Пастир добри
МЕРИ ВОЛШ Ја сам сведок истине о Космету
Интервју | Наташа Јовановић |
www.pecat.co.rs
Како је припремана за долазак на Косово и Метохију, ко је креатор етничког чишћења Срба из јужне српске покрајине у којој се владавина права заснива на Канун елеку, те са којим представама је напустила Космет и зашто му се увек изнова враћа, прича у разговору за „Печат“ Мери Волш, Иркиња која је као члан мировних мисија на Космету провела осам година …
„У селу Долац, близу Клине, био је један средњовековни манастир и изнад њега црква. Кад год смо пролазили поред Долца, сваки би нам возач, Албанац, без изузетка, указао на то јадно албанско село и џамију које су уништиле српске војне снаге. Касније сам сазнала да је Долац српско село и да у њему никад није било џамије. Овакви доживљаји натерали су ме да се озбиљно запитам шта се стварно догодило на Космету“, каже у разговору за „Печат“ Мери Волш, Иркиња и некадашњи члан међународне мировне мисије на Космету.
Провели сте неколико година на Космету као члан међународне мировне мисије. Са каквим сте представама тамо дошли, те са каквим сте утисцима отишли?
Први пут сам дошла на Космет у августу 1999. године као члан једне ирске невладине организације. За ту организацију, чија канцеларија је била у Пећи, радила сам као волонтер 14 месеци. Пре поласка за Косово, добила сам опште инструкције али врло мало њих конкретних, јер они који су давали упутства нису много знали о Косову. Међутим, 24. августа на путу из Скопља у Приштину била сам детаљно обавештена о ономе шта се недавно догодило у селима поред којих смо пролазили. Тек сам касније схватила да спаљена села дуж нашег пута од Скопља до Приштине нису могла бити уништена од стране српских одбрамбених снага, као што је то тврдио наш возач – припадник албанске народности – из простог разлога што су се те снаге повукле скоро десет недеља раније, а куће су још гореле у селима поред којих смо пролазили. Касније, кад сам мало боље упознала Космет, сазнала сам да су све те куће, без изузетка, биле српске, и неке ромске, и да их је спалила УЧК.
Ово моје искуство се поновило неколико пута: возачи, сви до једнога Албанци, показивали би нам уништена села и детаљно описивали злочине које су претрпели од Срба, да би се касније испоставило да су уништена села била српска. У селу Долац, близу Клине, био је један средњовековни манастир и изнад њега црква. Кад год смо пролазили поред Долца, сваки би нам возач, без изузетка, указао на то јадно албанско село и џамију које су уништиле српске војне снаге. Међутим, касније сам дознала да је Долац српско село и да у њему никад није било џамије.
Овакви доживљаји натерали су ме да се озбиљно запитам шта се стварно догодило на Космету. Ја никада стварно нисам отишла са Косова јер га често обилазим. И не намеравам да га напустим у скоријој будућности. Ја сам сведок истине.
Као што Вам је познато терор над српским светињама на Космету није од јуче, он траје деценијама. Зашто та чињеница није важна творцима политике на Балкану?
На жалост, веома ми је добро познато уништавање косовских светиња. Лично сам евидентирала ово систематско и добро координирано уништавање, и мој живот је био угрожен неколико пута. Једном приликом, 8. децембра 2003. године један мој пријатељ Ирац, једна руска монахиња и ја, фотографисали смо све фреске у Богородици Љевишкој. Тог дана нисам знала да смо ми можда последњи који смо видели те предивне фреске и да смо свакако последњи који су их сликали и сачували фотографски доказ њиховог постојања пре него што су биле уништене 17. марта 2004. године. Нас троје имали смо срећу да останемо живи тог дана јер је група Албанаца опколила наша кола и ми смо вратоломном брзином, возећи задњим ходом, прошишали низ уску улицу док је гомила јурила за нама.
Од доласка УНМИКА и НАТО снага 1999. па досад, уништено је више од 150 српских светиња на Косову и Метохији. Да ли је ико на Западу свестан тога? А да не говоримо о томе да ли на Западу постоји неко ко би о томе могао и да говори.
Зашто званични Вашингтон није спреман да успостави везу између 11. септембра у Њујорку и 17. марта на Косову? Зашто је теже рушење две зграде Светског трговинског центра од рушења и паљења на Космету?
Постоји једна сила која управља људским понашањем и коју не треба никад потценити. То је потреба да се сачува углед. Нема скоро ничег што људи, нарочито моћници овог света, не би урадили само да не морају да признају да су погрешили. Владе ће упорно да лажу само да сачувају свој углед. Пре него што НАТО призна да су у питању два злочина, морао би да испита своја дела. Моје је мишљење да то НАТО никада неће учинити.
Према свим доступним информацијама, албанској сепаратистичкој влади на Косову и Метохији потребно је неколико најпознатијих манастира које би убудуће представљали као „споменике културе Косова“, али никако као светиње Српске православне цркве. Како тумачите ову идеју „козметичког салона“, и шта се тиме хоће прикрити?
Према званичним информацијама које сам добила последњих година, оно мало преосталих манастира представља само симболично присуство некадашњег културног блага. Они ће се у једном тренутку у будућности претворити у туристичке објекте и представљаће извор прихода грађана новог Косова. Кулминација те фазе плана стратешког развоја који су израдили страни донатори биће Регионални културни центар у Призрену. Тај центар ће тесно сарађивати с турском владом.
Почевши од 2001, радила сам за највећег донатора на Косову и била сам задужена за Програм повратника на Косово. Онда сам се свим силама залагала за повратак расељених лица на вековна огњишта. Тврдила сам да повратак мора да буде повезан са обнављањем уништених светиња, укључујући цркве, гробља, манастире, јер су многе од тих светиња представљале духовне центре насеља. Као Иркиња познајем ту врсту насеља, јер су у средњовековној Ирској, и касније, многа села и градови никли баш око манастира. Само се по себи разуме да моје идеје за повратак нису добиле подршку. У ствари, један ранији план за повратак око 10.000 Срба између 2000. и 2001, који је предложио Ендру Хвитли, званичник Уједињених Нација, резултирао је смењивањем аутора плана чиме се завршио и сам план. Можда ћемо најбољи одговор наћи у речима једног бившег званичника УНМИК-а задуженог за повратак избеглица на КиМ. У фебруару 2005. у мојој канцеларији у Београду, тај човек ми је рекао да је повратак на Косово само „димна завеса којом ћемо преварити Србе“.
Колико су у праву стручњаци за геостратегију, историчари, па чак и многи теолози који тврде да је судар вера и цивилизација на Космету једнако важан за судбину човечанства, једнако као и онај у Јерусалиму?
По мом мишљењу оно што ви зовете сударом вера и цивилизација подједнако је важно било где да се дешава.
Ви сте свакако упознати са званичним и незваничним дискусијама о могућем доласку Његове светости папе у Ниш, родно место цара Константина, на прославу двехиљадите годишњице Миланског едикта (313. г) којим је званично обустављен прогон хришћана. Да ли сматрате да би том приликом требало поменути хришћанску трагедију на КиМ у 21. веку, и покоље православних Срба од стране Хрвата римокатолика за време Другог светског рата?
Када сам покушала да говорим о прогону Срба на Космету са папиним Нунцијем у Београду јуна 2005. године, дато ми је јасно на знање да информације које му дајем нису добродошле. Дошла сам да га видим са малим извештајем о ономе што се дешава на Космету и почела сам са селом Летница у општини Витина. С обзиром на то да су житељи Летнице католици, да је Нунцио католик и да сам ја католикиња, мислила сам да ћемо наћи заједнички језик. После двадесет минута мог излагања о целом низу кршења људских права, Нунције је почео да се игра са својим мобилним телефоном и да ми јасно даје на знање да разговор треба привести крају. Нисам ни почела да говорим детаљно о насиљу над Србима и уништавању њихових светиња. Рекла сам му да нам је дужност као хришћанима да помогнемо нашој браћи и сестрама у Христу. Одговорио ми је да се Ватикан придржава Резолуције 1244. На то сам одговорила да ако је то истина онда је Ватикан једини који то ради. Онда ми је он љубазно показао врата, али не пре него што сам му одржала предавање о „окреченим гробовима“ и Фарисејима, људима на изглед добрим, а у души трулим. Било ми је чудно да сам ја морала да подсетим Нунција шта су основни принципи хришћанске вере.
Оно шта је за мене главно то су људска права. Сада проучавам Међународни закон о људским правима. Верујем да сви људи имају права да живе достојанствено, слободни од сваке дискриминације. Верујем да су људска права универзална права и да сви људи морају бити слободни да остварују та права. Међутим, тога на Космету нема. Нису сви слободни да остварују ни грађанска, ни политичка, ни економска, ни друштвена ни културна права. Крше се људска права косметских избеглица јер им није дозвољено да се врате на своја огњишта или немају приступа својим имањима. Крше се права оних који су остали на Косову, нарочито оних који живе у енклавама, у логорима, у војним касарнама и колективним центрима јужно од Ибра. Крше се права Рома који живе у логорима северно од Ибра. О томе треба да говоре невладине организације и браниоци људских права, али они то не раде. Нико не говори о онима чија се људска права крше.
Ја нисам теолог и према томе нисам квалификована да пишем ни о екуменизму ни о питањима која ничу поводом могуће папине посете. Међутим, сматрам да нам је потребан нов Константин ако хоћемо да хришћанство преживи 21. век и потоње векове.
Можете ли из личног искуства испричати како сте видели албанске власти на Космету, а како албански народ и њихов свакодневни живот?
Власт албанских политичара заправо је веома ограничена, осим на нивоу општина, где је неограничена и где могу да раде шта хоће, укључујући и фалсификовање катастарских књига, дискриминацију против оних које они сматрају етничком мањином, као и против свих који се супротстављају њиховим интересима. Радила сам осам година на Космету и на основу тог искуства могу да кажем да се албанско друштво и Албанци у свакодневном животу придржавају више Канун е Лек, односно традиција и обичаја албанских племена, него савремених закона и законских прописа.
У ком тренутку сте почели да схватате улогу и положај Срба на Космету, и који је био кључни разлог да почнете да ствари посматрате из личног угла, а не према налогу ваших надређених?
Ја посматрам ствари из угла људских права. Скоро на самом почетку мог рада за највећег донатора на Космету схватила сам да су људска права и развој предвиђени само за већинско становништво. Почела сам да радим на пројектима за Србе и за Роме још почетком 2000. године, што баш није било добро примљено, ни од стране месног становништва ни од стране њихових међународних ментора. Можда због тога што сам Иркиња осећам потребу да не прихватам власт „здраво за готово“, нарочито ако је слепа пред очигледним кршењем људских права.
Као католкиња и Иркиња, и после одласка из међународне мировне мисије, наставили сте да пишете и критички пратите стање у јужној српској покрајини. Шта вас је највише мотивисало у томе?
Човек може да остави Космет, али га Космет никада неће оставити. Било где да сам, било да сам на Космету или ван њега, не престајем да радим на исправљању многих недела почињених у име мира на Космет од 1999. године. Тврдо верујем да се истина мора рећи, и да постоји велика потреба за тачним, уравнотеженим и истинитим писањем о трагедији која је 1999. године почела да се одиграва на Космету.
Разумете ли Србију и Космет као што разумете вашу родну Ирску?
Од јуна 1999. до 2004. године вођен је терористички рат против невиног, ненаоружаног и незаштићеног грађанског становништва. Сваки град и већина села етнички су очишћена од Срба и од Рома. Имања отета, куће спаљене, земљиште илегално поседнуто. Повратници се враћају и налазе путеве, паркиралишта, фабрике и бензинске пумпе изграђене на њиховим имањима. И све се то догађа у једном протекторату Уједињених Нација под командом НАТО-а. Расељена лица са Косова су припадници неких 30 или више различитих етничких група. УЧК је отворила затвореничке логоре у многим деловима Косова и већина затвореника је у њима ишчезла.
УЧК, која је несметано радила шта је хтела, није само имала најсавременије оружје и експлозиве на располагању, већ је поседовала и спискове лица осуђених на смрт, као и спискове домаћинстава која су већ предала све оружје које су поседовала.
Што се тиче Ирске, поразила ме је сличност између оног што се одигравало на Космету и онога што се догодило у ирској покрајини Улстер — исто етничко чишћење староседелаца, исто одузимање земље од староседелаца у корист дошљака, уништавање најстаријих манастира и цркава, уништавање целих насеља, мењање топонима (понекад су имена само преиначена или преведена на нов језик да би се дао утисак да су дошљаци одувек живели ту). Ово се све догодило у оквиру Новог поретка створеног за време династије Тудор, а нарочито под Јелисаветом I за време „цивилизовања“ Ирске од стране Енглеске.
