Пастир добри
Епископ Артемије упутио је, сагласно одлуци светог Синода СПЦ, позив монаштву које је напустило Епархију рашко-призренску да се врати у своје манастире. Позив је прослеђен инфо-служби СПЦ као и Епархији рашко-призренској. Сајт Епархије пренео је следећу вест о томе:
У наставку достављамо целовити текст позива упућеног од стране Епископа Артемија.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
ОДБЕГЛОМ МОНАШТВУ ИЗ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ
Одлука Светог архијерејског синода Број 593/, 663 и 673/ зап. 421 од 20. маја 2010. године, између осталог садржи и следећу одредницу без икаквог ближег одређења:
„Умолити Преосвећеног Епископа Г. Артемија да је, самим тим што је разрешен дужности и обавеза у Епархији рашко-призренској, престало и његово право и обавезе духовног руковођења (духовништва) монаштвом Епархије рашко-призренске“.
Наше монаштво, следујући Нашем примеру, прихватило је све одлуке СА Сабора и СА Синода којима смо уклоњени и разрешени управљања ЕРП, иако се са њима нису слагали (као и Ми, уосталом), горе наведену одлуку СА Синода доживели су као покушај насилног прекида нераскидиве духовне везе са њиховим духовним родитељем. Ипак, поштујући црквено-канонски поредак у СПЦ, обратили су се редовним путем надлежном Епископу (Администратору) ЕРП за канонски отпуст, који, нажалост, нису добили. Тиме су били принуђени да и без канонског отпуста напусте своје манастире и потраже себи ново место где би наставили свој монашки подвиг у крилу и послушности СПЦ.
Такав поступак једног дела монаштва (мушког и женског) ЕРП изазвало је многе непотребне и нежељене коментаре у нашој СПЦ и нашем српском народу. Ради решавања новонасталог проблема, а у циљу очувања мира и јединства у СПЦ, Свети архијерејски синод у својој седници од 9. јула ове 2010. доноси одлуку Број 864 којом Нас „умољава“ да одбегло монаштво званично и јавно позовемо да се врате у своје матичне манастире, што Ми овим јавним саопштењем и чинимо.
Остајући доследни себи, како Ми тако и наше монаштво, да нити желимо, нити стварамо РАСКОЛ у СПЦ, зашта нас неки упорно оптужују, Ми и овога пута, извршавамо Одлуку СА Синода, коју, ради детаљнијег упознавања нашег одбеглог монаштва, овде у целини доносимо, а која гласи:
„Умолити Његово Преосвештенство Епископа умировљеног рашко-призренског Г. Артемија да званично и јавно позове одбегле свештеномонахе, монахе и монахиње из више манастира Епархије рашко-призренске, који су своје манастире напустили без благослова и канонског отпуста да се сместа врате у манастире свог покајања и монашког пострига, у сагласју са добровољно датим монашким заветом послушности.
Умолити, пак, Његово Преосвештенство Епископа сремског Г. Василија, чије гостопримство у богоспасаваној Епархији сремској ужива Преосвећени Епископ Г. Артемије, да се придружи горе наведеном позиву Његовог Преосвештенства Епископа умировљеног рашко-призренског Г. Артемија“.
У наставку своје Одлуке, СА Синод додаје: „У исто време, умолити Његово Преосвештенство Епископа умировљеног рашко-призренског Г. Артемија да својој досадашњој деци у свештеномонашком и монашком чину забрани било какво публиковање или посредно учешће на сајтовима „Борба за веру“, „Ихтис“, „Новинар.де“, „Истина је само једна – Владика Артемије“, „Пастир добри“, и другим сличним антицрквеним сајтовима“.
У овом задњем одељку Одлуке СА Синода крије се једна логичка недоследност и једна стварна немогућност. Ако су одбегли монаси тек само „наша досадашња деца“, а не и „садашња“, како се може очекивати, или чак захтевати, да им ми нешто „наређујемо“ (повратак у манастире), или нешто „забрањујемо“ (јавно изражавање или учешће у појединим медијима)?
Било како било, Ми учинисмо што смо били дужни чинити: Упознасмо наше монаштво, нашу духовну децу, са одлуком Светог архијерјског Синода, позивајући их да љубави ради, мира и јединства СПЦ ради, прихвате синодску одлуку и по њој поступе, полажући сву наду на Подвигоначалника Господа Исуса Христа, живећи у Цркви Светој Православној, следујући духу и примерима Светих Отаца и Светих подвижника.
Епископ Сремски Епископ умировљени ЕРП
+Василије +Артемије
