Пастир добри
ПИТАЊЕ 11
У „Православљу“ бр. 687 од 1. новембра 1995. године (питање бр. 10), Епископ Артемије убедљиво је показао зашто је неопходно да православни хришћански супружници склапају брак у Цркви, у светој Тајни брака. То богословско објашњење светиње брака многима је помогло да исправе своје раније заблуде и да се венчају, а и многе је спречило од прављења нових грешака. Међутим, поводом ове теме намећу се и још нека практична питања, као например:
а) Како треба да се припреме за брак будући супружници?
б) Од чега зависи срећан брак? Је ли данас такав брак могућ?
в) Какав треба да буде православни брак? Можете ли га описати?
г) Када је дозвољено венчање, а када није?
д) Шта још, по Вашем мишљењу, треба да знају православни хришћани о светој Тајни брака.
ОДГОВОР:
Када се у „Православљу“ пре извесног времена отворила рубрика за читаоце „Практична веронаука“, са циљем да се надокнади пропуштено за генерације које су насилно биле лишене могућности учења веронауке, и да тако верници, верски необразовани, својим питањима о ономе што не знају или што их интересује из области вере дођу до неопходног знања и познавања своје вере, како би је могли заволети (оно што се не познаје и не воли се) и по њој живети, имали смо утисак даће репертоар таквих питања бити неисцрпан. Међутим, догађа се нешто неочекивано. Уместо нових питања, све чешће стижу захтеви од појединих читалаца да се неки ранији одговори допуне или објасне са неких нових аспеката. То је заиста оно што радује, јер показује да наш народ жели не само основне појмове о неким питањима него да већ стечена знања из области вере прошири и продуби. Тако је дошло и ово горње питање у вези свете Тајне брака, са жељом и молбом да се неки аспекти у вези тога појасне. Ми ћемо покушати то да учинимо на опште задовољство и духовну корист. Пре свега, свима је добро познато да за било које занимање у животу (лекара, професора, инжењера), човек се припрема од самог почетка свога живота, а не само од уписа конкретне школе која му даје дотичну титулу и занимање. За свако своје занимање човек се при-према још од основне школе, па и много раније. Брак, наравно, није никакво занимање, него живљење, начин живота. Али будући супружници се и за њега припремају од самог свога рођења. И исхрана, и нега, и школовање, а нарочито домаће васпитање, посебно оно верско, може се и мора сматрати као општа припрема за брак и остварење његовог пуног назначења.
Посебно пак млади, који стасају за брак, када су већ нашли свога будућег брачног друга, а пре саме свете Тајне брака (црквеног венчања), неопходно је да се за тај пресудни моменат у своме животу припреме једнонедељним постом, појачаном молитвом, светом Тајном покајања и исповести, и да се на сам дан свога венчања причесте. Тако треба да почне прави хришћански брак.
Друго потпитање горњега питања јесте: Од чега зависи срећан брак, и да ли је данас такав брак могућ? Овде постоји једна веома спорна и дискутабилна реч: „срећа“ која нема своје прецизно значење и садржину. Због тога се реч „срећа“ у Светом Писму никада не користи. Јер под тим појмом сваки човек замишља углавном оно што њему у животу одговара, или му прибавља животно задовољство, или благостање. У односу на БРАК шта значи срећа? За некога, то су здрава и напредна деца, за другога – лепа и паметна жена, за трећега – то је материјално богатство и углед у друштву и тд. и тд. За правог хришћанина, пак, све то још не значи оно главно да би брак био, не срећан него успешан.
Да би пак могли за неки брак рећи да ли је успешан или није, потребно је да нам буде јасан сам циљ брака. Брак се не склапа ни ради чега земаљског и пролазног, него ради вечних вредности. Циљ брака јесте узајамно узрастање и усавршавање супружника у Господу и припремање за вечно живљење у Царству Небескоме. На томе животном путу, супружници су једно другом сапутници и сапатници и помажу се међусобно у ношењу животног крста (свега онога што живот собом доноси и намеће), жртвујући се у љубави једно за друго до самозаборава. За такав успешан (или ако хоћете, срећан) брак ништа земаљско и пролазно није пресудно, па чак ни имање или немање деце. Такав брак искључиво зависи од односа супружника према Богу и његовим светим заповестима.
Један такав брак је споменут у Светом Писму, брак свештеника Захарије и жене његове Јелисавете, родитеља светог Јована Претече. За њих свети Еванђелист Лука сведочи да: „бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповестима и уредбама Господњим беспрекорно. И немаху деце,…(Лк. 1, 5 – 7). Црквено Предање слично говори о родитељима Свете Богородице, богородитељима Јоакиму и Ани, као и о другим неким супружницима из Старог Завета.
„А да ли је данас такав брак могућ“? питате. Сигурно да је могућ само ако то искрено желе оба супружника. Да није тако, могли бисмо да се питамо: „да ли је данас могуће бити човек“? Бог наш је Бог који се не мења. Његова благодат – такође. Зависи само од нас у којој мери желимо том благодаћу да се користимо.
Следеће подпитање је: „Какав треба да буде православни брак? Можете ли га описати“? Наравно да се може описати, али то је далеко боље и лепше већ описао свети апостол Павле у својој посланици Ефесцима, 5 глава од стиха 22. до 33. Треба га само добро прочитати и трудити се да се по томе живи. На том месту, апостол Павле даје практичне савете о међусобном односу између мужа и жене у хришћанском браку, повлачећи паралелу тих односа са односом Христа и Цркве. Муж – глава жени, Христос – глава Цркви; Црква слуша Христа, жена слуша свога мужа „као Господа“; Христос је спаситељ Цркве – тела свога, а муж – жене своје као свога тела. Говорећи о тим чудесним богочовечанским тајнама заснованим на љубави, отац Јустин Поповић пише: „На том богочовечанском хијерархијском поретку заснива се, стоји и постоји хришћански брак, хришћанска породица. Све се добија кроз Христа, кроз послушност Христу. Зато је све христолико, све –христодано, све – христочежњиво“. У таквом браку нема неверства, нема ни развода, нема утробних чедоморстава (абортуса), нема ни свађе, ни туче, нити било чега од онога што налазимо код бракова који нису „у Господу“, а које, нажалост, сагледавамо свуда око нас.
Питање: „када је дозвољено венчање, а када није“? иако је практично, није нимало неважно питање. Јер венчање је – темељ брака. Од темеља зависи стабилност целе грађевине. Према позитивном црквеном законодавству и светим Канонима Цркве Православне, црквено венчање није дозвољено у време једнодневних или вишедневних постова током целе године, од Божића до Богојављења и од Васкрса до Томине недеље закључно. У свим осталим данима може се обавити у цркви света Тајна брака = венчања. Но, основно је правило: пре коначне одлуке о датуму венчања, обавезно се договорити са надлежним свештеником, да би се избегли непотребни проблеми.
И најзад, сматрамо да сваки православни хришћанин или хришћанка, који намеравају да ступе у Богом благословени брак, треба да знају да брак добија свој божански, бесмртни смисао тек са благословом Христовим који долази од Његовог присуства. Прво чудо своје Спаситељ је учинио на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11), да би показао колико је освећење брака важно за род људски. Од светог брака – света породица, свет породични живот; благословен брак – благословена породица, благословен сав брачни живот, посебно благословени и свети плодови његови – деца коју Бог таквим супружницима дарује. Све остало што треба знати о православном браку, научиће нас живот у таквом браку.
Мир ти и благослов од Господа.
ПИТАЊЕ 12
Пошто је слављење Божића дуго времена било потиснуто и спутано у нашем народу, заборављени су у великој мери божићни обичаји који су дуго живели код Срба, и опала је божићна радост. Објасните нам како треба да славимо Божић. Објасните обичаје везане за дане Божића!
ОДГОВОР:
Увек је лакше рушити него ли градити. И у физичком смислу, а још више у духовном. Лакше је нарушити и упропастити своје здравље, него га поново стећи. Како за појединца, тако и за читав народ. Срби су веома брзо и лако „раскрстили“ са својом вековном традицијом, вером, обичајима. Преко ноћи и за чинију сочива. Веома смо поводљиви и нестабилни. Не држимо до себе и својих духовних вредности. А тешко се лечимо. Тешко се враћамо својим коренима и својим прецима. Сујета и гордост нас спречавају. И тако остајемо далеко од „Дома Очевог“.
У Вашем питању је констатовано много тих жалосних чињеница, које нам нимало не чине част. И њихових последица, као нус производа. Али, изгледа, и жеља да се надокнади пропуштено, да се поврати изгубљено. Боље икад, него никад. Али то често није могуће. Никада се, на пример, не може вратити и надокнадити она божићна радост, толико својствена и блиска деци, оним генерацијама које су олако и непромишљено (од стране старијих) исте биле лишене.
Ипак, покушаћу да на постављена питања, макар укратко, одговоримо, ради данашњих и будућих генерација, као и ради нас старијих, еда би се исправило што се исправити може.
Божић – први од великих хришћанских празника, празник који је узрок и темељ свим осталим празницима. Да није било Божића, не би било ни Васкрса, ни Духова, ни Цркве, ни Хришћанства.
Божић је празник када се Бог на земљи родио као човек, као Младенац, Богомладенац, „мали Бог“. Божић (=Богић) је деминутив од Бог. Христос Бог се роди на земљи као човек. Зашто? Да нам својим рођењем објасни наше рођење, да нам открије сву тајну зашто се човек рађа на земљи, сваки човек. Свети Оци су одгонетнули ту надумну тајну: Бог постаде човек, да би човек постао бог, „бог по благодати“. У томе је сва тајна Богочовековог чудесног рођења на Божић. У томе и сво Његово Еванђеље, и сва Црква, и све што је у њој: све свете тајне и све свете врлине, и у њима све свете божанске силе.
Од рођења Господа Христа на земљи, међу нама људима је – сва пуноћа Божанства, сав Бог присутан телесно у нашем човечанском свету: да би се ми испунили том пуноћом Божанства. И тако остварили циљ, од самог Бога постављени циљ нашем људском бићу, нашем људском животу, нашем људском постојању. А једини прави и бесмртни циљ сваког човека, шта је? Узрастање у меру раста пуноће Христове, повратак наш Богу и сједињење са Њим, обожење. Како ћемо ми, бедна људска бића, постићи тај узвишени циљ?Помоћу светих Тајни Христових у Његовој Светој Цркви, и светих врлина у њој.
Живећи у њима и помоћу њих, сваки се од нас испуњује свима божанским силама које су људском бићу потребне за побожност и живот и у овом и у оном свету. На тај начин сваки постаје „бог по благодати“, постаје помоћу свемилостивог Господа – Богочовека Христа, који једини јесте и занавек остаје Бог по природи. Тај препород човека почиње светим Крштењем, а завршава – обожењем. Крштењем се облачимо у Христа; Причешћем се сједињујемо са Христом и постајемо христоносци и богоносци. Божић нас учи да смо дужни живети као што пристоји малом „богу по благодати“. А то значи да живимо Христом и ради Христа, јер је Он једини сверазумни и сверадосни смисао сваког људског бића.
Те дубоке и надумне тајне Божића наш српски народ је превео на свој језик и изразио их у предивним и богатим божићним обичајима. Више него било који други празник. И више него било који други православни народ. Ти обичаји, у суштини су исти у свим крајевима где православни Срби живе, али се у појединостима и разликују од места до места, од села до села. Нарочито су ти обичаји осиромашени у тзв. урбаним срединама, по градовима, премда се и тамо одржавају, макар символично.
Основни елементи божићних обичаја су: Бадњак, слама, чесница (божићни хлеб), положајник. Погледајмо укратко шта сваки од ових основних елемената представља и њихов духовни смисао.
БАДЊАК је младо храстово дрво које се у шуми сече на Бадњи дан (дан уочи Божића), веома рано, пре сунчевог рођења. Ту се окреше од грана, а на самом врху оставе се гранчице. Тако окресано дрво се донесе и прислони уза зид куће. То је почетак радости за домаћу чељад, нарочито за децу, која истрчавају напоље да виде да ли бадњак својом висином пролази кров куће. Прислоњен уз кућу, Бадњак сачека вече. Тада, већ по мраку, домаћин га исече на фурунаше, и онда се обавља свечано уношење бадњака у кућу. То чини сам домаћин, поздрављајући укућане са: „добро вече, сретно бадње вече“ а домаћица и деца дочекују га у кући, загрејаној и осветљеној, одговарају на свечане поздраве домаћина и посипају га житом. Бадњак се затим налаже на ватру, било на отвореном огњишту (што је данас реткост) или у шпорет, и ватра се не гаси целе ноћи.
Иза бадњака (кога уноси од три пута), домаћин уноси добар свежањ миришљаве, пшеничне СЛАМЕ, са истим поздравом као и за бадњак. За децу је то најрадоснији моменат, јер мајка у сламу баца орахе, јабуке и бомбоне, а деца, тражећи то, развлаче сламу по целој одаји, пијучући уз радостан смех и жагор. Када се тај „ритуал“ заврши, поставља се посна вечера за сву чељад, којој претходи заједничка, домаћа молитва. Након, пак, вечере, деца се препиру и отимају које ће на слами то вече спавати, јер се то сматра за посебну „част“.
Бадњак и слама, разумљиво, тесно су повезани са рођењем Христовим у Витлејемској пећини, те имају дубоки духовни смисао. Бадњак – младо храстово дрво, велике калоричне вредности, символише самога Богомладенца Христа. Као што Бадњак те ноћи осветљава (са огњишта) и загрева целу кућу, тако и Христос својом божанском науком и својом благодаћу осветљава и загрева душе оних који у Њега верују и за њим иду, да не ходе по тами, него да имају светлост живота. Поред тога Бадњак нас у мислима враћа у ону хладну витлејемску ноћ, када је праведни Јосиф ложио ватру у овчијој пећини да огреје новорођеног Богомладенца и његову Свету Матер. Слама, пак, веома јасно подсећа на овчије јаслице, у које је на сламу положен Богомладенац Христос рукама Свете Богородице.
Ујутру пак, на сам дан Божића, док Бадњак још гори на ватри, у кућу долази ПОЛОЖАЈНИК, неко од ближе фамилије или из комшилука, који „чара“ ватру, оним врхом Бадњака који је стајао до тада у углу, ређајући молитвене жеље за дом, домаћина и његову чељад: „Колико варница, толико благослова Божијега, толико блага и напретка, толико среће и здравља“ и тд, после чега га домаћица „дарује“: кошуљом, чарапама и пешкиром. Положајник овде символизује саме Анђеле Божије који се јавише витлејемским пастирима у пољу код њихових стада и објавише им радосну вест о рођењу Христовом. Символизује такође и саме витлејемске пастире који се први поклонише новорођеном Богомладенцу, а у даљем смислу и источне Мудраце који му принесоше на дар злато, тамјан и измирну.
На сам дан Божића, домаћица, поранивши пре свих, доноси са извора свежу воду и меси ЧЕСНИЦУ – пшеничну погачу, у коју замешује и један сребрни новчић. По доласку домаћина из цркве са ране литургије, сви се окупљају око божићне трпезе. Тада домаћин ломи чесницу на онолико делова колико чланова породице има. А деца, заборављајући на укусна божићна јела, свако претражује своје парче чеснице, надајући се да је сребрна пара баш њему допала. Јер се сматра и верује, да оно дете коме допадне комад чеснице са новчићем, те године биће посебно напредно и благословено.
Јасно је по себи да ова чесница такође представља самога Христа, небески хлеб, који је дошао да се дарује људима за храну, јер је сам Он рекао: Ја сам хлеб живота. А на Тајној Вечери пре своје Крсне Жртве, дао је себе за храну вернима под видом хлеба и вина, рекавши: „Узмите једите, ово је тело моје… Пијте из ње сви, ово је крв моја…“
И најзад, укратко одговор на питање: Како треба да славимо Божић? Из реченога је јасно: Вратити у живот свој и своје породице ове предивне божићне обичаје, колико нам то прилике дозвољавају. А пре тога, и више од тога, припремати себе и своју чељад (нарочито децу) за дочек Богомладенца Христа током шест недеља Божићног поста, које је света Црква одредила за очишћење душе и тела: постом, молитвом, светом тајном Покајања и Исповести и светим Причешћем. Тако ћемо нашу душу и наше срце припремити да се Богомладенац у нама роди, да Му буде у души нашој топло и светло. Таква припрема наша, биће довољна за достојно слављење Божића, и поред недостатка горе наведених обичаја, премда и они нису за заборав. А исто тако треба знати, ако не буде ове унутрашње припреме и труда на чишћењу душе наше, онда, ма колико држали оне спољашње и дивне обичаје, наше слављење Божића нити ће Богомладенцу Христу бити угодно, ни нама спасоносно.
И још само нешто. Од Божића до Богојављења православни Срби се међусобно поздрављају: „Христос се роди“! и отпоздрављају са: „Ваистину се роди“! Тиме исповедамо своју веру у Господа Христа као Сина Божијега, који се ради нас људи оваплотио, у пећини родио и у јаслама лежао, да би нас пале од греха подигао.
У тој вери се и поздравља сверадосним Божићним поздравом: „Мир Божји, Христос се роди! – Ваистину се роди“!
ПИТАЊЕ 13
Реците нам нешто о Васкрсењу Христовом и значају тога празника за нас смртне људе?
ОДГОВОР:
Повест о Васкрсу и васкрсењу како да почне друкчије ако не сверадосним и стародревним васкрсним поздравом и отпоздравом, онако како се од Васкрса до Спасовдана, током четрдесет дана поздрављају стотине милиона православних душа од истока сунчанога до запада и од севера до југа, и како су се поздрављале милијарде и милијарде православних за две хиљаде година. Само та чињеница довољно сведочи о томе да је Васкрсење Христово – Празник над празницима и Славље над слављима. Тај догађај тридневног васкрсења Спасовог, по чудесности својој раван је чуду стварања света ни из чега, а по значају своме – још значајнији. Зашто? питаће се многи.
Тешко је говорити о значају Васкрса народу чија је хришћанска историја стара преко хиљаду година. Тешко и стидно, а опет тако потребно. Јер на нашу велику жалост и срамоту много је у нашем народу оних који, премда славе и Божић и Васкрс, не знају не само зашто то чине него не познају ни саме догађаје које ти празници обележавају. Зато је добро да о Васкрсу, о томе дану и празнику проговоримо коју реч. Нека нам не замере они којима је то од детињства познато и који о томе знају и више и боље него што ми можемо овде укратко изложити.
Васкрсење Христа Господа, пре свега, јесте једна историјска стварност која се збила једног одређеног дана и у одређено време, али стварност која непрекидно траје и продужава се до кончине света и века. Васкрсење је била логичка неопходност Богочовечанске личности Христове, јер Он, Син Божји, није могао не васкрснути. Иако стварно мртав телом и погребен још од Великог Петка, Спаситељ се показао јачи од смрти, те га смрт није могла задржати у своме царству као плен, попут осталих људи. Васкрсење Господа Христа било је сасвим природно за његову Богочовечанску личност, јер су и човечанска душа његова и човечанско тело његово били ипостасно сједињени са Божанском Ипостаси његовом.
Васкрсење Христово је космички догађај, видљив и очигледан и за небеске Силе, и несумњив за род људски. Јер нема догађаја у целокупној историји рода људског који је тако силно, тако неодољиво, тако опипљиво посведочен као васкрсење Христово. А доказ јачи од свих других доказа да је Христос заиста васкрсао јесте историчност хришћанства, његово постојање и трајање ево већ две хиљаде година. Јер да је Христос умро на Голготи, а не и васкрсао, Он би био и остао први и последњи хришћанин у свету. Његовом смрћу на Голготи умрло би и његово дело. Да Господ није васкрсао, и као такав ученике своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости да онако неустрашиво, онако силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно одлазе на смрт за Њега? И то чине не само Апостоли, који Њега васкрслог видеше и опипаше, него и стотине и хиљаде, и стотине хиљада њихових следбеника, Мученика, Исповедника, Подвижника и Светитеља који за Васкрслог Христа и живеше и пострадаше.
Васкрсењем Господа из мртвих завршено је и довршено богочовечанско дело спасења рода људског од греха, смрти и ђавола, и дарован људима живот вечни. Христово васкрсење узрок је и гаранција и нашег личног васкрсења и живота вечнога. Тек у васкрсењу Христовом природа људска добила је свој прави смисао и значај. На васкрсењу, као на дијамантском темељу, сазидано је сво хришћанство. Васкрсење је постало темељ наше вере, јемсто наше наде, и храна наше љубави. А то су три етичка стуба на којима почива целокупно хришћанство: вера, нада и љубав.
У томе и јесте радост и сверадост васкрсног поздрава: Христос васкрсе! – и отпоздрава: Ваистину васкрсе! А тај поздрав, шта управо означава? Означава двоје: да је Христос васкрсао и да ћемо и ми васкрснути. Ако би само Он васкрсао, а ми не бисмо очекивали кроз Његово Васкрсење и своје, шта нам онда користи што је Он васкрсао? Једно без другога не иде, једно без другога губи сваки смисао. Јер „ако Христос није устао, узалуд је проповед наша, узалуд и вера ваша“, поручује свети апостол Павле. Али, Не бојте се: Христос Господ је васкрсао и ми ћемо васкрснути. Отуда толика радост о Васкрсу, о томе дану „којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему“. Тај дан, тај празник сваке године објављује Христово васкрсење и прориче наше. Зато сви ми који се православним крстом крстимо, веру апостолску држимо и Светој Тројици се клањамо, морамо се радовати и веселити у тај дан. И тиме сведочити небу и земљи да је живот победио смрт, добро је победило зло, правда неправду, истина лаж, Бог ђавола.
И тако редом, и тако даље. О васкрсењу и Васкрсу може се писати и говорити много, надугачко и нашироко, па ипак да онима чије су душе мртве у гресима својим не буде довољно да их пробуди и васкрсне из смрти у живот. А о васкрсу се може не говорити ништа, него само живети васкрсну радост, па да свима који вас посматрају буде јасно да је Христос васкрсао. Јер ваша радост у овој долини плача и царству смрти, не може се ни схватити ни објаснити без васкрсења Христовог. Зато, нека се радују праведници и покајници славном Васкрсењу Господа и Спаситеља свога. А грешници нека чују и нека се покају да би се и они могли радовати. У тој васкрсној радости, у непрекидном клицању и певању: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“, и састоји се најбољи начин празновања овог највећег хришћанског празника. Онај ко у срцу своме доживи сусрет са Васкрслим Господом, попут Марије Магдалене, умеће то и да изрази и да отпразнује. Зато, посебних прописа о празновању Васкрса нема, нити је потребно овде набрајати било шта друго сем оних предивних народних обичаја којима је тај празник украшен.
Ипак би, можда, требало рећи да прави хришћанин који се постом и молитвом кроз седам недеља Часнога Поста припремао и чистио своју душу од свакога греха и свакога зла, неће и не може на дан Васкрсења Христов остати код куће, у кревету, а да не похита на свечано Васкрсно богослужење и свету Литургију, да се тамо у светом причешћу сједини са Васкрслим Господом, и да подели васкрсну радост са осталом браћом и сестрама, кличући и довикујући један другом:
– ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
– ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
ПИТАЊЕ 14
Шта је крсна слава? Шта добијамо ако славимо? Како треба славити, како је правилно?
ОДГОВОР:
О крсној слави се код нас у новије време доста писало. Појавило се и пар опширнијих публикација, као „СРПСКЕ СЛАВЕ“ (Литера, Београд 1988. г.); „СРПСКЕ СЛАВЕ И ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ“ у издању „Гласа Цркве“, (Ваљево, 1995. г.) и др. Па ипак, још увек је много оних који недовољно знају сав смисао и значај Крсне Славе, јер те публикације не стижу до свих верника. То доказује и горње питање, због чега ћемо покушати да још једном осветлимо то питање са посебног аспекта, ма и у најкраћим цртама.
Већ је мање више познато, и то се често понавља, да је СЛАВА једна од битних одлика нас православних Срба. Јер други народи (Грци, Бугари, Руси) углавном славе своје имендане, тј. оног светитеља чије име носи, (они углавном деци на крштењу дају светитељска имена), па у једној породици годишње буде онолико „слава“ ко-лико чланова породица има. Те славе (имендани) ни издалека не личе на наша Крсна Имена. Њихово „славље“ је углавном у томе да се слављеник на тај дан ПРИЧЕСТИ светим Телом и Крвљу Господњом, да мајка спреми мало бољи ручак, и евентуално да детету дођу у посету неки његови школски другови, који ће бити послужени колачима.
Други је случај са нашом СЛАВОМ. Ово је већ једно веома свечано домаће славље, које се дочекује једном у години, и у њему учествују сви чланови породице. Припреме за славу трају данима, па и седмицама (кречење куће, чишћење, набавка потребних намирница и тд). Светитељ који се слави, заштитник је целога дома и свих његових чланова, те се стога посебно поштује. Можда и због тога што је он не само наш посредник и молитвеник пред Богом нашим, него и што служи као једна жива спона са свим нашим породичним прецима од времена примања хришћанства, са којима нас повезује у једну живу породицу, која траје стотинама и хиљадама година. Јер, опште је прихваћено мишљење да Срби славе онога Светитеља на чији су дан наши преци примили свето Крштење, што потврђује и сам назив – Крсна Слава.
Ту традицију православни Срби су чували и очували кроз сву своју мукотрпну историју, чак и у време тешког и мрачног турског ропства, па и у најтежим условима – у рововима на фронту (у току I Светског рата). Тек у новије време, од 1945. године, па на овамо, многи Срби су, нажалост, изневерили ту своју вековну традицију, па су ради „сналажења“ и „незамерања“ безбожној власти, ради напредовања на послу и положају, ради неке материјалне користи и славе људске, напуштали своје Крсне Славе, гасили славске свеће, лишавајући тиме своју децу незаменљиве и топле домаће радости, која је увек о слави присутна, а себе и свој дом благослова Божијега.
Срећом, времена се мењају. Многи данас покушавају да повежу покидане конце своје прошлости и своје традиције. То не иде увек лако. Али, ако се жели, све се може надокнадити. Важно је стећи добру вољу и жељу да се вратимо својим коренима, без којих нам нема будућности.
Шта, дакле, добијамо ако славимо? Све оно што губимо ако не славимо, о чему је већ понешто и до сада речено. А најкраће могли бисмо казати: Добијамо осећање сигурности, осећање да нисмо случајна појава у овом свету, него да имамо своје корене у нашим прецима. Добијамо у нашем Светитељу кога славимо сигурног заштитника и молитвеника пред Богом, коме се некако непосредније обраћамо у молитвама, као „некоме своме“. У њему имамо верног путовођу и учитеља како у овом свету треба да живимо да бисмо постигли своје људско назначење, и постигли душевно спасење, кроз сједињење са Богом нашим и обожење. Стога се Светитељ најбоље прославља ако се угледамо на његов живот и трудимо се да га подражавамо у његовим врлинама, којима је он Богу угодио.
Све то и много другог неизмерног блага духовног добијамо ако је наше прослављање Крсног Имена онако као треба да буде. А треба да буде онако како је света Црква прописала и како нам је од старих остало. Дакле, да бисмо правилно прославили своју Крсну Славу, шта је потребно?
Најпре, благослов Божји, који нам у кућу доноси слуга Божијег олтара – наш свештеник, када на неколико дана пре Славе долази у кућу да нам освети славску ВО-ДИЦУ. Са том водицом треба замесити славски КОЛАЧ, од чистог пшеничног брашна, квасца и соли, без икаквих других додатака (млека, јаја и сл), јер то треба да буде онај наш насушни хлеб, којег смо од Бога добили, и коме исти приносимо на жртву у славу и част нашега Светитеља.
Поред Колача, за славу се спрема и кољиво – СЛАВСКО ЖИТО. Уствари, кувана пшеница која се припрема са разним другим плодовима (шећер, ораси, суво грожђе и сл.), а које свештеник на дан Славе освећује посебном молитвом, којом приликом врши и резање славског колача. Много греше они верници који славе светог Пророка Илију или светог Архангела Михаила не спремајући славско жито, јер сматрају „они су живи“ и то њима не следује. То је плод само дубоког непознавања значаја и смисла славског жита. То жито није исто као када спремамо жито за покој душе нашим драгим умрлим сродницима, над којим свештеник врши парастос. Славско жито се приноси у славу Божију, у част Светога (који се слави) и у спомен оних наших драгих сродника „који преминуше у благочестивој вери“, а никако за покој душе Светитеља. Према томе, жито следује било која слава да је у питању.
Приликом тог обреда (у Цркви или дому), поред Колача и Жита, потребна је још чаша црвенога ВИНА и славска СВЕЋА, по могућству од чистога воска.
Потребно је још да на дан славе домаћин или неко из куће обавезно присуствује у Цркви светој Литургији, и да се на њој причести, припремивши се најпре за то онако како је прописано.
На дан славе у дому се са изузетном радошћу дочекују гости: сродници, пријатељи, али и сваки путник – намерник, јер тога дана врата дома никоме нису затворена. За госте се припрема традиционални славски ручак (или вечера, како је где обичај), али увек саобразно дану и времену. Ако је дан посни (среда или петак) или пак период вишедневног поста, ручак се састоји обавезно само од ПОСНИХ ЈЕЛА. Нажалост, у новије време има не мали број оних који, да би госте што боље „дочекали“ и „угостили“, нарушавају тај свештени поредак. Но тада, они у самој суштини не славе, него припремају ГОЗБУ, којом свога Светитеља и самога Бога – руже. Таквима је много боље не славити, јер гозбу могу спремати у свако доба године, када се црквени поредак не нарушава.
Има и других ружних обичаја који прате Славу. То је неумерено коришћење алкохолних пића, што доводи до ружних речи, неприличних разговора, псовки, па чак и туче међу гостима, као и ружни обичај пушења поред славске свеће и славске иконе. Све то оставља на посматрача ружан утисак, а у души како домаћина, који то дозвољава, тако и оних који то чине, тежак грех. Нека нас Господ и Крсна Слава од тога сачува.
Мир ти и радост у Господу.
ПИТАЊЕ 15
Мој комшија не прима свештеника да му свети водицу. Молим Вас, објасните нам шта је света водица и зашто се она освећује и носи по домовима?
ОДГОВОР:
Примање или не примање свештеника за водицу, постало је, нажалост, у нашем српском народу „знак распознавања“ оних који су остали верни својој традицији и своме српском имену и оних који су са свим тим „рашчистили“. У погледу пак познавања саме суштине питања освећене воде или „водице“, како се код нас најчешће назива, међу наведеним двема категоријама у нашем народу, разлика скоро и да не постоји. Јер, и они који примају свештеника за водицу не знају зашто га примају, тј. не знају смисао и значај свете водице, нити они који га не примају знају зашто га не примају, тј. чега су све лишени кроз то не примање свештеника. Додуше, ови други, ако и не знају чега су лишени, сматрају да знају „шта добијају“ од оних ради којих су се одрекли своје вере и свога имена. Многи су се и у то своје „знање“, надам се, одавно разочарали, али ипак, појединци, као Ваш комшија, свакако нема намеру да поново мења своју „традицију“.
Ипак, и ради једних и ради других, покушаћу укратко да одговорим на Ваше горње питање. Пре свега, вода је материја којом се све чисти, а која не потребује никаквог чишћења. Отуда у нашем народу пословица да „вода све опере, сем црна образа“. Под „црним образом“, овде се, свакако, подразумева прљава и нечиста савест, која се запрљала разним гресима и рђавим делима. Но човек, не ретко, има потребу да и тај „црни образ“ опере. Управо, томе и служи света, или освећена вода, пошто природна вода то није у стању да учини.
Да би, дакле, вода, служила за освећење и очишћење оних који је пију или се кропе њоме, Православна Црква призива на воду Божији благослов, те путем молитава Цркве (њених служитеља), вода добија силу која служи на исцељење душе и тела, на одгнање видљивих и невидљивих непријатеља, на освећење и очишћење оскрнављених ствари и предмета за људску употребу, једном речју, на велику духовну корист оних који верују и са поверењем је употребљавају.
Широка је употреба освећене воде. Она се користи при многим свештено-радњама и чиновима Цркве, било да се тада непосредно освећује, било да се користи раније освећена вода. Тако, освећена вода се користи приликом освећења храмова, домова, надгробних споменика, и разних других предмета који човеку служе или се он њима користи. У светој Тајни Крштења освећена вода постаје „водом очишћења, бањом препорода, извором живота“, у којој се крштавани рађа „водом и Духом“ за нову стварност Царства Небескога.
Освећење воде има своје порекло у првим вековима хришћанства, о чему сведоче древни писани извори, као Апостолске Установе, Евхологијон Серапиона Тмуитског (+362), као и рани Оци Цркве: Теодорит, блажени Јероним, Епифаније и др.
Ипак, и поред све своје древности, у почетку није постојало устаљено правило када, где и како се врши водоосвећење. Постојала је извесна разлика у тим обредима. Но свима њима је заједничко да се освећење воде извршује помоћу одређених молитава, призивањем наитија Светога Духа, као и крстоликим благосиљањем и погружењем у воду Часнога Крста, што и данас сачињава главне елементе сваког водоосвећења.
Данас су позната два освећења воде: Велико и мало. Велико водоосвећење се врши два пута у години: на Крстовдан (навечерје Богојављења) и на Богојављење, у коме се сећамо Крштења Исуса Христа у реци Јордану, у коме Црква види не само прототип омивања грехова но и стварно освећење природне воде погружавањем Бога у телу у воду. То је свечани обред којем, скоро редовно, присуствује велико мноштво народа, који освећену воду носе својим домовима, јер се та света водица – Богојављенска, чува у сваком дому преко целе године као велика светиња, а користи се само у великој нужди (болести, узнемиравању од стране злих духова). (У неким нашим крајевима обичај је да свештеник сам Богојављенску водицу разноси по домовима својих верника).
Мало, пак, водоосвећење врши се у разним приликама, при другим црквеним чиновима и обредима, па и на тражење појединих верника. Према свакој потреби може се вршити мало освећење воде у свако време, и на сваком месту: у кући, у пољу, у врту и тд.
Традиција је у Српској Православној Цркви да свештеник два пута у току године посети домове својих верника ради извршења свећења водице, и то на неколико дана пред Крсну Славу, и пред највећи хришћански празник – Васкрс. Доласком свештеника у кућу и свећењем водице улази благослов Божји у наш дом. Јер, по завршетку чина освећења воде, свештеник кропи сва оделења у кући, као и сву чељад која је присутна, при чему они целивају Часни Крст и десницу свештеника.
То свећење водице по домовима није само „пуки“ обичај, него насушна потреба самих верних, који осећају потребу да повремено буду освећени и очишћени кропљењем свете водице. Код православних Грка има доста породица које захтевају од својих свештеника, да неизоставно сваког месеца долазе и врше освећење воде у домовима. Наш народ је изгубио тај осећај светиње и потребе за светињом, те су стога многи престали да примају свештеника за водицу, а и они који га примају, често пута, то нерадо чине.
Није добро да сва наша вера буде сведена само на обичај „свећења водице“, али није добро ни да тај благочестиви обичај одстранимо из нашег хришћанског живота. Свећење водице и њено коришћење има свој пуни смисао и значај само уз држање и свих осталих прописа Цркве православне о хришћанском духовном животу, као што су: пост, молитва, милостиња, света Тајна покајања и исповести грехова, Причешћа, и свега осталог, без чега нема спасења душе, ни остварења циља нашег постојања на земљи.
Мир ти и радост од Господа!
