Пастир добри
ПИТАЊЕ 26
Шта је парастос? Када се даје? Коме? Шта треба да се припреми за тај обред? (У потпитању: Може ли да се даје у недељу?).
ОДГОВОР:
Православни хришћанин својом природном смрћу не престаје бити члан Цркве. Он тада кроз смрт само прелази из једног њеног дела у други. Одлази из земаљске Цркве (воинствујуће) у небеску (торжествујућу). А и земаљска и небеска Црква јесте једна и јединствена Црква Христова, Тело Његово, стуб и тврђава Истине.
Отуда, као што је Црква о својим чедима бринула у току овоземаљског њиховог живота, дајући им, као нежна мајка, пуноћу благодати и благослова својих кроз свете Тајне и Молитвословља, тако их она не напушта и не заборавља ни у часу смрти, као ни после ње. За Цркву, као и за самога Господа, „нема мртвих“, јер је Бог наш „Бог живих а не мртвих“. У предсмртним часовима Црква се стара да молитвама, исповешћу и причешћем што боље припреми децу своју за излазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не прекида везу љубави према њима, него је наставља кроз посмртне молитве: опела, парастоса и помена.
Ваше питање се односи само на ПАРАСТОС, па ће и наш одговор остати у границама Вашег интересовања.
Дакле, шта је Парастос? То је један од заупокојених чинова Цркве Православне, који се у одређене дане и времена служи за упокојење душа наших уснулих сродника. Парастос је реч грчког порекла (Παραστασις), и значи: дати подршку (некоме), стати уз некога, заузимати се и посредовати за некога, јер се у овој служби Црква молитвама заузима и посредује пред Богом за своје умрле чланове.
Парастос, као и остали заупокојени обреди, јесу уствари посебни чинови установљени од стране Цркве у спомен мртвих, као и посебне молитве за њих. Та пракса Цркве да брине о својим уснулим члановима, заснива се, с једне стране, на догматским разлозима, а с друге стране, на наследству из ранијих предхришћанских религија. Пре свега, сам појам Цркве као заједнице светих, која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни, будући живот, у опште васкрсење и суд, имали су као нужну последицу приношење молитава за „блажени покој и упокојење душа“ оних који су у Христу уснули.
Но исто тако, код старих Јевреја, као и код незнабожаца, постојали су у време појаве хришћанства посебни обреди и чинови у част и спомен мртвих, ко ј и су, нема сумње, бар спољашње, утицали на стварање сличних литургичких манифестација и код хришћана, или су, пак, допринели наставку (продужетку трајања) најстаријих обичаја у вези са мртвима, будући да исти не само што нису били противни правој вери, него су у хришћанству добили и нови смисао.
Та блискост у посмртним обичајима сусреће се нарочито у књигама Старог Завета (Тов. 4,17; П Мак. 12,43 – 45), где се наводи да је Јуда Макавеј, доследан учењу о васкрсењу, послао у Јерусалим оно што је потребно за приношење жртава за оне који су у рату погинули. А код незнабожаца је био обичај изношење јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једе и умрли. Даће, пак, код хришћана, иако по спољашности личе на овај незнабожачки обичај, добиле су сасвим други смисао. Јер код хришћана брига за упокојење душа умрлих, показивала се нарочито у милостињама и делима љубави, а посебно у молитвама. 0 вредности таквих дела и молитава за умрле говоре још Апостолске Установе, као и многи свети Оци (Златоуст, Кирило Јерусалимски, бл. Јероним, Августин, а нарочито св. Симеон Солунски).
Када се деси, дакле, да неко од наших сродника отиде ка Господу, онда му следују парастоси у 3, 9 и 40-и дан после смрти, као и на пола године и годину. Парастоси општег карактера, који се врше за све „од памтивека уснуле Оце, Праоце, и сроднике наше“, обављају се на ЗАДУШНИЦЕ – дане посвећене мртвима, нарочито у суботу месопусну и суботу уочи Свете Педесетнице. Сви ови парастоси у хришћанству добили су дубоко духовно значење. Тако, парастос у трећи дан символизује тродневни боравак Христа у Гробу, а врши се и у част Свете Тројице, као саме суштине наше хришћанске вере. Деветине – опет се врше у знак свештеног броја (3 х 3) или због девет чинова ангелских, са молитвом да се душа умрлог приброји њиховим чиновима. Четрдесетница се врши у част Вазнесења Господњег у 40-и дан по Васкрсењу. Годишњи парастос не врши се на телесни рођендан, као код незнабожаца, него на дан истинског рођења за вечни живот, тј. на сами дан упокојења.
Овде треба нагласити да се живи чланови породице и сродници често греше о своје покојнике. Парастос је пре свега, молитва за умрлога, и треба га вршити онда када му припада, а не онда када више одговара нама живима. То нарочито важи за 40-дневни парастос, којег треба вршити тачно у четрдесети дан од смрти, рачунајући дан смрти као први дан. У народу, пак, врло често померају тај Парастос те на уторак, те на суботу, рачунајући више како ће лакше доћи удаљени (или запослени) сродници, те испада да је парастос (тачније – гозба) њих ради, а не умрлога ради. Нажалост, и свештенство ту често повлађује и попушта (идући линијом мањег отпора и незамерања). Истина, полугодишњи, годишњи и други парастоси, могу се померити неки дан раније или касније, али 40-дневни никако, јер је он од посебно великог значаја за душу умрлога.
За парастос се припрема кувана пшеница, заслађена медом или шећером, воштаница и чаша вина којим се прелива кољиво (и гроб, ако се парастос врши на гробљу). Кољиво нас подсећа на васкрсење умрлога, јер по речима Христовим, као што пшенично зрно да би изникло и дало клас и плод, треба прво бацити у земљу да тамо иструне, тако се и тело умрлога предаје земљи на истљеније, да би потом васкрсло за будући живот (Види: I Кор. 15,36 – 38). Мед (или шећер) у кољиву символизује сладост добара будућег живота, а упаљена свећа означава да је умрли прешао из мрачног земаљског живота у вечни живот светлости и истине где сија светлост лица Божијега.
По позитивним прописима Цркве парастоси (и помени) не врше се од Божића до Богојављења, у дане Прве седмице Великог Поста, од Лазареве Суботе до Томине недеље закључно, као и у недељне и празничне дане. Та забрана једино не важи за 40-дневни парастос, будући да се исти не може и не сме померати, те се врши ма у који дан да падне.
Овде би требало додати, иако је само по себи разумљиво, да Црква врши парастосе и помене само за оне верне који су умрли у заједници са Њом, забрањујући вршење парастоса (као и уопште помињање на заједничким молитвама) за нехришћане, јеретике, одлучене од Цркве и самоубице. Изузетак чини само према оним самоубицама који су дигли руку на себе као душевни болесници, те према томе, били несвесни шта чине.
Мир ти и радост у Васкрслом и васкрсавајућем нас Господу нашем Исусу Христу.
ПИТАЊЕ 27
Шта је Побусани понедељак?
ОДГОВОР:
Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника. О тим молитвама (парастосима и поменима) за умрле, о начину и времену када се то обавља, било је довољно речи у одговору на 17. питање „Практичне веронауке“.
Овде бисмо, више као допуну тамо реченога, додали коју реч искључиво о овом дану који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК. Треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама.
Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим – то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.
Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи: 1) У служби Томине недеље поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19); 2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима; 3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.
Вук Карацић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда – ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) ускршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!
Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми т и м е исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише. Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.
Останите у васкрсној радости.
ПИТАЊЕ 28
Да ли хришћани треба да носе црнину када се неко од њихових ближњих упокоји, јер би то требало да буде дан радости за хришћане?
ОДГОВОР:
Живот човека на земљи је оивичен са два датума. Даном рођења и даном смрти. Првим даном улазимо у битисање овог видљивог живота, а даном смрти излазимо из њега и прелазимо у други начин постојања, који се назива загробни живот.
У ова два најважнија момента у животу сваког човека учествују и његови ближи и даљи сродници, које у тим моментима прожимају различита осећања. Часу рођења претходе болови мајке, најближег и највољенијег бића, али када се дете роди она се више не сећа болова од радости, „јер се роди човек на свет“ (Јн. 16,21). У радости мајке учествују и сви остали сродници, сем новорођенога, који свој овоземаљски живот редовно почиње плачем.
У оном другом моменту и часу, када се наш овоземаљски живот завршава, када из њега излазимо, или када прелазимо из овог живота У други, онда је и умирући, а и његови сродници су испуњени осећањем туге и жалости, јер се одвајамо од својих милих и драгих, као и они од нас.
Оба ова осећања – и радост у часу рођења и доласка детета у овај свет, и жалост у часу изласка човека из овога света, јесу, по Светом Писму, и природна и нормална. Оно што Свето Писмо и православна вера уопште забрањује, то су крајности која та осећања могу имати. „Не тугујте као они који немају наде“ (I Сол. 4,13), саветује св. апостол Павле солунске хришћане у са вези њиховим умрлим сродницима. Он не забрањује туговати, јер је то природно (и Христос је заплакао за Лазарем), него забрањује крајност, туговање безнадежно, као што је било код незнабожаца, који нити су знали за васкрсење мртвих, нити су у њега веровали. За њих је смрт била коначни губитак, растанак за увек. За хришћане – то није, јер знамо да је Христос васкрсао, и да ћемо и ми васкрснути у „последњи дан“, дан свеопштег васкрсења, при другом доласку Христовом, да бисмо били „узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако свагда с Господом били“ (I Сол. 4,17).
Хришћани, верујући да је по Светом Писму „наше тело храм Духа Светога“ (П Кор. 6,19), и да је по смрти наше тело одређено да васкрсне прослављено и нетљено, и да се сједини са бесмртном душом за време II доласка Христовог, одувек су своје мртве сахрањивали са чешћу. Пре укопа су их купали и облачили у стајаће (свечано) рухо, полагали у сандук и покривали белим покровом. Овај бели покров подсећа нас на белу ризу крштења, за коју смо примили обавезу да је очувамо неупрљаном у своме животу. Још у дому над покојником су вршене заупокојене молитве. Одатле је ношен у храм, а за време преношења певане су исходне песме, које су у старој Цркви углавном биле састављене од одговарајућих стихова псалама, о чему говоре Апостолске Установе и други старохришћански списи.
Данас за време изношења мртваца и одношења у храм пева се успут Три-света песма (Свјатиј Боже…), можда ради исповедања вере умрлога у Свету Тројицу, или, по некима, да се истакне вера да се уснули у Господу већ налази са Анђелима и да са њима пева Трисвету песму Животворној Тројици. У храму се мртвац полаже лицем ка истоку, јер отуда је дошао Спаситељ у свет, а на истоку је био и Едемски врт. У храму се над покојником врши потпуно опело, а све молитве су усмерене на то да Бог опрости грехе умрломе и да га смести „у место одакле одбеже бол, туга и уздисање“. Апостол и Еванђеље на опелу пуни су утешних речи о васкрсењу мртвих и будућем животу. На крају опела певају се хвалитне стихире, којима се позивају сродници и пријатељи да даду последњи целив умрломе, који опет, по Симеону Солунском, изражава уверење да се живи и „умирући не раздвајају једни од других“.
После опела односи се мртвац ка гробу, такође уз Трисвету песму, где се сахрањује опет лицем ка истоку, ради очекивања „Востока с висине“ – Господа Христа, када ће доћи да суди живима и мртвима. Пре спуштања у гроб свештеник га прелива јелејем крстовидно, што нас подсећа на јелеј којим је помазан у светом крштењу, сведочећи да је борба и подвиг који су тада отпочели, завршени. Најзад, када мртваца спусте у гроб, свештеник баца земљу говорећи: „Господња је земља и све што је на њој, васељена и сви који живе у њој“, означавајући предстојеће распадање тела и таштину нашег земаљског битисања.
Сва ова брига Цркве, као нежне мајке за своја уснула чеда, назива се сахрана или погреб, а састоји се, као што смо видели, из три дела: кратког помена у кући и преноса у храм, опела у храму, и завршних радњи и молитава на самом гробу.
Смрт и погреб наших сродника, поред овога што Црква прописује, окружени су мноштвом разних народних обичаја, како хришћанским тако и оним наслеђеним из старе многобожачке традиције. Ови последњи нарочито су раширени у појединим крајевима (као рецимо Тимочкој крајини), на чијем искорењивању ваља много и истрајно радити. Оно што Црква прихвата и благосиља, то су разне милостиње, даће и добра дела у спомен умрлога, који су познати још из најранијих времена хришћанства. Тако, Апостолске Установе одређују: „Дајите од иметка његовог (умрлог) сиромашнима у спомен његов“ (8,42). А нарочито о томе говори свети Јован Златоуст: „Ако хоћеш да поштујеш престављенога, поштуј га чинећи милостиње, доброчинства“.
Улогу милостиње имају код хришћана и „даће“ (заупокојене вечере), које се дају у дане парастоса, за присутне сроднике, познанике и пријатеље умрлога, као и сиротињу, који ће се помолити за „блажени спомен његов“. „Позвани на даћу обедују у најбољем реду са страхом Божјим као они који могу да посредују (молитвом) за престављенога“ (Ап. Уст. 8,44). Дакле, препоручује се умереност у јелу и пићу да би се молили за умрлога (а не, као што данас често бива, уз опијање, пушење, псовке и непристојне речи).
Вероватно је постављач горњег питања помислио да сам „промашио тему“, јер до сада ни речи нисам рекао која би се односила директно на постављено питање. Но, то је само први утисак. Јер све што смо до сада рекли показује уствари тесни однос живих сродника са умрлим својим чланом. Та стална брига и мисао на умрлога, традиционално се изражава и начином одевања (црнином), којом изражавамо жалост и тугу због, макар и привременог, растанка. Још у почетку нашег одговора рекли смо да су жалост и туга својствене нашој природи, која смрт осећа као нешто неприродно, као неког уљеза, којег се плаши, те отуда и жалост када она отргне некога од наших милих и драгих.
У вези са црнином (=коротом) постоје разни обичаји који се разликују од места до места и од народа до народа. Но, смисао је увек исти: тиме се изражава с једне стране љубав и привезаност за драгу нам особу, а с друге стране жалост због растанка с њом. Поред црнине, у неким крајевима жене секу косу (о томе говоре и наше народне песме), а мушкарци се не брију (особито на селу).
Овај начин изражавања жалости (црнина и остало), нимало не противуречи хришћанском учењу и вери у свеопште васкрсење, у вечни блажени живот. Тако су то поимали и многи Светитељи Цркве Православне. При самрти највећих Светитеља њихова духовна чеда (монаси), често су безутешно плакали због растанка. А свети Јован Лествичник у својој чувеној Лествици пише: „Сви који оплакују мртве облаче се у црно“ (Сл. 7, стр. 75).
Мир ти и радост од Господа кроз наду на васкрсење.
ПИТАЊЕ 29
Како православни хришћанин (монах или мирјанин) треба да гледа на неправославног човека (јеврејина, муслимана, римокатолика, протестанта…)? Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу? Сме ли да присуствује неправославном молитвеном обреду и скупу, а сме ли и да молитвено учествује у њему?
ОДГОВОР:
У једном питању многа питања. А у свима њима – једно питање. Питање које намеће наше време, време обремењено теоријским и практичним екуменизмом, време када су многе вредности, и моралне и духовне доведене у питање. Некада су људи замислили да граде Вавилонску Кулу, па је по Божјој вољи настала пометња језика и расејање народа. Данас, пак, многи желе да граде Кулу уједињеног хришћанства, но не на Христу – Истини него на компромису између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара и довели су до пометње, како међу православним верницима тако и међу вечним вредностима моралним и духовним. А Екуменизам! Шта је то? То је измишљотина исте оне исконске Змије (која је „ђаво и сатана“, Откр. 12, 9)) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови, али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти желе да остваре јединство хришћана, за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање) (Види: Јн. 17,21), али не на Истини и у Истини, него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега, па и саме Цркве. Тај пројекат су изумели Протестанти, а прихватили сви остали, па нажалост, и многи „православни“ пастири (Епископи и свештеници), који су са теоријског екуменизма (разговора и дијалога са неправославнима) увелико прешли на практични екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима, па чак негде и у заједничком причешћивању (intercommunion – у).
Но то није довело до постављеног циља – уједињења „свих цркава“, него до не бивале саблазни, смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви Православној. И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњују се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18). И заиста, у свакој помесној Православној Цркви има оних (међу Клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма, ма у каквим се обландама нудио и сервирао. Они и јесу и остају „Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине“ (I Тим. 5,). Ту Цркву заиста никада врата пакла неће надвладати, јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе.
Ваше питање је како ти православни хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека? Као на свога тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама), са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији, све већу љубав треба према њему показивати. Што се тиче људских односа, и овоземаљских потреба, понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњега (=сваког човека), без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука еванђелска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве Православне (Види причу о Милостивом Самарјанину, Лк. 10,25 -37). Тада, и само тако, православни хришћанин поступа као истински слуга Божји, који заповеда сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт. 5,45).
Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос православца као верника, члана Цркве Христове, према некоме ко то није (па био он јеврејин, незнабожац – атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља. Ту православац (уколико жели да то и остане) не сме преступити границе вере своје, померити међе које поставише Оци наши, и мешати своју веру са туђом, правити и прихватити компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да православни са неправославнима не може имати никакве верске, обредне или молитвене заједнице. Он се, дакле, не може молити са њима. О томе говоре многи свети Канони Цркве Православне (Види: „Свети Кнез Лазар“, Бр. 2 и 3, 1995). Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за „неправославне“ православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ћелијском, само је она љубав права и истинска која ближњему осигурава живот вечни (=спасење). Ту љубав показује Света Црква Православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама „за све и за сва“: „Заблуделе од православне вере, јеретике и отпаднике, призови познању истине; нехришћане просвети да би Те познали; грешнике приведи покајању…“ (Акатист Исусу Сладчајшем, Молитва I, Молитвеник – Каноник, превео о. Јустин Поповић. Београд 1982, стр. 65. Види: и Литург. св. Вас. Вел. молитва за време док се пева: О Тебје радујетсја…). Но Црква нема никакву силу ни власт да некога примора на јединство у вери са Њом, да постане њен члан. Чак и кад би могла, не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.
Најзад, крај Вашег питања показује извесну градацију. „Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу“? Начелно: сме! Али се одмах поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра помолио (па макар и сам). Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и своју моралну квалификацију. И свети апостол Павле каже: „Све ми је слободно (дозвољено), али ми није све на корист“. Тако и „само“ улазак у неправославну богомољу, само по себи није грех ни зло, али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: „Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу инославних“. Дакле, ни дивљење њиховим богомољама“, а још мање молитвено општење са њима.
„Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу“? Све што смо рекли за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети.
„А сме ли и да молитвено учествује у њему“? Е, то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом. Јер би тиме погазио све позитивне Каноне и прописе своје Цркве Православне, и престао би бити њен члан.
Нека овај кратки одговор на ово судбоносно питање буде макар једна стрелица крај пута „који води у живот вечни“, да савремени православци не би са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде – у пропаст вечну.
Мир ти и благослов од Господа.
ПИТАЊЕ 30
Шта је „Српска нова година?“ Зашто она није истога датума када и грађанска? Како она треба да се обележи?
ОДГОВОР:
Постављено питање је само део једног великог питања које стотинама година заокупља свет. То је питање рачунања времена или, народски речено, питање календара. Хришћанство је настало у времену када се у целом, тада познатом свету, време рачунало према Јулијанском календару (по римском Јулију Цезару, из I века пре Христа). По том календару су установљени и сви хришћански празници, одн. догађаји из живота Господа Исуса Христа и историје Његове Цркве. У првим вековима хришћанства посебна пажња била је посвећена питању празновања Васкрса – хришћанске Пасхе, и осталих „покретних“ празника.
У XVI веку после Христа папа Григорије VIII извршио је реформу до тада важећег Јулијанског календара, тако што је из њега избацио 11. дана који су се накупили због неподударности календарске и астрономске године. Тај нови календар се по папи Григорију назвао Григоријански календар. А како је он настао под утицајем римскога папе, и углавном одмах био прихваћен од стране римокатоличког Запада, православни Исток је остао према њему резервисан и неповерљив (не без разлога), те је тако настала разлика у празновању оних хришћанских празника који су везани за одређене датуме, као Божић, Никољдан и тд.
За обичан свет то је постала „главна“, јер свима јасна и видљива, разлика између римокатолика и православних. Временом (за око 300. година) разлика од 11 дана нарасла је на 13 дана која и до данас постоји измећу старог (Јулијанског = православног) и новог (Григоријанског = католичког) календара.
Стотинама година то углавном није никоме сметало. Свако је живео у својим областима, држао се свога календара и по њему славио своје празнике. Но, када је почело кретање народа, политичке и економске миграције, и померања с једног места на друго, а нарочито стварањем нових држава после I светског рата, разлика у календару постала је озбиљна сметња за политичке, дипломатске, а нарочито економске односе међу народима и државама.
Како је почетком овога века Запад био, људски гледано, културнији и напреднији, то је прихватање новог, Григоријанског календара, био видљив знак укључивања у напредне светске токове. Ту је дошло до раскорака између младих новостворених држава (каква је била и Краљевина СХС, касније Краљевина Југославија) и Православне Цркве у тим државама, која је из оправданих разлога настојала да остане при старом рачунању времена. Преласком и неких помесних цркава на нови календар почетком двадесетих година овога века (Као Васељ. Патријаршија, Грчка, Румунска и неке друге православне цркве) доводило је до великог хаоса у богослужбеном црквеном кругу године.
Тако, и када је новостворена држава Јужних Словена, настала после I светског рата, прихватила Нови календар за своју администрацију, Српска Православна Црква задржала је за своју унутрашњу употребу стари – Јулијански календар, као што су чиниле и неке друге помесне православне цркве (Руска, Бугарска, Јерусалимска).
Тако је дошло да у једној држави, један део становника – римокатолици – Хрвати Божић славе 13. дана пре од православних – Срба. Што важи за Божић (који се слави 25. децембра), важи и за све остале празнике, па и за Нову Годину. И тада је код Срба настала пометња у глави. Цео грађански њихов живот (од рођења до смрти), и сви пословни односи грађанског карактера, рачунати су и одређивани по новом – сада названом: државном календару, док је њихов верски живот и сви црквени празници остали по старом – црквеном календару. И тако се десило да су Срби почели говорити да светог Николу славе 19. (уместо: 6.) децембра, Божић – 7. јануара (уместо: 25. децембра) и тд, што је скроз погрешно.
Па како смо поводљиви и неотпорни на туђинске утицаје, иако православни Божић славимо по старом календару, многи (данас скоро сви) Срби свечано славе и државну (римокатоличку) Нову Годину, која пада на седам дана пре православног Божића. А како смо ипак остали православни народ, ми после нађег Божића славимо и Православну Нову Годину у Југославији (оној старој) славили искључиво само Срби, она се у народу почела називати и СРПСКА НОВА ГОДИНА, што је такође веома погрешно, јер њу славе и сви они православни народи који су у цркви задржали употребу старог Јулијанског Календара, као и ми Срби.
Тако смо, надамо се, укратко, одговорили на питање зашто се „Српска Нова Година“ не слави истога датума као и државна. Уствари, она се слави истога датума, а то је УВЕК 1. јануара, али не и истога дана, пошто по Новом календару 1. јануар долази 13 дана раније.
И још остаје питање: Како ту нашу (српску) Нову Годину обележити или прославити?
Истински православном Србину (који није то само по имену и крштеници) одговор је јасан и без нашега одговора. Он зна да Божићу претходи ПОСТ од шест недеља, да увек долази Божић, па Нова Година. И онај који то зна неће прослављати НИ НА КО ЈИ начин римокатоличку (или државну) Нову Годину (сем неодласком на посао ако је запослен у неком предузећу), него ће то за њега бити обичан дан као и сви остали, пре свега дан поста и припреме за велики празник Божића када славимо рођење на земљи Сина Божијега. А своју православну (или ако хоћете СРПСКУ) Нову Годину, прославиће молитвено и свечано као и сваки велики хришћански празник. Не у преједању и опијању, не у греху и лудовању, него побожно и молитвено, како у навечерје Нове Године тако и на сам дан, када се слави и свети Василије Велики.
Тога дана ће отићи у цркву, присуствовати Служби Божјој и посебним молитвама које су одређене да се на тај дан читају, а у којима се света Црква моли да нам Нова Година буде Богом благословена, да нас у њој Господ сачува од сваке напасти, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, мача, најезде туђинаца и међусобног рата и тд. и да нам буде плодоносна и берићетна. Ако до сада нисмо осетили сладост и лепоту оваквог начина дочека и прослављања Нове Године, пробајмо, и уверићемо се да ће нам Нова Година заиста бити и нова и боља него све досада.
Мир Божји! Христос се роди! – Срећна и Богом благословена Нова Година.
ПИТАЊЕ 31
Има ли некога у Српској Православној Цркви ко нама обичним верницима, који при црквама радимо, може објаснити непријатности које често доживљавамо од наших претпостављених. Да ли смо и ми људи?
ОДГОВОР:
У животу Србске Православне Цркве постоје, нажалост, многе аномалије, које су у директној супротности са конкретним еванђелским ставовима. Овај одговор нема за циљ свеопшту и стручну анализу тих немилих појава (то је посао за озбиљну студију), него само да укаже на неке свакодневне „ситнице“ које многој нашој браћи живот претварају у пакао. Чиме? Одсуством код наших свештеника елементарног осећања за животне проблеме ближњега, а о појму љубави да и не говоримо.
То што рекосмо илустроваћемо примером из писма једног београдског црквењака, а који, сигурни смо, нити је једини, нити је у најтежој ситуацији. Што важи за тај „сталеж“ људи у Београду, односи се нема сумње и на сву њихову „сабраћу“ и „колеге“ и у осталим местима у Србији. Дакле, ево тих чињеница:
„…У послу којег се никада нисам постидео, доживљавам после десет година рада најдубља понижења, која (па ако је и субјективно) нисам ничим заслужио. Никада ме нико није питао: „болестан ли си… можеш ли?“ Углавном све је засновано на релацији: „Ако нећеш да радиш… молим!“ По правилу, та реченица никада не буде завршена до краја, али само онај ко је потпуно лишен реалности не може да је разуме. И тако, посао који је у почетку хришћанске историје био доживљаван као висок друштвен положај (еклисијарх), данас дефинише лик „неког ко је лењ за све друго па зато хоће у цркви да ради“ (?). Скоро дословно – ово је био мој опис код свештеника у ранијој цркви; …и ја сам у чуду! Иако ваља у процентима бити опрезан, стекао сам утисак да овдашњи (београдски) свештеници за црквене службенике траже искључиво (а то доказују и огласи у црквеној штампи) пензионисане бабе и деде… јер њима не морају ништа да плаћају! (!?)“.
„Како само болно и жалосно изгледа када су овде крштења, и када после завршеног обреда свештеник, добивши свој хонорар, једноставно ћутке изађе напоље… а ја као просјак чекам, ту негде око улаза у храм, и као затежем неке крпе!? И тако – свако следеће крштење! Обично су суботом и недељом, и буде их дневно од 3 – 7, али скоро без изузетка никада ништа не добијемо. Тек понекад, неко од људи сети се и мене, па каже: „ево и вама – за пиво!“ – а то је без претеривања једанпут од петнаест до двадесет крштења. Ако то помножим са елементарним минимумом од 10 динара – није тешко направити цифру с којом сам неправедно оштећен. Ја овај посао ипак радим професионално… од тога живим! Стављао сам у пар наврата примедбе… молио их (свештенике) да укажу странкама и на помоћника, али одговор је: „Не тражим ни за себе, па не могу ни за тебе!“(?) Тачно, али и најмање упућен човек зна да свештенику мора нешто дати… док сам ја ту, уствари, ваздух“.
„Много боли тај прећутни али опипљиви став (или дух) који овде влада, а који се може дефинисати скоро врло прецизним речима: шта ме се тичете ви! Имате плату 500 динара… свугде је иначе беспослица… ако вам се не свиђа, молим…“! „Колега и ја радимо по два дана. Ради неког увида, пазар је недељом (за цркву), када је ударни дан, тек нешто око 150 динара, што на свој начин говори о посећености храма. Међутим, прота инсистира – заклоњен иза реченице „монашко послушање“ и „ако нећеш да радиш… молим…“ -дакле инсистира да обојица радимо и суботу… и недељу… и празнике. Наравно, не помиње повећање новца (плате), јер и ја станујем на три превоза одавде, а шта тек да кажем за колегу који живи као избеглица у Старој Пазови, па колико му кошта карта да не говорим! Жена му не ради, има троје деце, и она два дана када је слободан вуче цемент и колица на градилиштима. Но ни једну уљудну примедбу прота не прихвата. На све каже: „Послушаније паче поста и молитве!“ Отворим ли уста да прозборим нешто супротно, следи: „Ако нећеш да радиш… молим…!“
„У задњу суботу нисам дошао, и због тога се извикао на мог колегу са оном претњом: „Ако нећете… молим…!“ У недељу ујутру, каже ми: „Зар нисам рекао да морате бити ту“ (а седимо испред празне Цркве – најчешће), на шта ја… и болестан и нервозан… одговорим: „Најбоље да дођемо сваки дан!“ – „Да, од сада сваки дан!“ – завршава прота остављајући ме у нервној грозници, спремног да бацим кључеве на сто…Сит сам нељубазности, очигледних гледишта да смо ту зато што то тако мора, а имамо ли шта у кућама за јело – апсолутно није битно. Неподношљива је та неосетљивост. Збуњује, са примесом горчине, одсуство неопходног разумевања да, ако је Црква тело,.. .тј. ако смо ми који ту улажемо „труд“ удови тог тела, онда се односи не могу заснивати на принципу „баш ме брига“!? Како другачије разумети чињеницу да ови свештеници ни на једном од обреда не кажу странкама да се мало почасте и помоћници;.. .па за такав став имају чак и оправдање. О томе да су се некада сами машили за џеп – нема ни говора! Шта више, када су венчања и парастоси који подлежу некаквим скромним црквеним таксама које иду у буџет храма, они неће да наплате те таксе; …неће чак ни да кажу странкама да се обрате мени или колеги, већ су нама ставили на терет да, после свих плаћања која имају, ми прилазимо… (или јуримо по цркви)… за странкама и ту таксу тражимо од њих.
Више пута гледају ме с презрењем… некад чак и не дају, а тада таксу ја дугујем буџету. Мислим да то није у реду!“
„Кап превише, која је заталасала духове у последњих месец дана, је наређење да морамо обојица радити суботом, недељом, сваким црвеним словом и дан пре тога!! Када се погледа у календар одмах се види знатно увећан број радног времена, а плату нико и не помиње. Она је и сада 500 динара… и ту и тамо ако капне нешто „за пиво“, а само стан у мом случају кошта 210 динара. У њега се не рачуна струја, телефон,… храна! О мом колеги са троје деце да и не говорим! Ми од новца живимо, …за новац, професионално дакле, долазимо и радимо у цркви, те нам је дакле та финансијска стабилност једна од највећих мотивација да смо ту. Не спорим побожност, али саможртвовање монашког типа никако овде није основа посла…“
И тако, тамо где треба један другога терет да носимо и тако да испуњавамо заповест Христову, царује нетрпељивост, неосетљивост, неправда. И то од надлежних нико не примећује, да те понижене и увређене узме у заштиту, и бар у Цркви онемогући израбљивање човека од човека. Нека ово сведочанство буде звоно на пробуђење хришћанских савести и код наших црквених пастира.
ПИТАЊЕ 32
Како да заштитим освећени стан и другу имовину од демона, нарочито ако су у кући честе свађе? Независно што неко од породице (сродника) иде редовно (према могућностима) у Цркву да се моли, док остали неће; што свештеник редовно долази да обавља своје дужности, што је кућа освећена, – неслога и раздор и даље трају.
ОДГОВОР:
Ево питања на које је тешко дати одговор. Из простог разлога што је питање крајње нејасно и непотпуно. Пре одговора на њега било би неопходно поставити више потпитања и на њих добити одговор од самог „питача“. То ћу и покушати. Пре свега, потпуно је нејасно како то демон напада „кућу и другу имовину“? Да ли непосредно, или посредно? Колико је нама познато, он нема интерес за материјалне ствари да би их нападао. Наравно, он може преко некога нама нанети материјалну штету, угрозити наш стан или имовину, али само са циљем да нас нреко тога доведе у искушење да се разгневимо, посвађамо, потучемо или чак, не дај Боже, и убијемо некога због учињене нам штете. Ако ништа од свега тога и не буде (јер често нам је непознат починилац те штете), онда макар да нас због претрпљене штете баци у тугу, жалост, па често и у очајање. У оба случаја, демон је постигао свој циљ. Не зато што је „нападом на неку нашу материјалну имовину“ упропастио, него што је преко тога нашу душу оптеретио грехом и заробио је.
Из питања се да закључити да се и у овом конкретном случају тако нешто догађа, јер, како се види, „у кући су честе свађе“. Ипак, остаје нам нејасно да ли су те „честе свађе“ последице напада демона на „стан и другу имовину“, или узрок и повод за те нападе? Било да је једно или друго у питању, јасно је да постављач питања нема ни основног знања о својој вери православној. То се види из даљег следа мисли у питању.
Чуди се наш саговорник како је то све могуће када „неко од породице иде редовно (према могућностима) у Цркву да се моли, док остали неће“. Пре свега, речи „редовно“ и „према могућностима“ никако не значе једно те исто, нити једна другу појашњавају. Пре би се рекло да се оне међусобно искључују и потиру. Но, рецимо, да „редовно“ управо значи сваке недеље и празника, и да тај члан породице који иде у цркву, да се он тамо нај искрениј е и најпобожније моли и да он у кући није ни зачетник свађе ни учесник у њој (што би био доказ да је заиста Бог у њему и он у Богу), ипак је нереално очекивати да нам због његових молитава и побожности све у кући цвета и напредује и да влада мир и љубав. Јер, како сами кажете, „остали неће“ ни у Цркву ни на молитву.
Управо то и јесте главни разлог да су Вам „у кући честе свађе“. Не може бити мира између Бога и Сатане, између присталица Божјих и присталица сатаниних. У Светом Писму се често говори о миру Божјем. „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“ (Јн. 13, 27) вели Господ. Апостол Павле за Бога каже да је Он „мир наш“. Отуда, где је Бог, тамо је и мир. Мир најпре у душама нашим, мир са Богом и са самим собом, па тек онда мир са онима око нас, било у породици, на послу, у друштву. Не може бити мира између оних који у срцу имају Бога и оних чије је срце испуњено грешним мислима, страстним жељама, привезаношћу за ствари овога света. Јер то све изазива немир како у самом човеку, тако и у друштву, у породици.
На једном месту у Светом Писму Христос је рекао, на први поглед, чудне речи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу, нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт. 10, 209 34). Или: „Дошао сам да раставим човека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине“ (Мт.10,35). То значи исто, као да је Господ рекао: „Нисам дошао да измирим веру и неверовање, истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, невиност и разврат, мир и немир, Бога и демона,… него сам донео мач да расечем и одвојим једно од другога“.
А у вашој кући постоји, по свој прилици, и једно и друго. И зато су „честе свађе“. Ту, као што сами кажете, не помаже ни то „што свештеник редовно долази да обавља своје дужности, што је кућа освећена…“ Сигурно! Свештеник је осветио кућу, и долази редовно да обавља своје дужности. То ј е добро и у реду. А да ли смо се икада упитали имамо ли и ми неке своје дужности које треба да обавимо да бисмо од Бога могли очекивати помоћ и заштиту од злих демона? Има, казаћете, икона у кући, има и кандило. Чак га понекад и палимо. Хвала Богу! Али, има ли у срцима нашим вере, има ли у животу нашем дела која веру потврђују? Знамо ли ми за пост, за исповест и причешће светим Тајнама Христовим? Да ли је наш брак Богом благословен (тј. да ли смо црквено венчани) или живимо у дивљем браку? Да ли су нам деца крштена и да ли их учимо страху Божјем да буду сутра добри хришћани? Сва та, и многа друга питања захтевају одговор да би се могло конкретно рећи шта треба чинити да бисмо сачували, не „стан и другу имовину“ него душе своје, и душе деце своје, ту најскупљу имовину, „од демона“.
За један исцрпан разговор о свему томе, ради успостављања правилне дијагнозе, и проналажења правог решења за Ваш случај, наш је савет да се обратите Вашем свештенику, или неком добром духовнику у неком манастиру, и да са њим решите све своје духовне проблеме.
Мир ти и благослов од Господа.
ПИТАЊЕ 33
Како Црква гледа на обраћање својих „верника“ погађачима судбине и разним врачарама?
ОДГОВОР:
Из само једног визуелног погледа на горње питање, где је реч „верника“ стављена под знаке навода, дакле њихова верност Цркви се доводи у питање, већ је јасан одговор сам по себи. Али, да би наш коначни одговор на поменуто питање био потпуно основан начврстим разлозима, неопходно је најпре изнети истину о врачарима и гатарима, о магији и сујеверју уопште, јер само тада ће нам и став Цркве бити потпуно јасан и прихватљив.
Сви облици гатања, врачања, бајања и сличних појава, као и магија и сујеверје у целини, оснивају се на вери, како код старих народа тако и данас, да се на тај начин може вршити контрола над природним силама, усмеравајући их ка испуњењу неког жељног циља. Та (не)дела врше људи (више жене) са личним способностима да се наметну (чаробњак, врачар, маг и тд), који познају неке магијске формуле и призивања, а које прате извесним покретима или магијским радњама. Садржај тих магијских фраза и радњи био је строго одређен и предавао се с нараштаја на нараштај онима који су имали склоности да се баве тим ђаволијама.
У сваком случају, феномен магије је стар колико и историја човечанства. Та пој ава налази се у свим ранијим заједницама иако под разним видовима. Не треба сматрати да магија има везу (или сличност) само са религијом, јер се она сусреће и у позитивним наукама, као и у свакој другој пројави живота. Магија, као што је речено, има најдубље корене, измишљена је и коришћена за позитивне и негативне потребе људи, насупрот религији, која увек изражава слободну људску жеђ за поштовањем Бога.
Магија је људска измишљотина, док религија има карактер откровења. Поред тога, циљеви и методи им се потпуно разликују. Код магије циљеви и методи не могу да имају, као код религије, добротворну улогу за целу заједницу, него само лични, користољубиви циљ. Магија је једна развијена вештина, која се предаје и учи, као нека „пра наука“, те је она претеча не религије, већ, пре би се рекло, природних наука. У основи сваке магије присутна је апсолутна приврженост строгим законима.
Истраживати почетке магије није лако, јер се њени трагови губе у дубинама историје и ширинама географије. Психологија и схватање старих народа било је друкчије од нашег данас. Код провобитних људи на пр. преовладава углавном несвесни елеменат у организовању живота. На основу неких пројава и појава можемо да опишемо магију, али то не значи да можемо и да је разумемо.
Познате су две врсте магија: бела и црна. Методи и извориште њихово су потпуно исти (савез са ђаволом), али им се циљеви разликују. Помоћу беле магије настоји се постићи нешто што се жели, а помоћу црне – нешто штетно и пагубно (за другога). У циљеве магије спада и наметање човекове воље природи, исправљање видљивих ствари као несавршених, спречавање погоршања разних појава и потчињавање свега онога што је противно жељи појединца или групе. Неретко магија има и осветнички карактер.
Истинска вера не трпи и не толерише никакве облике магије, гатања, сујеверја. Отуда, уколико слаби вера, утолико јача магија. Што се тиче хришћанства, искључује се свака његова веза са магијом, због његовог богооткривеног карактера и учења о љубави. Хришћанска чуда или разни празници и празнични обичаји, не могу се повезивати са магијом, јер су то верске а не магијске радње.
Магија има везе са идолопоклоничким схватањима. Због тога су се Пророци у Старом Завету огорчено борили против ње. Једнобоштво је сачувало Израиљски народ од магијске катаклизме, јер је магија била веома развијена и прихваћена од околних народа. Магија претпоставља знање неких одређених вештина (мешање карата, гледање у длан, шољу, гашење угљевља и тд). Ко се тиме бави, он је у служби одређених тајних природних и натприродних знања. Тежи испуњењу неких одређених потреба, које су у вези више са ђаволом него са Богом, иако при том они често користе и неке свештене предмете (Крст, иконе, свету водицу и тд). У суштини, Бог у магији није присутан.
Опште кризе појединих народа, како економске тако и политичке, веома погодују развоју појединих врста магије, појави у великој мери разних видовњака, погађача који читају судбине, лажних „спаситеља“ и чега ли све не, који веома вешто користе прости и лаковерни свет и његову невољу да му се наметну. То видимо особито у српском народу данас у свеопштој кризи, када су са свих страна никли, као печурке после кише, разне мутиводе, исцелитељи, биоенергичари… А наш народ неупућен довољно (или никако) у познавање своје вере, постаје лак плен таквих варалица. У народу је присутна још једна чудна особина: што је једна ствар тајанственија, замагљенија и нејаснија, то је прихватљивија. Стога прост свет много више верује, и много лакше прихвата што лансира неки врачар (рецимо: Љубо из Мајдева) или нека бака на селу, него што каже света Црква преко свога свештеника, владике, патријарха. Нажалост, своју лаковерност многи скупо плате (не само новцем), не само неком материјалном штетом, него углавном, и најчешће, непоправивом штетом за своју душу.
Неко би могао приговорити да се и у религији често налази нешто што би, бар споља гледано, могло да личи на елементе магије. То може да буде тачно, али само на први поглед, јер све оно што се у Цркви користи и што вера дозвољава има сасвим други смисао. Тако рецимо, насупрот разним амајлијама које су у магији увек присутне, у хришћанству имамо Часни Крст и остале свештене предмете, који имају чисто духовни смисао, јер њихово благодатно дејство не зависи од личних вештина и способности свештеника, нити се икада користе за негативне циљеве.
Отуда је Црква осудила и осуђује било какав вид магије, или тајанствене вештине, предсказања и сујеверје. Такве појаве се сматрају нехришћанским и лишенима благодати. Магијска пројављивања немају никакве везе са безграничном љубављу и промислом Божјим, која се пројављује без разлике према свима и није изнуђена ни од кога. Магија значи ропство, док виши степен религије или вере означава слободу.
Магијске радње извршаване и пројављиване изван Цркве, Црква је увек осуђивала од времена Симона Мага (Види: Д. А. 8, 8-22) па све до данас. Чак и у Старом Завету постоје оштре осуде и забране таквих појава, а ако би се нашли људи који се баве тим недозвољеним радњама, осуда је била веома оштра – кажњавани су смрћу: „вјештици не дај да живи“ (П Мојс. 22,18).
Света Црква не само да забрањује бављење магијским радњама, гатањима и врачањима било које врсте, него и прописује оштре канонске казне за оне који се баве тим недозвољеним занатима. Исто тако Црква је веома строга и према онима који врачарима одлазе и од таквих „помоћ“ траже. Они који одлазе и траже помоћ од врачара, видовњака, мага и тд. за задовољење неке своје жеље или страсти, или их примају у куће своје ради таквих радњи, Црква, према 83. правилу св. Василија Великог, осуђује на шест година одлучења (од Причешћа). Док према 65. правилу истога Светитеља, врачари, гатари и сви који им одлазе, потпадају под епитимију предвиђену за убице, тј. 20 година одлучења, зато што ови, као и убица, кроз призивање демона и магијске радње настоје да нанесу штету здрављу и животу другога. И други канони (61. канон Трулског Сабора, 36. к. Лаодикијског сабора и низ других) предвиђају углавном сличне казне. Међу њима је најстрожији 3-ћи канон светог Григорија Ниског, брата св. Василија Великог, који све оне који се баве разним магијским радњама, или се користе њима, изравнава са онима који не верују у Бога, и на њих налаже епитимију предвиђену за оне који су се драговољно одрекли вере Христове (апостате), тј. потпуно одлучење од Цркве, кајање целога живота, а причешће им дозвољава само пред смрт.
То је став Цркве кроз векове. Ако је данас негде друкчије, па се много што-шта толерише, то је знак или недовољног познавања ствари од стране нашег свештенства, или мањкавост ревности у очувању чистоте наше свете вере православне. Овај кратки поглед на проблем врачања и гатања у нашем народу нека буде опомена свима онима којима је истински стало до спасења своје душе, како пастирима тако и верницима.
Мир Ти и благослов од Господа.
ЕПАРХИЈСКИ АРХИЈЕРЕЈ
Његово Преосвештенство Епископ рашко- призренски АРТЕМИЈЕ
Његово Преосвештенство Епископ Артемије (Радосављевић) рођен је 15. јануара 1935. године у селу Лелић код Ваљева, родном селу Св. Владике Николаја жичког и охридског. У току својих раних година упознао се са познатим духовником и исповедником о. Јустином Поповићем који је у то време живео у манастиру Ћелије, код Ваљева. Отац Јустин га је и замонашио након завршетка богословије, 20.новембра 1960. године у манастиру Ћелије.
По завршетку Теолошког факултета у Београду његов духовник му убрзо даје благослов да упише постдипломске студије у Атини где је одбранио са успехом докторску дисертацију са темом: „Тајна спасења по Светом Максиму Исповеднику“. Након годину дана, са благословом о. Јустина и владике Павла, повлачи се у мали и запустели, планински манастир Црна Река у Ибарском Колашину, недалеко од Новог Пазара где је провео 13 година. Отац Артемије је у Црној Реци дочекао и вести о свом избору за Епископа рашкопризренског у мају 1991. године.
Веома је активан на пољу пастирског и богословског рада, а бави се и превођењем светоотачке литературе.
