Пастир добри
ПИТАЊЕ 16
У „Православљу“ бр. 631 (тј. у овој књизи питање бр. 15), Епископ Артемије је говорио о светој Водици. Замолио бих за додатно објашњење: Колико се дуго може чувати св. Водица, нарочито она која се освећује на Крстовдан, Богојављење и Васкрс? Након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом (за Крсну Славу знам да нема остатка, пошто се она утроши на прављење славског колача)?
ОДГОВОР:
Када човек о нечему говори или пише никада није сигуран да ли је довољно рекао, а увек може бити сигуран да није све рекао о ономе о чему говори. Отуда се о неким питањима и стварима пише и говори стотинама и хиљадама година, и увек се има нешто ново додати или казати. Такав је случај и са нашим одговором у вези св. Водице, што сведочи и Ваше горње питање, које је постављено са жељом да се већ раније дати одговор допуни и употпуни, што ево радо чиним.
Ми у Цркви (Епископи и свештеници) када говоримо о предметима наше свете вере, често нисмо у стању да замислимо и претпоставимо колико наш народ мало зна о својој вери, па у много чему претпостављамо извесну количину тог знања и верског образовања код наших верника, те нам се стога деси да наши разговори о вери или беседе буду неразумљиве и тешко схватљиве за наше слушаоце, управо због тога што многи немају основна неопходна предзнања. Отуда је заиста добро да верници имају могућности и услова да слободно постављају питања о ономе што им није јасно или не разумеју у својој вери или о ономе што се у цркви ради. (Ту могућност је пружала наша рубрика у „Православљу“- „Практична веронаука“, која, Богу хвала, сада излази као целовита књига). Но, ред је да пређемо на Ваше питање.
Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и узима и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико дуго је чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску Водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове Водице, када је донесу од цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.
Но, главно питање је: „након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом“? Одговор на то директно питање у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај који је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају (а о чему је било говора у првом одговору на прво питање из Практичне веронауке).
Дакле, по том народном обичају, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова Водица, саспе у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.
Што се пак тиче Водице која се по домовима свети за Васкрс (никада: на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре сваког јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем, да би свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим (као храмовима Духа Светога), чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси.
Уз ово допунско објашњење, треба ипак прочитати поново и ранији одговор о светој Водици, где је на крају оног одговора јасно речено шта све православни хришћанин треба да чини и практикује у овоме своме животу, а ради постизања свога спасења и задобијања вечнога живота у Царству Небескоме.
Мир ти и радост од Господа.
ПИТАЊЕ 17
Какав значај имају свеће и кандила у животу православних хришћана. Када и коме треба да се пале?
ОДГОВОР:
Бог је светлост. Он живи у светлости неприступачној. Христос је „Сунце правде“. Он је и „тиха светлост“, и „незалазна светлост“.
О тој Божанској светлости говорећи, Псалмопевац и цар Давид вели да она беше „светлост ногама мојим, и светиљка стазама мојим“ (Пс. 118,105). Та иста светлост у Новом Завету „обасјава свакога човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9). Отуда еванђелске девојке држе увек у рукама упаљене своје светиљке (Мт. 25,1 -13), а сам Господ заповеда својим Апостолима „Тако да се светли светлост ваша пред људима…“ (Мт. 7.5,16), и итд.
Из реченога је јасно само по себи да светлост у храму и при молитви (храмовној или домаћој), јесте пре свега символ самог Божанства. Отуда, и у Старом и у Новом Завету, од самог почетка, на свим богослужењима употребљавала се светлост, не толико из практичних колико из символичких разлога.
И данас у православним храмовима, по прописима Цркве, не може се обавити ни једно богослужење, ни једна света тајна, чин или треба, без „живога пламена“. И у Старом, као и у Новом Завету, светиљке на богослужењима су биле свеће од чистога воска, или кандила са маслиновим уљем. Данас практичну потребу за светлошћу у пуној мери задовољава електрично осветлење, али ону символичку страну оно не може да изрази. Отуда и поред скупоцених и раскошних електричних „полијелеја“, на богослужењима су и данас обавезне свеће и кандила са живим пламеном.
Но питање се свакако односи на употребу свећа и кандила у приватном животу самих хришћана.
Поред наведене символике, светлост коју даје свећа или упаљено кандило означава и светлост новозаветног, еванђелског учења, која нам осветљава животне путеве и стазе у овоме животу. Са светлошћу, упаљена свећа одаје и топлоту, те тиме означава топлоту наше молитве и наше љубави за онога за кога свећу палимо.
Уз то, паљење свећа и кандила јесте и материјална жртва (кошта то) која удружена са искреном и топлом молитвом има велики значај пред Богом.
Но, коме и када треба да се пале свеће и кандила? Немогуће је набројати све случајеве када то православни хришћанин чини, као што беше и у вези крснога знака. Па ипак, свеће се углавном пале у храмовима, када лично присуствујемо црквеним богослужењима, особито за време свете Литургије. Могу се свеће у цркви палити и ван богослужења, ако за то осетимо нарочиту потребу. Палимо их и у својим домовима за време Крсне славе, или заједничке домаће молитве. Ретко, када се сами у дому молимо. Кандило пак у црквама пали обично црквењак, а ми у својим домовима, испред славске иконе, углавном уочи недеље и празника. Ретко и свакодневно.
Паљење свећа (и кандила) обично прати молитва Богу за здравље, спасење и напредак у духовном животу било нас самих или наших живих сродника и пријатеља, било молитва за упокојење душа наших драгих покојника. Ако се има могућности и средстава, онда се за сваку особу упали по једна (омања) свећа, ако се то не може, онда се уз једну свећу могу поменути многа имена било живих, било упокојених.
Свеће (и кандила) се пале и у спомен појединих Светитеља и Угодника Божјих, којима ми уз свећу упућујемо наше молитве, просећи њихово молитвено заступништво пред Творцем нашим и Богом, или пак њихову помоћ и заштиту у искушењима и невољама којима смо изложени.
Но паљење свећа у храмовима не треба вршити нападно и у појединим моментима када се обављају најсветије радње (за време читања Еванђеља, Великог Входа, Канона Евхаристије, Причешћа). Нека нас наша ревност доведе у храм пре почетка богослужења, па мирно и спокојно обавимо своје духовне потребе паљења свећа и личне молитве, а за време богослужења будимо пажљиви и не ометајмо друге у молитви нашим кретањем по храму и гурањем напред да бисмо свеће упалили.
Али нека нико не помисли да је паљење свећа (и то у великим количинама) нека обавеза или принуда, те ако нисмо у стању да купимо свеће и упалимо их онда избегавамо и у цркву да идемо. То је већ замка нечастивога, да нас преко нашег сиромаштва и немаштине удаљи од богослужења. Ако немамо новац за свећу, принесимо Богу наше чисто срце као најмиомирнију воштаницу, и наше топле молитве, које ће Богу бити угодне и без свећа. Свеће нису суштина, оне су само символ онога што се у нама догађа. Али ако наше унутрашње стање не изразимо путем символа, оно се тиме не умањује.
ПИТАЊЕ 18
Да ли је исправно да хришћани каде своје домове тамјаном? Ако могу да каде, зашто то треба да чине и у којим приликама? Шта символише тамјан и кађење, како у храмовима тако и у домовима?
ОДГОВОР:
Никада се ми, свештена лица, не бисмо сетили свега шта нашем народу треба објаснити и протумачити из области наше свете вере и из традиције нашег хришћанског живота ако нас ви на то не бисте подстакли и побудили.
Тамјан и кађење! Два појма: материја и радња. Било да се помене једно или друго, у нашој свести се ствара слика која је неодвојива од молитве, било црквене, било домаће. Тако је код наших савременика, па било да су верујући или неверници. И ови други често говоре о „мирису тамјана“ који њима никако не прија, јер их подсећа на „патријархална времена“, на „обичаје“ њихових бака и дека, чега су се они „успешно“ ослободили.
Но и тамјан и кађење има своју историју. Тамјан је у великој употреби још од најстаријих времена, како у незнабожачком култу, тако и јудејском богослужењу. Тамјан као материја потиче из Индије и из афричких земаља и има пријатан мирис. О њему се говори још у Старом Завету, како о његовој припреми (Књига Изласка 3, 34), тако и о његовом коришћењу у богослужбене сврхе (Лк. 1,49). Тамјан је како због своје реткости и због своје употребе спадао у скупоцене материје старога света, због чега га Мудраци приносе на дар новорођеном Богомладенцу Христу заједно са златом и смирном (Мт. 2,11). 0 коришћењу тамјана и алегоријском значењу његове употребе говори и старозаветни псалмопевац Цар Давид: „Нека изађе молитва моја као кад пред лице твоје…“ (Пс.141,2). Када се тамјан топи на жеравици, дижу се колутови белог дима угодног мириса, и невидљиво се шири по храму (или дому), што символизује наше молитве, које се уздижу Богу као пријатни, благоухани мирис душе.
Поред свег овог значаја и символике, хришћанство је у почетку избегавало кађење (тамјан), баш зато што су га много користиле друге религије, па и незнабошци у својим култовима. У литургији св. Климента, која се налази у Апостолским установама, одсуствује кађење, што сведочи о старини ове Литургије. За време гоњења у прва три века, које су углавном организовали и спроводили незнабошци, хришћани су често приморавани да приносе идолима тамјан (да каде пред њима), што је било равно одрицању од Христа и отпадању од хришћанске вере. Тек касније, када је прошла опасност од незнабожаца, изгубило се и устручавање од тамјана и кађења од стране хришћана на својим богослужењима.
Прихватање кађења (и тамјана) од стране хришћанске цркве није просто преузимање елемената из незнабожачког култа (како би то неки хтели да прикажу), или ствар имитирања, него увођење нечега што има основа у Светом Писму. Тако у књизи пророка Малахије (1,11) пише даће се у Месијанска времена од истока до заласка сунца приносити Богу жртва чиста и кадило. Под „чистом жртвом“ још најранији хришћански писци (Свети Јустин Мученик) разумели су свету Евхаристију (хлеб и вино), а под кадом – употребу тамјана. Према овом месту Старог Завета, сасвим је било блиско хришћанима да при Евхаристији употребљавају тамјан. У Новом Завету, у Откровењу Јовановом више пута се говори о тамјану као жртви истинитом Богу (Откр. 5,8; 8, 3 – 5), као што се и у храму Соломоновом кад приносио Јахве-у (Лк. 1,49). Треће апостолско правило говори о тамјану и јелеју, које је једино дозвољено доносити, као дар, у храм хришћански. Јефрем Сирин оставља тестамент да буде сахрањен уз кађења у дому Господњем. Амвросије Милански говори о томе тумачећи јављање Архангела Гаврила Захарији са десне стране „кадионог олтара“ (Лк. а, 49).
И тако, што даље идемо кроз историју хришћанске Цркве, све је више места и доказа о молитвеној употреби тамјана и кађења. Данас скоро да нема црквеног обреда без кађења било у храму, у домовима верника, на гробљу или било којем другом месту.
Кађењем се поштују свете иконе и друге црквене ствари, као и присутна лица верника: Епископа, свештенства, појаца, народа. Кађењем верних примају се њихове молитве и истовремено им се подељује освећење, које невидљиво долази на њих као и мирис тамјана. Тамјан има многа алегоријска значења, а најпре означава подизање ума и срца нашег према небу за време молитве.
Из реченога је јасно, само по себи, да се кађење може користити и у домовима, и на сваком другом месту, исто онако као што се Богу можемо (и треба) молити у свако време и на сваком месту владавине Његове. Јер, Господња је земља и све што је на њој. Према томе, кађење се може користити и у домовима у истом смислу и значењу као и паљење свећа и кандила (Види: одговор бр. 3). Дакле, за време крсне славе, или заједничке домаће молитве (обично уочи недеље и празника). Побожнији то чине и свакодневно, што је сасвим у реду.
Ипак, ништа од оног споља што чини спонтани израз наше вере и побожности (паљење свећа, кандила, кађења и др) не сме постати примарно у нашем животу, него само потреба и потврда онога што се у нашим душама догађа. Ако су наше молитве усрдне и искрене пред Богом, оне ће бити примљене и без мириса тамјана. Али ми осећамо потребу да на видљив начин изразимо оно што нам се у души збива, те стога кађање (и све остало што из те побуде произилази) има пуни смисао и значење. Хришћанин просто осећа потребу да сва његова чула, која му је Бог дао, учествују у прослављању Бога, да ни једно не остане пасивно. Око гледа икону, ухо слуша молитве и појање у храму, чуло укуса (језик) активно је у светом Причешћу, а чуло мириса (нос) осећа благоухани мирис тамјана.
Прославите Бога свим удовима својим и радујте се у Господу.
Мир ти и радост од Господа!
ПИТАЊЕ 19
Од кога верници треба да узимају благослов? Када и како се то чини? Који је богословски смисао благослова и шта он значи у животу православног верника?
ОДГОВОР:
У одговору бих пошао у обратном смеру у односу на горње питање. Наиме, најпре бих укратко објаснио сам појам и богословски смисао благослова, и његово значење у животу хришћана, па тек онда бих говорио о практичној страни и начину узимања благослова.
Сама реч „БЛАГОСЛОВ“ тачан је превод грчке речи „ευλογία“ и буквално би значило „добра, блага реч“, док у глаголском облику „благословити“ значи „добро говорити“. У суштини пак својој, и по своме унутрашњем, дубинском значењу, благослов је добра молитва, или молитвена жеља да благодат Божија дође на онога или на оно што се благосиља.
Стога, када се неко обраћа свештеном или духовном лицу (епископу или свештенику) за благослов, овај најчешће одговара: „Бог те благословио“, док православни Грци кажу само кратко „Господ“, што има исто значење. Такав одговор показује смиреност православног духовника и његову свест да је извор свакога добра у Богу а да је он само посредник или спроводник тих божанских добара која се једном речју називају „благодат Божја“.
Реч „благослов“, „благословити“ библијског је порекла и употребљена је безброј пута у Светоме Писму, још од првих страница Библије. „И благослови Бог седми дан…“(Пост. 2,3), или: „и благослови Бог Адама и Еву и рече…“(Пост. 11,28) итд.
Благосиља увек старији, а благослов прима млађи. Родитељи благосиљају децу своју, па се стога и каже у Премудростима Соломоновим да „благослов родитеља утврђује домове деце своје“. У сусрету праоца Авраама са тајанственим Мелхиседеком, царем Салимским, Мелхиседек благослови Аврама, а свети апостол Павле, помињући то, констатује да „веће благослови мање“, јер Мелхиседек беше праслика самога Господа Исуса Христа.
У строгом смислу речи, у којем је питање постављено, благосиља само правилно и канонски рукоположен епископ или свештеник, који стога има право да сложи прсте десне руке „имјанословно“ (у знак Имена Исуса Христа) и да онога који благослов проси осени знаком крста, уз изговарање речи (или без њих): „Бог те благословио“, при чему овај целива његову десницу. У ширем смислу, благослов се може тражити од сваког свештеног или духовног лица (дакле, и од обичног монаха, ђакона или игуманије), при чему се онда само пољуби десница дотичнога.
Не постоје строги прописи о начину тражења благослова. То све зависи од ситуације. Ако дакле, епископ или свештеник стоји (или седи), а верник му прилази за благослов, онда ће, када приђе сасвим близу, учинити мали поклон пред њим, сложити шаке обе руке тако да десна буде одозго, и рећи: „Преосвећени Владико (или: Оче), благословите“! Свештено лице тада, сложивши прсте десне руке „имјанословно“, осењује га знаком крста уз речи благослова, и спушта своју десницу на сложене дланове молиоца, коју овај побожно целива. Треба знати да се, прилазећи за благослов било којем свештеном лицу, не крсти пред њим. Ако је на скупу више свештених лица истога чина, онда се благослов тражи од свакога појединачно. А ако је епископ са свештеницима, онда се благослов узима само од епископа.
Сасвим је друкчије ако верници стоје, а свештено лице је у покрету (обично при дочеку Епископа, када верници стоје у шпалиру). Тада верници са стране, грабећи се, настоје да само дограбе руку Епископа и да је целивају. И то је благослов, јер Епископ пролазећи благосиља народ молећи се за њега.
Многи од наших верника често имају погрешно мишљење да благослов треба узимати само од достојних свештеника, који се одликују светошћу личног живота или угледом у народу, при чему сами себи присвајају „право“ да суде и просуђују, да цене и оцењују ко је достојан а ко није. То је веома горда мисао која човека наводи да посматра само туђе мане, грехе или недостатке, а да на своје не обраћа пажњу, што је веома пагубно за душу. Свако свештено лице, пре него што буде лишено свештеног чина од стране Цркве, достојно је да од њега узмемо благослов. Јер свештеник благосиљајући, не даје ништа своје, људско, него Божије, а оно што је Божије увек је достојно да се прими. Свештеник је ту само посредник преко кога се благослов Божји (благодат) излива на молиоца. Отуда су и све свештене радње које свештеник врши исправне и пуноважне и вернима на спасење, без обзира на његову личну достојност. Он, пак, за своје грехе одговара као личност пред Богом, као и сви ми остали.
Благослов Божји се призива не само на лица, вернике, него се благосиљају и све ствари и предмети које верници користе и употребљавају у своме животу. Почев од куће у којој станују, семена за сетву, првих плодова, до благосиљања хране и пића на трпези. Довољно је само отворити књигу „Велики Требник“ па видети шта се све благосиља. Сваки од тих чинова почиње кратким возгласом: „Благословен Бог наш…“, при чему не значи да ми овде благосиљамо Бога (јер оно што је мање не може благословити оно што је веће), него само исповедамо и констатујемо да је Бог извор сваког благослова, кога ми даљим молитвама измољавамо на ствар или предмет који освећујемо, да би нам при употреби били на спасење.
Супротно благослову је клетва или проклетство, која се, такође, не ретко, помиње и у Светом Писму, а веома је присутна (чак много више од благослова) и у свести народа, па често и у употреби, као узречица. То је исто молитва (или жеља) да Бог казни или одмазди некога за зло које је учинио или проузроковао својим ближњима (нама лично, или другима). У Дополнитељном Требнику постоји чин клетве (=проклињања), који се, на сву срећу, врло ретко користи у животу цркве.
ПИТАЊЕ 20
Шта представља клечање, чињење поклона (метанија) и уздизање руку за време молитве, када и како се то чини?
ОДГОВОР:
Молитва је духовно занимање које ангажује целог човека, све његове духовне и физичке снаге. Зато је молитва и основни, али и најтежи подвиг за хришћанина на који човек треба стално да приморава себе. Ретки су моменти у животу када молитва дође спонтано, сама од себе, поготову код почетника. У таквом случају њу обично изазове велики страх пред неком опасношћу која нам прети, или трагедија која нас задеси. У обичном, свакодневном животу, човеку се чини да је довољан сам себи, да све своје проблеме може да реши сам, те се и не сећа да се молитвено Богу обраћа и помоћ од Њега тражи. А Христос је рекао недвосмислено: „Без мене не можете чинити ништа „(Јн.15,5).
Било како било, када до молитве дође, било спонтано или приморавањем себе, њу увек прате и неке телесне радње и покрети, као видљиви знаци молитве, којима се често означава и карактер саме молитве.
Најчешћи видљиви знак молитве, без којег се ни једна молитва не да замислити, јесте осењивање себе крсним знаком, о чему је било више речи у претходном одговору. Но то није једини знак који молитву прати.
Поред крсног знака, ту су најчешће клечање, поклони и уздизање руку. Клечање и поклони су по своме духовном значењу веома блиски. И једним и другим начином ми изражавамо најпре своје смирење пред величином Божијом, а исто тако и живо осећање своје греховности, сећајући се речи Господњих: „Сваки који се подиже, понизиће се; а који се понижује, подигнуће се“(Лк. 14,11).
Клечање је уобичајено (опет нам је то сазнање дошло кроз Свето Предање) и у домаћој, породичној или личној молитви пред својом домаћом или славском иконом. Ту молитву (поготову када је она лична, (тј. кад смо усамљени) прате најјача молитвена расположења, често праћена сузама. Но клечи се и у цркви на заједничкој молитви, и то на свакодневним богослужењима, обично за време читања светог Еванђеља и за време Великог Входа, при приношењу Светих Дарова. Недељама и празницима клечање (бар у црквеном богослужењу) није дозвољено, јер ти дани су дани духовне радости због Христовог Васкрсења и нашег спасења кроз то нам дарованог. Тада, као синови Божији, иако грешни, смело стојимо пред Господом својим и молитвено му се обраћамо.
Само пак клечање подразумева такав положај тела када коленима, лактовима и челом додирујемо под. У нашем народу је уобичајено клечање на коленима, при чему је тело од појаса па горе усправно. По црквеним прописима то није правилан молитвени став, јер нити изражава покајничко расположење, нити смелост синова Божјих. Митрополит Антоније Храповицки говорећи о таквом ставу клечења, упоређује га са ставом мачке која чучи.
По своме духовном значењу, клечању је веома блиско и прављење поклона (или метанија), којих има две врсте: мали (или појасни) поклони, при чему се савијамо у појасу (не савијајући ноге у коленима) док врховима прстију десне руке не дотакнемо под, и велике (или земне) када падамо на под прихватајући се на руке и челом додирујући под. Ови поклони (и мали и велики) увек су праћени стављањем знака крста на себе, који претходи поклонима. Мале поклоне чинимо свакодневно у храму (дакле, и недељом и празником) при целивању светих икона, и током богослужења када за то осетимо унутрашњу духовну потребу. Велики поклони пак најчешће се практикују за време великопосних богослужења (за време Часног Поста), и обично су праћени дубоком и садржајном молитвом светог Јефрема Сирина, коју свештеник на глас изговара.
Са дизањем руку у време молитве ствар је нешто друкчија. О тој молитвеној радњи говори се како у Старом тако и у Новом Завету (нарочито у Псалмима). Дизање руку долази обично у јакој, интензивној молитви, када нешто од Бога желимо да измолимо, као појачање саме молитве. Понекад се дизање руку повезује са падањем на лице своје пред Господом (тј. са великим поклоном) да би молитвени доживљај био што јачи.
Иако свети апостол Павле каже: „Хоћу дакле да молитву чине људи на сваком месту, подижући свете руке…“ (Прва Тим. 2,8), ипак пракса црквена је то право на јавним црквеним богослужењима дала само свештенослужитељима, и то у одређеним моментима богослужења. Народ за то време не диже руке (имитирајући свештеника), него се само ограђује крсним знаком и благо се главом наклања напред. У приватној пак молитви, у дому рецимо, свак може подизати руке на молитви када за то осети нарочиту потребу.
Од свега је најважније: Навикнути се на молитву, да осећамо потребу за њом као што осећамо потребу за дисањем, а молитва ће онда наћи сама свој прави израз.
