду и покрету: На путу, на суду; пре јела, после јела; пре спавања, после спавања; и тд. и тд. Ко би могао изређати све прилике!
А у цркви?
При пролазу поред цркве и при улазу (излазу) у цркву; при целивању икона и паљењу свећа; на сваки свештенички возглас, где се помиње Отац, Син и Свети Дух; на свако: Мир свима; кад год чујемо црквено звоно, ма где се налазили, и уопште – кад год осетимо за то потребу.
Не постоје шаблони, прописи, одређени моменти. Али постоје упутства, савети, поуке светих Отаца да знак Крста треба чинити са пуном пажњом, почев од склапања три прста уједно (палац, кажипрст и средњи прст) десне руке и стављања на чело, на доњи део груди, на десно па на лево раме, при чему то треба чинити тако да осетимо додир руке на нашем телу. Нажалост, многи православни Срби не знају да се правилно прекрсте, а много више њих то чини немарно и без пажње, па често само испред себе мотају руком, као да одгоне муве или свирају гитару. Такав „знак“ крста нема силу и њега се демони не боје, него се радују. Боље рећи, они нас и наводе на то да се немарно и неправилно крстимо, те да уместо помоћи од Бога, заслужимо осуду.
Стога треба себе приморавати да знак Крста чинимо пажљиво и са пуном свешћу о значају те свете радње, док нам то не пређе у навику, па ће он да сама рука кретати се правилно, и ми ћемо својим крсним знаком сведочити пред небом и људима да смо православни хришћани који се свога имена и Крста Господњег не стиде, те да би нас по том крсном знаку препознао и признао за своје и сам Господ наш, када дође као неумитни Судија да свакоме да по делима његовим.
Мир ти и радост од Господа.
ПИТАЊЕ 2
Моје питање јесте: „Како да нађем за себе духовног оца? Ко може да буде духовни отац? Да ли духовник може да одбије нечију молбу да га духовно руководи“.
ОДГОВОР:
Искрено речено, стрепио сам од оваквог питања. Тачније, од првог његовог дела: „Како да нађем за себе духовног оца?“. Такво питање, у разним варијантама, постављали су ми многи и раније, додуше усмено, на које ми је увек било тешко да одговорим. Сада „прозван“ и писмено постављеним питањем, покушаћу да одговорим, колико ми је то могуће.
Пре свега, нека ми буде допуштено да најпре кажем реч-две о самом појму духовног оца или духовника. Јер, нажалост, србски народ је одавно заборавио шта значи духовник, шта значи духовни живот. У најбољем случају код нас се задржао појам „исповедника“, под којим се најчешће подразумева надлежни парох – свештеник, којима појединци повремено одлазе ради исповедања својих грехова, најчешће пред свето причешће. У многим крајевима, нажалост, чак ни тога нема. Међутим, појам духовника је далеко шири од појма исповедника. Исповедник може бити свако свештено лице које саслуша грехе на исповести и прочита разрешну молитву. И ту се његова делатност завр шава. Духовник је, пак, нешто сасвим друго. Он, често у порођајним мукама рађа своју духовну децу, (Види: Гал. 4,19), негује их и васпитава, води и руководи, док у њима не уобличи лик Христов.
У православној духовној литератури то је реч која се веома често сусреће, истина под разним синонимима: „Геронда“ (грчки), „Старец“ (руски), „Авва“ (староарапски), „Духовник“, „Духовни отац“ и тд. Међутим, сви ти изрази означавају мање-више саму суштину речи духовник. А духовник је управо она личност, углавном у монашком чину (најчешће – свештено-монах), која је духовно веома јака, која је утемељена на Господу Исусу Христу, на светим Оцима и у традицији православне духовности, те је као таква способна да друге људе, друге личности духовно препорађа, или рађа. Зато он и јесте „духовни отац“, а сви они које он руководи на путу спасења јесу његова духовна деца. Духовник, дакле, не само да рађа своју духовни децу него их и непрекидно руководи на путу духовног живота и узрастања.
Духовник не бира своју духовну децу, није онај од кога иницијатива потиче, него који својом личношћу, својом духовном снагом зрачи једну светлост духовну, којом привлачи к себи душе жедне и жељне Бога и узвишеног духовног живота. Исто онако као што сијалица, светлећи у ноћном мраку, привлачи к себи разне инсекте који се око ње вију. Духовник, иако углавном живи на једном месту, често у пустињи, као што је био свети Антоније Велики или као што су многи светогорски духовници и данас, живи у својој испосници и подвигу, у молитви и посту, у духовном созерцању и сагледавању дубина божанских, ипак он не може остати сакривен од очију света, као онај град „који на гори стоји“, о коме говори Свето Писмо.
Духовник, дакле, и кад би хтео, не може се сакрити. Њега налазе сви они који желе напредак у духовном животу и који теже да постигну и остваре циљ и назначење свога постојања. Према томе, духовник се не намеће никоме. Он је као бистри планински извор. Он се свима нуди, он је свима отворен и ко год жели може да му приступи да се напије и да утоли своју духовну жеђ.
Духовник је, пре свега, човек молитве и пун расуђивања. Зато он никада не настоји да насилно продре у нашу душу. Он стрпљиво чека да се душа његовог духовног чеда отвори њему у искрености, у исповести и поверењу, јер само тада он може да делује и да помогне. Тачно онако као што је често учио, и у пракси поступао, наш савремени велики духовник, преподобни отац Јустин Ћелијски, који је изузетно ценио и поштовао сваку личност, сваког човека, те је говорио „да свакој души људској треба прилазити нежно, као на голубијим ногама“, да се не повреди, да насилно не покушава да помогне, него само онолико колико душа од њега тражи. Духовник, дакле, не јури по свету и по народу да „тражи“ и „сабира“ себи духовну децу, да „спасава свет“, као што су многи данас склони да тако нешто захтевају од духовних људи. Он живи својим духовним животом и чека да га нађу они којима је неопходан, и које Бог на њега упути. Таквима он и постаје духовни отац, а они постају његова духовна деца.
А сада, суштинско питање: „како и где наћи за себе таквог духовног оца“?
Тајна спасења је надумна тајна. Зато на горње питање није могуће рационално одговорити и прстом указати на таквог духовника. Бог је тај који познаје не само сваку душу него и сваку помисао душе, и тајне жеље срца, чак и оне најдубље. Ако дакле у нама постоји искрена жеља и потреба да себе предамо искусном вођи на путу нашег спасења, ако се искрено будемо за то молили Богу, сигурно је да нас Бог неће оставити без своје утехе. Он, као једини срцезналац, упутиће нас на духовника који одговара потребама и склоностима наше душе.
Ипак, то не значи да треба седети скрштених руку и очекивати чудо Божије. Треба се потрудити, по речи Христовој: „Тражите и наћићете“ (Мт. 7, 7). Почнимо од свога свештеника. Ударимо почетак духовном животу кроз искрено покајање и исповест својих грехова. Нека се љубав према Богу и духовном животу распали у срцу нашем, па ће се Бог даље побринути за наше стварне потребе.
Као човек кад се разболи. Крене од лекара опште праксе. Даље сам развој и врста болести тера га да тражи „специјалисте“ који му могу помоћи. Распитује се код пријатеља и познаника, слуша и савет лекара опште праксе који му препоручује тога и тога специјалисту. И не престај е да се интересује и да трага за најбољим лекарима, чак и у иностранству, само да би нашао лека својој болести и сачувао свој овоземаљски живот.
Па ако се човек толико труди, не жалећи ни времена ни новаца, да би олакшао пролазном и пропадљивом телу и продужио му живот на неко време, зар ћемо ми, који желимо да добијемо вечни живот у Царству небескоме, показати мање ревности, труда и спремности на сваку жртву да би душу своју исцелили од сваке болести греховне и тиме јој омогућили она блага „која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а која уготови Бог онима који га љубе“? (I Кор. 2,9).
Познато је да многи православни Грци, који имају дубоки осећај значаја доброг духовника, имају своје духовнике чак у Светој Гори, са којима су у честом контакту, и које посећују бар два пута годишње, не толико ради исповедања грехова (то могу да обаве код сваког свештеника), него ради духовних савета и поука. Ти духовници обично руководе духовним животом читаве породице, иако их често виђа и посећује само отац, глава породице. Такви духовници не ретко и излазе из својих пустиња, посећују своју духовну децу и помажу им у разрешењу многих духовних, па често и животних проблема .
Из до сада реченога, само по себи је разумљиво да прави духовник нити има разлога, нити жели да одбије било кога ко му са пуним поверењем, искреношћу и послушношћу приступи и замоли од њега помоћ, савет или руковођење на путу спасења. Истина, духовник може бити често веома заузет (ако има велики број духовне деце), па да није у стању да при хвати свакога ко му се обрати. Али свакако ће и хтети и моћи да нам даде добар савет и да нас упути на онога који ће нам моћи помоћи, поготову ако су у питању почетници. Не мора професор универзитета да се бави предавањем деци азбуке и основних појмова образовања. За то постоје учитељи, на које нас он може увек упутити. Најважније је хтети да се спасемо и радити на томе са пуним поверењем на Бога, јер Он „хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1Тим. 2,4).
Мир Ти и спасење од Господа.
ПИТАЊЕ 3
Шта значи пост за православног верника? Како је правилно да се пости? Да ли су сви постови (једнако) важни?
ОДГОВОР:
Пост за православног хришћанина јесте једно од средстава који му помажу у изграђивању свога спасења „са страхом и трепетом“. Никако циљ сам по себи и сам за себе. Пост, као уздржање од извесне врсте хране на неко време, постоји скоро и код свих других религија и у разним облицима, и то углавном као израз кајања и туге, као средство умилостивљења, чишћења и доласка до вишег степена духовног сазнања и узрастања. О посту се не мало говори и у Старом и у Новом Завету, што показује да је ПОСТ божанска установа и одредба. Стари Завет је препун примера поста и плодова поста. Постио је Мојсије 40 дана на Синају (не једући ништа) и удостојио се да из руке Божије прими Таблице закона (Декалог); постила су три младића и Данило у вавилонском ропству – и остали неповређени у Пећи вавилонској; постили су Ниневљани по проповеди пророка Јоне, и спасили свој град од пропасти која му је грозила; Цар Давид као покајник вапије: „Колена моја изнемогоше од поста…“ (Пс. 109, 24). У Новом Завету, Господ Исус Христос не само да је заповедао пост и говорио на више места о његовом значају него је и лично дао пример поста, постећи и Он, попут Мојсија, 40 дана на Гори Кушања. Постили су и ученици Јованови, као и свети Апостоли, а после њих – сви истински и прави хришћани до дана данашњега.
Отуда Света Црква Православна пост сматра врло важном и значајном установом за духовни живот својих чланова и као моћно средство за постизање пуног назначења (спасења као обожења) које Је Бог поставио пред свакога од нас као крајњи циљ. Пост је не само Божанска наредба и одредба него и божански начин живота. По речима светог Симеона Солунског, „Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу. Постом се чистимо од страсти, које се развијају угађањем телу“.
Телесни пак пост, сам по себи, нити је довољан нити много користи. Њега мора да прати духовни пост, под којим се подразумева уздржавање од свакога греха, с једне стране, и чињење добрих дела, посебно дела милосрђа, с друге стране. Када пости стомак од масних и јаких јела, онда треба и ум да пости од гордих, сујетних и грешних мисли, и срце од страстних и похотљивих жеља, и језик од ружних речи и псовки, и руке од злих дела, и ноге од кривог пута. Јер није могуће делити ова два поста, пошто није могуће телом бити сластољубив, а душом богољубив. Свети Јован Златоуст овако говори о духовном посту: „Не говори ми: Толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добро склон. Ако си ти испуњен злобом, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист према брату и љубав према богатству, да ли је од користи што си пио воду? Ако је душа, господарица у телу, заблудела, зашто кажњаваш слугу њенога утробу? Не показуј телесни пост, јер сам телесни пост не уздиже се на небо без спровођења сестре своје милостиње, која је не само његова сапутница него и његова колесница“.
Црквени богослужбени текстови (стихире и тропари) на много места развијају ову мисао, нарочито током сирне седмице. „Од јела постећи, душо моја, а не очистивши се од страсти, узалуд се радујеш нејелу; јер ако те (пост) не води ка исправљању, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу“. „Одрекавши се данас хране, пожуримо да се делом достојно покајемо и од грехова“. А у служби једнога дана прве недеље поста каже се: „Пост истинити је: отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања… и преступа заклетве. То је пост истинити и Богу угодан“. Или на другом месту: „Као што смо се удаљили од меса и друге хране, тако побегнимо и од сваког непријатељства са ближњима, од блуда и лажи и сваке злобе“, и тд.
Исто тако ни фарисејски пост „ради хвале пред људима“ не доноси никакве користи, јер га је сам Спаситељ осудио као лицемеран. Пост треба да нас води покајању, ломљењу гордости, смирености, молитви, богопознању, освећењу и сједињењу са Богом и анђелима, животу светих на небу, као и учешћу у страдањима и смрти Спаситеља, а не да нам прибавља пролазну славу међу људима, што и јесте био циљ фарисејског поста – „да их људи хвале“. Само такав пост и телесни и духовни има велику вредност пред Богом. Он, удружен са молитвом, представља, по светим Оцима, два крила којима се узносимо на небо.
Пост и молитва су два најјача средства у борби против сваког греха и сваког ђавола. Тај зли род ђавољи, по речи самога Господа нашега Исуса Христа, не може се ничим другим истерати из човека, „осим молитвом и постом“ (Мт. 17,21).
По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем тзв. трапавих седмица, када се пост разрешава и у те дане),
• Усековање главе светог Јована Претече (29. августа одн. 11. септембра),
• Крстовдана (14/27. септембра)
• Навечерје Богојављења (5/18. јануара).
Вишедневни постови су они постови које је света Црква установила пред велике празнике, и има их четири.
• Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница (пред Васкрс – траје 7 недеља);
• Божићни пост (пред Божић – траје 6. недеља);
• Госпојински пост (Пред Успење Пресвете Богородице – траје 15. дана)
• и пост светих Апостола (пред Петровдан – чија је дужина променљива, и траје од недеље Свих Светих до Петровдана).
По строгости, пак, или начину уздржања постови се деле у пет категорија:
1.Потпуно уздржање од (сваке врсте) јела и пића (чак и воде), као прва три дана Великог Поста (тримирје) и Велики Петак;
2. такозвано сухоједеније, када је
дозвољено једење хлеба и пијење воде једанпут дневно и то после деветог часа (= три сата по подне);
3. једење јела спреманог само на води (код нас познат као строги пост пред причешће);
4. једење јела спреманог са уљем и пијење вина, два пута дневно;
5. једење рибе са пијењем вина (што представља најблажи начин поста). Све што је преко тога (јаја, млечни производи и месо) не спада у посна јела.
Колико је пост важан показује и чињеница да су многи свети Канони посвећени питању поста, почев од 69. Канона светих Апостола, па преко Канона светих Васељенских и помесних Сабора, до Канона и правила светих Отаца, који су признати неким од Сабора.
Будући да пост има као непосредни циљ да смири тело, његове страсти и ниже пориве, Канони углавном од поста изузимају телесно немоћне и болесне, говорећи: „када је тело смирено болешћу, чему још пост“? Но треба знати да чак и у болести не може верник сам себе разрешити обавезе поста, него то може учинити само његов Духовник, коме је он себе предао на духовно руковођење. Уколико сами себи допуштамо право да по своме нахођењу и расуђивању нарушавамо пост, чинимо велики грех јер преступамо закон Божји и заповести мајке Цркве. А тиме директно доводимо у питање своје спасење и вечни блажени живот. Не варајмо себе разним изговорима, (као: грех не улази на уста, … Не погани човека оно што улази у уста, и тд.) вадећи често цитате Светог Писма из њиховог контекста и дајући им значење које нам моментално одговара. Чинећи тако само показујемо и сведочимо о себи да нисмо добри верници.
Мир ти и радост од Господа.
ПИТАЊЕ 4
Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у четири вишедневна поста која је Црква прописала, све до своје 7-ме или 3-е године живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца посте као и одрасли хришћани?
ОДГОВОР:
Одговор на поменуто питање (или на поменута питања) не може бити заснован на светим Канонима, (као што смо то до сада најчешће чинили), јер нема ни једног Канона који би се директно бавио проблематиком поста код деце.
Али одговор се може добити из целокупног нашег сазнања о појму поста, врсти поста и циљу поста, а што је расправљано у ранијим одговорима (види: Одговор на 24-то питање).
Имајући у виду све оно што је тамо речено о посту, можемо одмах и одлучно одговорити на последњи део вашега питања: Деца не посте и немају потребе да посте КАО одрасли хришћани. Из простог разлога што деца још не поседују оне грехе, страсти и навике, за исцелење, укроћење и уништење којим пост представља моћно оруђе у рукама хришћанина, због чега је од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.
Па ипак, ово још не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да не треба НИКАКО да посте. Како ће пак деца постити и колико не зависи више од позитивних црквених прописа (јер њих, као што рекосмо, нема), него од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.
Када о томе говоримо умесно је такође поставити питање: до када је „дете“ дете? Свима је познато да дечије доба има више фаза развоја кроз које дете пролази. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2 -3 године), па је дете предшколског узраста, па је дете ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово је дете „дете“ све док не осдлужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства“ применити један и исти принцип у погледу поста.
У решавању тога питања, постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети“ од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и пагубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, док оно не схвата и не појима смисао истога, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту. Иако ће, као мало, слушати своје родитеље и „постити“, али, ако се у томе претера, када одрасте може задобити аверзију према посту, и потпуно га избацити из свога живота, што бива веома пагубно по његову душу. С друге пак стране, ко из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што никако није мање пагубно. Избећи обе ове крајности, и провести своје дете између сциле и харибде, заиста је права уметност. То знају само они родитељи, који, пре свега, и сами интензивно живе духовним животом, и свесно се боре како за своје спасење, тако и за спасење душе свога детета. Јер дужност родитеља није само да донесу дете на свет, да га уведу у овај земаљски живот и обезбеде му телесни развој, него да га васпитањем у вери православној учине грађанином царства небескога. То знају у пракси да чине многи родитељи код православне браће Грка и Руса, и ми бисмо се могли од њих много томе научити.
Примера ради, ништа нормалније није за младу мајку него да своје вољено чедо сваке недеље и празника доноси у наручју (касније у колицима) у цркву, и да га, одмах после крштења, на свакој светој Литургији причешћује. То у Грчкој многе мајке чине са дететом од месец – два дана, па даље кроз сво његово детињство. Природно, тада нити мајка, нити свештеник и не помишљају на некакав „пост“, који би тобоже требао детету пред причешће. Дете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. И тако, оно се од првих дана нави-кава на храмовни амбијент, на светлост воштаница, на мирис тамјана, на свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Тако одгајено дете, тешко ће ико и ишта касније у животу моћи да одвоји од љубави према Христу и Цркви његовој.
Код нас, нажалост, бива све обратно. По неким „бапским“ саветима и мишљењима дете „не ваља“ причешћивати до његове треће или чак пете године. Па када га први пут донесу на причешће, и оно, најчешће, први пут види свештеника, удари у дреку и отимање, око чега често настају веома непријатне сцене, да га је и немогуће причестити. Не ретко, таква деца се враћају кући не причешћена. Тај страх од свештеника (а често га и старији плаше да, ако не пости, „попа ће му одсећи језик“), скоро редовно остаје и даље, и ретки су они који када одрасту промене свој став према свештенику и светом Причешћу.
С друге стране, родитељи који брину о духовној страни живота своје деце неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено од 3-4 -те године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него само ради привикавања да измалена почне да разликује да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцено благо целог живота. Што важи за пост, важи и за свету тајну исповести и покајања.
По учењу Цркве дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси) (по некима до десете године). Али код браће Грка и Руса, родитељи приводе децу од 4 -5 година свештенику на „исповест“, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.
Тек сада, сматрамо, јасно је свакоме какав треба да је однос деце према посту, и да су сва та различита мишљења изнесена у вашем питању уствари искључива било у једном било у другом правцу. Заиста они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа, и свете тајне покајања и исповести.
Мир ти и радост од Господа.
ПИТАЊЕ 5
Шта је света тајна исповести? Зашто, коме и када треба да се исповеда православни хришћанин?
ОДГОВОР:
Ваше питање захтева извесну допуну, како би и одговор на њега могао бити потпун, а самим тим и душекористан. Наиме, „света тајна исповести“ сама за себе не постоји. Њој увек претходи искрено и дубоко ПОКАЈАЊБ, без којег нити има исповести, нити би таква исповест (без покајања) имала икаквог значаја. Стога први део Вашег питања требало би да гласи: „Шта је света тајна покајања и исповести“?
То, пак, питање, само по себи, представља „насушни хлеб“ за сваку душу која се пробуди за живот вечни.“Пробуди“, од чега? Од сна греховног и самртног. „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос“ (Еф. 5,14). Пробуђење за живот вечни исто је што и обраћање или повратак Богу кроз свету тајну покајања и исповести. То је једини пут за све оне који су се кроз грех удаљили од Бога, јер „Бог не жели смрти (ни једног) грешника, него да се обрати и буде жив“.
Грех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од неба, од вечног живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт. „Плата за грех је смрт“ (Рим 6,23) опомиње свети апостол Павле. Тиме се грех показује као највећи, чак једини противник и непријатељ нашег спасења.
А грех? шта је управо грех? Грех је када неко мисли, говори или дела оно што Бог забрањује својим заповестима, или пак када не мисли, не говори и не дела оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је, дакле, не само преступање заповести Божјих него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла него и не чињење добра. „Уклањај се од зла, и чини добро“ (Пс, 36, 27) саветује старозаветни Пророк. А новозаветни Апостол захтева исто, само другим речима: „Мрзећи на зло, држите се добра“ (Рим. 12,9).
Ако је, дакле, тачно, а тачно је, да нема човека да живи а да не греши (као што се стално слуша у молитвама за умрле), и ако нас само грех лишава спасења и одваја од Бога, онда је тачно и то да нема другога пута и начина за очишћење грехова и повратка Богу сем свете тајне Покајања и исповести. У овој светој Тајни човек се чисти од свих оних грехова које је учинио после светог Крштења, због чега се често и назива другим крштењем, крштењем у сузама покајања.
Покајање је угаони камен духовног живота и нашег спасења. Спознање своје грешности, жалост због тога што смо гресима нашим увредили Бога, одлука да учинимо једну суштинску промену у нашем животу, и смирено прибегавање све-тој тајни Исповести пред свештеником (= духовником) представљају сами почетак нашег спасења.
Свети Јован Претеча, а и сам Господ наш Исус Христос, почели су своју проповед призивом на покајање. „Покајте се и верујте Еванђеље“ (Мк. 1,15), често је понављао Господ Христос у току своје проповеди. Јер, нико се не може спасти, ако се не покаје. Отуда је велика демонска превара да се хришћани немарно односе према Покајању и исповести. Не говоримо овде о онима који упорно тврде да нису грешни, или о онима који смишљају „своје начине“ исповедања, јер не желе да се „понизе“ и сагну главу своју под епитрахиљ духовника, као што налаже богонадахнути поредак Цркве. Овде говоримо углавном о оним многобројним хришћанима који се задовољавају обављањем других „верских дужности“ (свећења водице, слављењем крсне славе, одласком повремено у цркву, држањем неких посних дана, и тд), учествовањем у некој мисионарској или хуманитарној акцији, вођењем „магловитих“ разговора са духовним Старцима, без и најмање намере да се држе „ускога пута“ истинског покајања. Тако они сматрају, нажалост, да су достигли у саме врхове духовности, док, уствари, лутају по смртоносним странпутицама непокајања, неосетљивости и самодопадљивости. Немарност наша за једно одлучно покајање показује се најјасније нашим интересовањем за живот и погрешке других и не обраћања пажње на своје личне грехе.
Грех је страшно зло и опака болест душе. И то зло које зависи од наше воље. То је плод нашег слободног опредељења. Страшно је зло грех, али не неизлечиво. Док неко држи жеравицу у руци, она га неминовно пече. Чим је, међутим, баци, престаје да га пече. Исто тако бива са грехом, који је такође једна врста жеравице која пече човека. За оне, наравно, који не осећају ово, говори овако Свето Писмо: „Држаће огањ у недрима, и одело његово неће изгорети“ (Приче 6,27).
Грех није неки непријатељ који те напада споља, него зло које ниче и расте унутра у теби. “Гледај целомудрено“ (Приче 4, 25) па нећеш осетити срамну жељу. Сећај се будућег Суда, па ни блуд, ни прељуба, ни убиство, ни безакоње неће овладати тобом. Али, чим заборавиш Бога, тада почињеш да мислиш о злим стварима и да чиниш безакоња.
На грех те води и гура свезли сатана. Гура те, али не може да те примора да грешиш. Не може ти штету нанети, ако те и низ година саблажњава, ако ти држиш своје срце затворено за његове распаљене стреле. Међутим, ако без отпора прихватиш неку злу жељу, коју ти он предлаже и сеје у твој ум, заробиће те и бацити у вртлог грехова. Стога, не примај семе греха, јер ће он разорити твоју душу. Ишчупај зло из себе пре но што се расцвета, да не би, показујући у почетку немарност, касније био кажњен „секиром и огњем“ (Лк. 3,9). Труди се да се излечиш благовремено, док је болест твога ока у зачетку, да не би касније узалуд тражио лекаре, када већ будеш ослепио. Шта нам, дакле, ваља чинити? Згрешили смо, зар не постоји за нас спасење? Отпали смо од Бога, еда ли Му се не можемо вратити? Ослепели смо за духовну реалност, зар не можемо поново прогледати? Умрли смо за живот вечни, зар не можемо васкрснути? Можемо! Све можемо милошћу Божјом кроз свету Тајну Покајања и исповести. И једино тако. Стога, не губимо наду, не падајмо у очајање. Страшно је изгубити наду на опроштај. Онај ко не очекује спасење, греши неизмерно, а ко се нада на спасење, хита на покајање. Змија свлачи и оставља у жбуњу своју стару кожу. Зар ми нећемо свући и одбацити од нас грехе наше? Њива која је пуна трња, ако се добро обради (што не бива без знатног труда), постаје прекрасни врт. Како да се ми не можемо поправити?
Можемо, и хоћемо. Јер Бог наш је човекољубив, неизмерно човекољубив. Греси једног човека, и свих људи скупа, не могу да победе бездну милосрђа Божјег. Наше ране (духовне) никада не могу превазићи Његову исцелитељску моћ. Само му се предајмо са поверењем, и завапимо у покајању као Давид: „Казаћу Господу безакоња моја“ (Пс. 31,5). И онда ће уследити оно даље из тога стиха: „И Ти остави нечистоћу срца мога“.
У светлости до сада реченога налази се одговор на све што Ваше питање садржи. Конкретно: Зашто треба да се исповеда православни хришћанин? – За грехе своје, јер „много пута грешимо сваки дан“. Зато морамо увек осећати себе гре-шним и кајати се. „Нема краја покајању до саме смрти“, вели преподобни Марко Подвижник.
Коме (или пред киме) се треба исповедати? Пред Богом живим и свевидећим, од кога ништа није утајено ни сакривено, и пред његовим пре-дставником на земљи – православним свештеником (=духовником). Јер, свету Тајну покајања и исповести, као Тајну Цркве, установио је сам Господ наш Исус Христос, рекавши својим Ученицима: „Примите Дух Свети, којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се“ (Јн. 20,22-23). Ово право „опраштања и задржавања“ грехова људима који се кају и исповедају, преносило се од Апостола Духом Светим на све њихове наследнике – епископе и свештенике – до дана данашњега, и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри и човекољубиви Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење буде доступно, приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне Покајања и Исповести.
И најзад – када треба да се исповеда православни хришћанин? Увек када осети за то потребу. Када постане свестан свога неког пада, своје греховности, а поготову када га греси почну да пеку као живо угљевље. Никада покајање не одлагати „за сутра“, за „касније“, за „старе дане“. „Данас“ је у нашој власти, а „сутра“ је у Божијој руци. Нико од нас није сигуран да ће му сутрашњи дан бити дарован. Нека нас на ревносно покајање и на исповест без одлагања побуђује и чињеница да „без покајања нема спасења“, као и то да „после смрти покајања нема“. Господ у чему затекне, у томе ће нам судити, вели Свето Писмо. И још нешто, што у питању нема, а што је неопходно знати: „Како се исповедати“? Наш народ је по том питању, најчешће, тотални аналфабета, и ако он (опет најчешће) није за то крив, бар не једино он. На исповест се треба навикнути, треба научити исповедати се. Али, као што се све вештине у животу уче праксом (ходање, говор и др), тако и само исповедање. У томе нам помажу наши исповедници и духовници.
Ипак, за саме почетнике, ево пар практичних савета:
1. Пре саме исповести треба се потрудити да се сетимо свих својих грехова, испитавши пажљиво свој прошли живот од најранијег детињства.
2. Исповедај грехе своје отворено, подробно, без стида и самооправдања, знајући да их говориш не човеку, но Самоме Богу.
3. Не мешај у исповест друга лица, не жали се ни на кога, и не старај се да правдаш себе за учињене грехе.
4. Без питања духовног оца (=свештеника), не говори оно у чему ниси грешан, или што ниси радио, да не би био сличан Еванђелском фарисеју.
5. Треба се исповедати са тугом и скрушеним срцем због грехова којима смо увредили и ражалостили Бога. И најзад,
6. Исповедај грехе своје с вером у Исуса Христа и с надом на његово милосрђе. Јер само ако верујемо у Исуса Христа и надамо се на Њега, ми можемо добити опроштај грехова својих. „Ако исповедамо грехе наше, он ће нам, као веран и праведан, опростити грехе наше и очистити нас од сваке неправде“ (I Јн. 1,9).
Мир ти и спасење од Господа.
