Пастир добри
ПИТАЊЕ 6
Ја сам скоро крштена и многе ствари у Цркви ми још нису довољно јасне. На пример, чула сам да је Свето Причешће „најсветији тренутак“ у животу православног хришћанина. Објасните ми шта је Свето Причешће и шта њиме добијамо. Желела бих да ми ово најважније питање постане потпуно јасно.
ОДГОВОР:
Смирење треба да је основна врлина сваког православног хришћанина. Она је основ и темељ читаве зграде нашег спасења коју градимо целог живота. Ви, иако почетник у вери, ту врлину показујете још у самом почетку Вашег питања, признањем да Вам „многе ствари у Цркви нису још довољно јасне“. Јер смирење и јесте познање свога несавршенства, свога незнања, и своје немоћи. Значи, на добром сте путу да постанете добра хришћанка. Ако се правилно схвати Крштење, као духовно рођење, онда је ово друго сасвим природно. Вама тек предстоји узрастање у вери и у познању Сина Божијега.
Ваша жеља да „одмах“ схватите и појмите сав значај Светог Причешћа, колико је узвишена, толико је и смела. Ако је Крштење, као што рекосмо, рођење за духовни живот, Причешће је савршенство и круна тога живота. Између та два момента уризничено је сво богатство и раскош хришћанских истина и хришћанских врлина. Оне се освајају и усвајају постепено, неприметно, онако као што дете неприметно расте и узраста у зрелог човека. Без свега тога тешко је потпуно схватити и појмити Свето Причешће и његов значај за нас. Ипак, покушаћу да што је могуће краће и простије удовољим Вашој племенитој жељи и објасним колико је то речима могуће учинити.
Метод „познања“ (стицања знања) у Православљу је опит, лично искуство. Чувши од Филипа вест о појави Христа Месије, и то из Назарета, Натанаило изражава отворену сумњу питањем: „Из Назарета може ли бити што добро“? Филип му на ту сумњу кратко и једноставно одговара: „Дођи и види“ (Јн. 1, 46). За време причешћивања верника најчешће се за певницом поји: „Вкусите и видите јако благ Господ“, што значи да само учествујући активно у тој заиста најсветијој тајни, можемо схватити и осетити „шта је Свето Причешће“.
То сазнање, стечено опитом, није могуће пренети другоме путем речи (усмене или писане, свеједно).Стога, све даље што будемо изнели као одговор на Ваше питање може у најбољем случају задовољити само Вашу интелектуалну страну.
Дакле, Свето Причешће јесте најсветија Тајна коју је Господ Христос установио и својој Цркви у наслеђе оставио. Та света тајна је установљена на Тајној Вечери, непосредно пред Христово страдање и распеће на Голготи. На тој после-дњој пасхалној вечери, Христос је, поред осталог, благословио хлеб и вино, назвавши их телом својим и крвљу својом, разделио својим Ученицима и Апостолима (Мт. 22, 26-28), и заповедио им да и они то убудуће чине (Лк. 22, 19).
Та света Тајна, у којој ми под видом хлеба и вина примамо само истинито Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа, назива се свето Причешће или Евхаристија. Она је била и остала средиште и срце свих Тајни Божијих у Цркви. У свим другим светим Тајнама постајемо заједничари и причасници нетварних енергија Божјих, које се једним именом зову „благодат Божија“, а која нам је неопходна за узрастање у духовном животу, док у светом Причешћу постајемо причасници самога Тела и Крви Богочовека Христа, примамо га целосног у себе и сједињујемо се са Њим на најприснији и најсавршенији начин.
Без Светог Причешћа Телом и Крвљу Господа Христа нема хришћанског и духовног живота. Они који се достојно Причешћују осигуравају себи бесмртност и вечни блажени живот. Кроз Свето Причешће православни хришћанин стално обнавља свој савез са Господом Христом, и свој завет Господу Христу дат у светом Крштењу. То ми чинимо и као појединци и као „Народ Божји“, „Нови Израиљ“. Света Литургија, на којој се причешћујемо, продужетак је оне Прве Тајне Вечере, и њено непрекинуто присуство у свету.
Иако је Христос свету Тајну Причешћа установио при крају свога домостроја спасења људи, Он је о њој раније често говорио и напомињао је. Једном приликом рекао је присутним Јеврејима: „Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи“ (Јн. 6,53), а затим продужио: „Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни“ (Јн. 6, 54). То је оно што ми добијамо светим Причешћем и од светог Причешћа. А живот Вечни? Шта је то? – То је оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што Бог уготови онима који Га љубе.
Међутим, кроз свето Причешће ми не само да добијамо ова неизрецива и вечна духовна блага него и постајемо заједничари у Христовом животу, смрти, али и у слави. Јер Он је даље рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему“ (Јн. 6,56). Постајемо, дакле, сутелесници Христови и сунаследници са Њим његове вечне славе и блаженства, јер нас Он на тај начин усиновљује Оцу своме и Богу нашем.
У светом Причешћу остварује се неизрецива тајна. Као што деца, узимајући млеко од својих мајки, уствари се хране телом и крвљу својих матера, и тако расту, тако и ми у светом Причешћу узимамо Тело и Крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају. Рекли смо овде „наше душе“, јер тела наша су од земље и хране се земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном јер је Христос и рекао: „Ово је хлеб који сиђе с неба“ (Јн. 6,58).
Из реченога је јасно да је неопходно да се причешћујемо ради узрастања у духовном животу и задобијања вечног и блаженог живота. Међутим, како треба да се причешћујемо, како да се за причешће припремамо да би нам оно уистину било на „исцелење душе и тела и на живот вечни“, а не „на суд или на осуду“, као и многе друге практичне појединости у вези светог Причешћа, сазнаћемо из следећа два одговора.
ПИТАЊЕ 7
Како и када треба да се причешћујемо светом Тајном Тела и Крви Христове?
ОДГОВОР:
Питање ово јесте наставак претходног питања, па ће и одговор на њега, природно, бити наставак претходног одговора, као што је тамо и најављено.
Искрено се радујем да и данас, у времену нашег великог моралног, духовног и националног посрнућа и пада, постоје душе које су заокупљене вечним питањима из области духовног живота. То је знак да је жив Бог наш и да је жива душа овога народа. Нажалост, још увек је неупоредиво већи број оних који се муче и које муче само овострана, материјална, земаљска питања и проблеми. Али, Христово стадо је увек било у мањини. Није чудо што је тако и данас.
Ваше, пак, конкретно питање: „како и када треба да се причешћујемо…“ захтевало би читаве томове да би се на њега исцрпно одговорило. Ја ћу, пак, настојати да останем у границама досадашњих одговора, и да изнесем само оно што је најбитније.
Исходећи из претходног одговора, где су изнесене основне мисли и појмови о самом Светом Причешћу, долазимо и до одговора „Како се причешћивати“. Будући да је свето Причешће најсветији и најважнији моменат у човековом животу овде на земљи, јасно је да се том моменту не може приступати без одређене и свестране припреме. Питање, пак, припреме за свето Причешће је јако девалвирало у нашем народу. Уврежило се из наше прошлости мишљење да је за причешће „довољно постити недељу дана“, схватајући притом пост „искључиво“ у физичком смислу, као уздржавање од мрсне хране. И само то, и само толико! Но такво схватање је у основи погрешно. Када то кажемо, не сматрамо да је такав пост непотребан. Напротив, сматрамо да је он, сам по себи и сам за себе, недовољан.
По учењу православне Цркве, човек је биће састављено од душе и тела. Када се причешћује, чини то као целосно биће, као једна, јединствена и непоновљива личност саздана по своме прволику – Богу. Отуда следи да и припрема за свето Причешће мора бити двојака: духовна и телесна. Телесна припрема се састоји у горе наведеној врсти физичког поста. Духовна, пак, припрема, која је много важнија (јер је и душа неупоредиво важнија од тела), састоји се, пре свега, у „духовном посту“, у избегавању у току припреме свакога греха и свакога зла (у мислима, речима и делима), а затим, у очишћењу „душе и тела“ у светој Тајни покајања и исповести од свих раније учињених греха. Без ове духовне припреме, на основу само телесног поста „од недељу дана“ (или било колико), нико не би требало да приступа светом Причешћу.
Долази сада тежи део вашега питања, одредити „када се треба причешћивати“? На то директно и конкретно питање није могуће дати јединствен и конкретан одговор. Не зато што га не знамо, него зато што такав одговор не постоји. Нигде и ни од кога није одређено ни записано када и колико често се треба причешћивати, јер се та и таква питања никада нису одређивала паушално, према свима једнако. Јер, као што рекосмо, сваки човек је личност за себе, и он, као такав, ступа у лични однос са Богом својим у светом Причешћу. Не као јединка, као „једна сламка међу вихорови“, него као члан и део Тела Христовог – Цркве свете православне. Управо стога ни он сам, ма колико паметан и образован био, не може да „пропише“ себи типик када и колико често треба да се причешћује.
Ипак, постоји једно правило које нам може помоћи у решавању овога, веома важног питања из области духовног живота. Тајна је у томе да сваки верни члан Цркве Божије, који жели да се труди на своме спасењу, неопходно треба да има свога духовника (не само ради исповедања грехова), духовног оца који га духовно рађа и руководи на путу спасења. Без духовника није могуће безбедно проћи пут спасења и стићи своме назначењу – сједињењу са Богом или обожењу.
Па као што човек може имати само једног телесног оца, тако може имати и само једног духовног оца коме ће се поверити и предати на духовно старање и руковођење. Без њега ни један духовни (чак ни животни) проблем не можемо и не смемо решавати. Ако постоји здрав тај духовни однос између духовног оца и духовног чеда, онда је духовник тај (и једино он) који је властан и надлежан да процени према нашем духовном стању, ревности и труду, када и како често можемо и смемо да се причешћујемо, као и то како смо дужни за причест да се припремамо, било у посту или ван поста.
Сасвим је разумљиво да, ако један духовник има више духовне деце (а обично их има), он нити хоће, нити може свима прописати исто правило по питању светог Причешћа, него свакоме аналогно према његовом духовном стању. Исто онако као што лекар у болници има много болесника, па не може свима преписати исти лек и исти третман лечења, него свакоме према његовој болести. А да би знао шта стварно коме треба дати, мора најпре доћи до тачне и јасне дијагнозе болести за свакога од њих.
Да до ње дође, лекару највише помаже сам болесник, излажући му подробно историју и ток своје болести, и описујући тачно где га и како боли. Без ове болесникове помоћи, ни најбољи лекар, ни најсавременији апарати нису у стању да утврде право стање болесника и да доведу до успешног излечења.
Исто тако духовнику једино можемо ми помоћи да успостави тачну дијагнозу нашег духовног стања, на основу којега ће одредити шта је за нас спасоносно, тј. када и колико често можемо и треба да се причешћујемо. Да бисмо му то омогућили, ми према духовнику треба да испунимо три основна предуслова. То значи:
1. Имати пуно поверење у духовника,
2. Бити потпуно отворен и искрен пред духовником, и
3. Имати пуну и апсолутну послушност према духовнику.
Ови предуслови су међусобно узрочно повезани и условљени јер један из другог извиру. Ако један од њих недостаје или није потпун, нису могућа ни друга два, и тада духовник (ма како велики и чувен био) не може нам помоћи у делу спасења.
Стога, у великој су заблуди и ходе клизавим путем сви они који на основу једног разговора, или предавања „да се треба што чешће причешћивати“, да је то исправно и „по светим Оцима“ и тд., узимају слободу да сами себи одређују „рокове“ причешћивања, да се „угледају“ на друге и томе сл., па масовно иду на причешће „сваке недеље“ (или чак: сваке литургије), независно од припреме за ту најсветију Тајну, на сметње које евентуално код њега постоје за свето Причешће. Такви сами ходе путем спасења, без вође и без духовника, те раније или касније, падају у разноврсне заблуде или прелести (како се то стручно назива), јер им свето Причешће не бива „на исцелење душе и тела“, него „на суд и на осуду“. Код тебе да не буде тако!
Мир ти и радост од Господа.
ПИТАЊЕ 8
Приликом примања светих Тајни понеки верници не знају како тачно треба да поступе. Зато бих поставио неколико конкретних питања у вези са тим. Треба ли да се прекрстимо када приступамо светом Путиру? Треба ли да целивамо Путир после причешћивања? Треба ли да честитамо једни другима што смо се причестили, да се рукујемо и љубимо, као што видех да то понегде чине? Ко треба да стане први у ред за Причешће: Новокрштени? Деца? Одрасли? Шта је још потребно знати да би се овај свети чин извршио како заслужује?
ОДГОВОР:
Већ смо раније у својим одговорима у овој књизи констатовали ту жалосну чињеницу у нашем Србском народу „да многи не знају како се у цркви на богослужењу треба владати (када и како се треба крстити, метанисати, палити свеће и тд), па наравно, и како треба приступати „светим Тајнама“,то јест светом Причешћу, што и јесте главна тема овога Вашега питања.
Одговорити детаљно и исцрпно на све у питању истакнуте моменте, значило би настојати строгим прописима „оковати“ не само ову Свету Тајну, него и лишити човека његовог природног израза и слободе у понашању. А то Православна Црква, која је царство слободе и духа, никада није чинила, јер је то страно њеном бићу. То пак не значи да Црква трпи и толерише јавашлук и хаотично стање у своме животу, као и неконтролисано понашање своје верне деце. Не! Напротив, она даје и прописује основне смернице, оквире, правила, у границама у којим се појединци ипак крећу слободно. Као у питању језика. Постоји граматика и граматичка правила како се правилно пише и говори, али ипак сваки појединац се њима слободно користи. Отуда толики правци у књижевности, стилови и облици књижевних остварења. Живот је много шири и дубљи од свих прописа, и он се ни у какве строге калупе не може стрпати. То важи на свим нивоима живота, па и у Цркви.
Ипак, пар корисних савета (никако правила и прописа) у вези Ваших конкретних питања неће бити на одмет, због чега их ми даље и наводимо. Не онако како је то неко негде „прописао“, него како је кроз Предање Цркве до нас дошло, као и на основу личног искуства и расуђивања. Но и то што будемо рекли, не бих желео да се схвати (и прихвати) као неки „строги прописи“, него само као нужна упутства, савети, смернице.
Дакле: „Треба ли да се прекрстимо када приступамо светом Путиру“? – Зависи како осећамо, како смо себе верски образовали. У ранијем одговору о знаку часнога Крста, рекли смо да су верници у старо време (па и у нашем народу до недавно) осењивали себе знаком Крста у свакој животној прилици, при сваком делу, на сваком месту. Сасвим је, дакле, разумљиво да треба то да чинимо и када приступамо најсветијој Тајни светом Причешћу. Али то треба чинити мудро и опрезно, још док се приближујемо свештенику. НИКАКО у непосредној близини, испред саме Чаше, јер нам се може десити да неопрезно, или због гужве, руком закачимо или ударимо у свети Путир, те пролијемо свето Причешће. А то је тежак и велики грех. Зато свештеник опомињући и призива: „Са страхом Божјим… приступите“.
Исто би то важило и за питање: „Треба ли да целивамо свети Путир после Причешћа“? -Треба, јер је то израз наше љубави и благодарности Господу што нас је удостојио да нам преда Себе у светом Причешћу, да се сједини са нама и кроз то нам дарује живот вечни. Но и то чинити само када нам прилике (и свештеник) то дозвољавају, јер само по себи то није и обавезно, поготову у данима када има велики број причасника, где увек има неупућених, непажљивих и неспретних, па би настојање да СВИ целивају свету Чашу сигурно довело до непредвидивих и непожељних последица. Зато је у свему потребно расуђивање и опрез, о чему нарочито свештеници морају да воде рачуна.
„Руковање и љубљење“ међусобно после светог Причешћа, као израз радости и „честитања“ што смо се причестили, нема никакве основе у освештаном црквеном Предању и вековној пракси Цркве. То је новији „изум“ у неким срединама, који се често може злоупотребити и извитоперити, као што и бива. Та „честитања“ помало нас међусобно утврђују у сујети и гордости, јер их често (макар и несвесно) доживљавамо као тобоже потврду наше достојности.
Што се пак тиче поретка и реда „ко треба да стане ПРВИ у ред за Причешће“, питање је без суштинског значаја и предањског корена, као и претходно. У пракси је, пак, углавном свуда (а и то зависи од умешности свештеника и верске свести појединаца), да се најпре причешћују деца (уколико се напред налазе). Умесно би било (а не по неком правилу или пропису) ако има новокрштених душа, којима је то прва Причест,да се они најпре и причесте,што им унапред свештеник треба да објасни и одреди место где да стоје за време свете Литургије. Најчешће је, пак, пракса (то не треба ни мењати) да се причешћују онако како се формира ред од самих верника. Најбитније је да се то обави без гурања, галаме и унутрашњег гнева. Што дубље будемо поимали значај ове свете Тајне, то ћемо се пристојније и понашати при примању исте, и никада нећемо настојати да се гурамо напред, нити пак, да пошто пото останемо задњи. Онде где се задесимо у реду, ту смирено и приступамо светој Чаши.
У вези ове свете Тајне још би требало знати и додати да припрема постом за малу децу није обавезна и да се деца (до 7 го дина) треба и могу стално причешћивати чим буду крштена. Наравно, од 4, 5 године потребно их је постепено привикавати на неку врсту поста и припреме. Пост за одрасле (као нужна припрема, о чему је било више говора у претходном одговору), поред уздржавања од мрсне хране и уља, подразумева и уздржавање од коришћења било које врсте алкохолног пића, као и апсолутни пост (ништа не узимати у уста) од поноћи до момента причешћивања наредног дана.
То би укратко била само једна прегршт практичних упутстава, што ни издалека не исцрпљује сва питања, интересовање и случајеве који се у животу Цркве и појединца могу појавити у вези ове свете Тајне. Али, живећи Црквом и у Цркви, практикујући свете Тајне и свете врлине, мићемо постепено узрастати и у поимању свега онога што се у Цркви збива и дешава, богатити своје духовно и животно искуство и постепено напредовати и узрастати док не достигнемо сви у „човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4,13).
Нека нас дух смирења у томе води и руководи.
Мир ти и радост од Господа.
ПИТАЊЕ 9
У светој Тајни Миропомазања кад нам свештеник помазује одређене делове тела и говори: „ПЕЧАТ ДАРА ДУХА СВЕТОГА“, шта се том видљивом радњом, коју свештеник чини, невидљиво дешава са новокрштеним? Са којим се то јелејем ради? Да ли је то исти јелеј који се користи и при миросању на бденију и литургији и при светој Тајни Јелеосвећења?
ОДГОВОР:
У Цркви Православној све што се чини на видљив начин има своју невидљиву суштину или символику. Стога се оно што је духовно најлакше поима и разуме ако се пореди са одговарајућим моментима из обичног, природног живота. Тим методом се служио и сам Господ наш Исус Христос саопштавајући нам кроз, наизглед, обичне приче најдубље тајне Царства Небескога (Види: Матеј, 13. глава). То су чинили и свети Оци кроз векове, па то Црква чини и данас (Види: Раније наше одговоре о исповести и покајању). Тако ћемо поступити и ми у почетку одговора на ово веома значајно и важно питање.
Ако се Света тајна Крштења, кроз коју се човек рађа за нови духовни живот, најрађе пореди са природним, телесним рађањем кроз које човек улази у овај земаљски живот, онда се света Тајна Миропомазања може поредити са неговањем и одгајањем новорођеног детета. Јер као што новорођенче у природном животу, да би ојачало и расло, треба ваздуха, светлости, хране и других неопходних средстава, исто тако и у духовном животу човек, после духовног рођења (Крштења), треба снаге дарова Духа Светога, да се помоћу њих не само одржи у духовном животу но и да ојача и расте у њему. Ова божанска снага даје се у Крштењу новорођеном човеку Тајном Миропомазања.
Према томе Миропомазање је једна од светих ТАЈНИ Цркве Православне, која би се могла овако дефинисати: Миропомазање је богосутановљени обред, у коме се новокрштени помазује светим Миром по разним деловима тела (чело, очи, ноздрве, уста, уши, прса, руке и ноге), да би ојачао, узрастао и усавршио се духовно у „животу по Христу“, који је започео светим Крштењем. Са њим се, дакле, дешава тада исто оно што се десило са Господом Христом после његовог крштења на Јордану – силази на њега Дух Свети кроз своје благодатне дарове.
Као основно сведочанство о овој светој Тајни сматрај у се нека места из Светог Писма, као она у Делима Апостолским, где се говори о на чину предавања Духа Светога новокрштенима (Види: Д. А. 8,14 -17; 19,2.6). О Богоустановљености, пак, ове свете Тајне, недвосмислено говори и свети апостол Павле обраћајући се Коринћанима: „А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша“ (П Кор. 1,21 -22. Упор. I Јн. 2,20.27).
Што се тиче циља и последица ове свете Тајне, пре свега желимо да подвучемо (још једном) да свето Крштење представља сами улазак крштенога у Хришћанску Цркву, које му даје право да остане у њеном наручју до краја живота, ослобађа га прародитељског греха, као и личних грехова (ако се крштава одрасла особа), и стога представља неопходан услов спасења за све људе, па чак и за новорођенчад. Тајна, пак, Миропомазања, која је такође веома битна и не понавља се (као и Крштење), представља опремање и моћно средство за напредак „у овом започетом духовном животу“, за учвршћење „корака у духовном живљењу“. Духовни живот и борба у коју је ступио Крштењем нови хришћанин има апсолутну потребу за оживотворавајућом благодати Духа Светога.
Сведочанства о важности ове свете Тајне сусрећемо у учењу светих Отаца и црквених писаца, још од самог почетка Хришћанства, као рецимо, код св. Кирила Јерусалимског, Теофила Антиохијског, Иринеја Лионског, Тертулијана, Оригена, св. Василија Великог, Григорија Богослова и других. Сви они, мање више, јасно говоре о Миропомазању истичући циљ и плодове истога.
Из напред указаних места из Дела Апостолских јасно се види да се извршење ове свете Тајне у апостолско време вршило кроз „полагање руку“ од стране светих Апостола, а касније од Епископа, на главе крштених.. Међутим, убрзо је ова Тајна почела да се врши кроз помазивање светим Миром, јер је било немогуће, због пораста броја хришћана, да свуда стигне Епископ. Али је Епископ, и само Епископ, освећивао свето Миро, којим су затим свештеници помазивали ново-крштене. То сведочи и 6. Канон Картагинског Сабора из 318. године, који одређује да: „Свето Миро… не могу вршити (припремати и освећивати) презвитери“.
Уствари, то освећење Мира, некад од Епископа, а данас од Патријарха за целу помесну (аутокефалну) Цркву, и јесте извршење Тајне Миропомазања над свима који тим Миром буду помазани. А пракса, до данас очувана, да свештеници крстолико помазују светим Миром непосредно после Крштења са речима „Печат дара Духа светога. Амин“, понављајући их при сваком помазивању, није ништа друго до само предавање новокрштеноме већ извршене од стране Епископа свете Тајне (кроз освећење Мира).
Освећење, пак, светог Мира бива на Литургији Великог Четвртка кроз нарочите молитве којима се призива долазак Светога Духа. А само свето Миро се састоји од уља (зејтина) и, отприлике, четрдесетак других миришљавих (природних) материја, које символизују различите дарове благодати Духа Светога, као што су на пр.: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5,22 – 23).
О времену предавања свете Тајне Миропомазања одмах после светог Крштења сведоче како помињана места из Светог Писма, тако и најранији црквени писци. Тако Тертулијан сведочи: „Излазећи из бање крштења, помазујемо се освећеним јелејем, по старом обичају“. А 48-ми Канон Лаодикијског Сабора заповеда: „Који бивају просвећени Крштењем, морају бити помазани небеским помазањем, да постану добитницима Царства Христова“.
Из до сада реченога, сматрамо да је јасан и крај твога питања. Наиме, да свето Миро којим се извршава света Тајна Миропомазања јесте нешто сасвим различито како од обично благословеног јелеја за време бденија, које обавља сам свештеник, па затим помазује присутне и побожне вернике, тако и од освећеног јелеја а које се освећује (такође од једног или више свештеника), и којим се болесник помазује у светој Тајни Јелеосвећења. Ова помазивања (у народу погрешно на-звана: миросања), иако имају сличну сврху и циљ као и Тајна Миропомазања, тј. укрепљење верника у побожности и духовном животу, ипак су нешто сасвим друго. Но, за сада – толико.
Мир ти и благодат од Бога Духа Светога!
ПИТАЊЕ 10
„Познато је да је владика Артемије покренуо систематску акцију за обнављање свете Тајне брака у српском народу. Објасните ми каква је разлика између брачног живота благословеног светом Тајном у Цркви и онога који са Црквом нема никакве везе. Зашто је ова Тајна код нас запостављена“?
ОДГОВОР:
Ово питање је индентично питању: Каква је разлика између крштеног и некрштеног човека; између хришћанина и незнабошца; између верника и атеисте, и тд. Таквих питања би се могло постављати у недоглед. А одговор на све њих може бити само један, и то кратак. Разлика је као између живорођеног и мртворођеног детета. Живорођено дете има могућности и услова да расте и да се развија у потпуног и зрелог човека, а мртворођено – то не може. Исто тако, брачни живот у Црквом благословеном браку омогућава супружницима да, живећи свој брачни живот по учењу и упутствима своје вере и Цркве, узрастају духовно и морално у праве хришћане, „док не достигну у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13), а они који живе у „браку“ који „са Црквом нема никакве везе“, то не могу да постигну, јер ти и такви „супружници“ или нису духовно ни рођени, или, ако то већ јесу, будући да не користе благодатна средства за нормалан духовни живот и развој, закржљавају и духовно умиру. Њихов „брак“ постоји и опстаје само на телесној вези, без контакта са извором благодати – Духом Светим, који је могућ једино у Цркви и кроз Цркву.
Да би нам све ово било мало јасније, погледајмо (укратко) учење Цркве о браку по Светом Писму, светим Канонима и светим Оцима Цркве Православне. Брак је заједница мужа и жене. Заједница у којој се огледа да је Бог створивши човека, створио га као човека и жену, створио га по обличју своме и по подобију (Пост. 1,27), да би човек, као муж и жена, имао у себи саборност љубави. Због тога ће „човек оставити оца свога и матер своју и прилепиће се жени својој и биће двоје једно тело“ (Пост. 2, 24). Заједница живота мужа и жене само је онда брачна заједница када је Богом благословена, и тада она јесте света и саборна заједница, коју може само смрт да прекине (и оно што се смрти уподобљава, тј. прељуба, неверство). Овако посматран, брак се може уподобити са Црквом, као што о томе сведочи апостол Павле (Еф. 5,32). И сам Господ Исус Христос, својим присуством на свадби у Кани Галилејској, благословио је брак, те је тиме и тај вид човекова живота привео к себи и Телу своме – Цркви.
Брак има два аспекта. Један је видиви, и састоји се у стварном, конкретном, животу мужа и жене у заједници. Овај аспект има своје моралне, материјалне, правне и друге норме. Стога, поред Цркве брак потпада и под јурисдикцију државе. Други аспект се састоји у невидивом, у благослову Божјем. Отуда, није свака заједница мужа и жене, макар била призната и од државе, брачна заједница. Тек дар благослова Речи Божје чини да „видиво природно“ постане истински природно, тј. облагодаћено и чисто у Цркви. Само благослов Божји може воду телесног сједињења да претвори у вино духовне повезаности (Види: Јн. 2,1 -11). Државни брак, када је без благослова Божјег, није благословен, није свет и заснован је само на телесној жељи, људским учењима и моралу. Света Тајна брака узноси везу мужа и жене изнад телесног, изнад блуда, који је учењем светих Отаца осуђен као противприродан чин.
Бог, Света Тројица, јесте Бог заједнице, Он хоће да присуствује благословом у свим доменима људског живота, па и у браку. Тиме се показује да је брак део Цркве, јер је једино она у овом свету ризница благослова Божјег. Ко се, дакле, здружује брачно, а избегава благослов Цркве, тај држи свој „брак“ у тајности од Цркве и живи несаборно. Такву заједницу мужа и жене Црква не назива браком, него конкубинатом. Конкубинат је управо заједница живота два православна лица (мужа и жене), која ужива државну заштиту, али којој недостаје црквено венчање, недостаје духовна садржина. Данас, нажалост, постоји не мали број људи који су по свему осталом у Цркви (крштавају се, славе славу, похађају храм и тд), само што живе у конкубинату (такозваном грађанском браку).
Заједница живота човека и жене (грађански брак) по спољашности изгледа као и црквени брак. То је послужило као повод Оцима Цркве да у Канонима понекад назову браком и оно што у суштини није законити – Богом благословени брак, и венчањем оно што није венчање. Ово је створило недоумицу у погледу појединих односа, да ли су они брак, или блуд. Највеће недоумице изазвале су управо заједнице живота човека и жене (грађански брак). Да би разрешио ово питање свети Василије Велики својим 26-им каноном именује правим именима (црквени) брак и блуд (грађански брак), не обраћајући пажњу на оно што се показује споља, него судећи управо по духовној суштини. „Блуд није брак, пак ни почетак брака; зато, ако је могуће, нека се разлуче они који су се кроз блуд саставили, и то би било најбоље. Али ако они на сваки начин хоће да заједно живе, нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле, да се што горега не догоди“(26. канон Вас. Вел).
„Блуд није брак“. Грађански брак није црквени брак, зато му је духовна суштина да је он блуд, тј. безаконита, безблагодатна заједница живота човека и жене. То што грађански брак споља изгледа као црквени не сме да омете наше старање за истином. Грађански брак, будући блудом, не само да није брак него није ни почетак брака, те, по св. Василију, такву везу треба разлучити. Али не по сваку цену. Упорност човека и жене да живе заједно може довести до тога да Црква, у страху „од чега горега“, одобри и благослови тајном брака ту заједницу, независно колико је дуго она трајала.
Речи пак: „нека се подвргну казни за блуд, а нека се већ не дијеле“, означавају допуштење брака од стране Цркве за таква лица која се већ налазе у грађанском браку. Дотични морају ступити у брак (тј. венчати се у цркви). Погрешно је тумачити да речи: „Нека се већ не дијеле“, значи оставити их да живе и даље у блуду, тј. без црквеног брака, а да опет уживају пуну литургијску заједницу, односно, Свето Причешће. Јер за оне који живе у блуду (грађанском браку), у прелазној заједници, 22. канон Вас. Вел. каже:“… не треба их дотле примати док се исте (сметње) не дигну од њих“. Црква не прима у литургијску заједницу (Тела и Крви Господње) никога док је у блудном живљењу, осуђеном Црквом.
И најзад, последње питање у „питању“: „Зашто је ова Тајна код нас запостављена“? Најкраћи одговор: Због маловерја нашег. И још? Због неактивности многих свештеника. И још? Због саображавања духу овога века, а не Духу Божјем. Покушавамо да разумемо људе који из бојазни од терора безбожног режима у задњих педесет година нису склапали црквени брак, а сад може бити да сматрају (наравно погрешно) да су, будући одмаклих година, закаснили за то, или да им то не приличи. Међутим, Црква не може да остави по страни такво стање, нити да га сматра црквеним, јер грађански (државни) брак православних лица (човека и жене) није црквени брак.
Стога постоји само један закључак: Ко се год од православних хришћана налази у стању безблагодатног и неблагословеног (грађанског) брака да одбаци сваку заблуду, сујету и лажни стид („где у овим годинама, срамота ме од деце“, и тд), па да приступи Цркви и затражи да његов досадашњи „брачни“ живот добије Божји и црквени благослов. Никад није касно док смо у овоме телу и у овоме свету. Не закаснимо.
Мир ти и благослов од Господа.
