Пастир добри
Беседа на дар
Христољубива браћо и сестре,
Опростите ми што се и ја недостојна слушкиња Божија усуђујем да јавно изнесем личне утиске са прошлонедељног боравка у Шишатовцу који су били тако неочекивано јаки да сам и сама остала затечена. У даху сам их пренела на папир и овим писмом и вама их објављујем.
Целокупна атмосфера у манастиру Шишатовац тако је благодатна, да ми ненавикли, из великих градова, дуго после одласка не можемо да дођемо себи.
Посебан утисак je недавно, због тренутка и ситуације у којој се налази Владика Артемије са својом духовном децом, оставила његова беседа на Литургији у Недeљу 15. по Духовима. Беседа о две највеће заповести Божије – о љубави према Богу и љубави према ближњем, а из срца оног кога ближњи гоне, заиста је дар бесцени.
Заиста нема у овом тренутку позванијег пастира православног да беседи о љубави, према Богу и према ближњима – од Преосвећеног Владике Артемија. Прогнан, обесправљен, никад понижен (јер они који би желели да га понизе својим презиром само га уздижу), са својим малим стадом донео је неизмерну радост свима онима који су га виђали само у ретким приликама на самом Косову и Метохији. Јер сада ту, на дохват руке, ми који смо остали без светог нам Патријарха Павла, имамо оно што је верни народ на Косову и Метохији имао деценијама, као град на гори и светило у тами – близину пастира доброг.
Доласком Владике Артемија и његових монаха (са или без канонског отпуста, свеједно) коначно смо могли сами да се уверимо зашто су десетине монаха, монахиња и искушеника, ризикујући прогон, пошли за својим Аввом. И зашто се мало стадо његово стално увећава мирјанима који су, милошћу Божијом, открили ризницу благодати и духовности. Јер, како рече Преосвећени у својој пастирској беседи, не воле деца мајку зато што се мајком зове, већ зато што одговарају на љубав коју им она несебично пружа. А мајка воли безусловно и безрезервно. Он наравно није говорио о својој ситуацији. Али како нам Свето Јеванђеље увек даје одговоре на наше недоумице и лутања, тако се усуђујемо да целу његову беседу применимо на самог Авву Артемија и његову духовну децу. Ту у ствари налазимо одговор на избеглиштво монаха из ЕРП. Нису они ништа и никога напустили. Они су једноставно следили Светога Саву и онога који их воли и који ће све претрпети за њихово спасење. То се осећа чим ступите у нова пребивалишта Владике и његових монаха – када вас неко од монаха сретне и сврати на кафу и послужење, када вас Авва са искреним интересовањем упита одакле сте и при том вас угреје топлим родитељским осмехом. А онда вас, док вас пажљиво слуша, помилује смиреним, благим погледом који вам у тренутку донесе спокој. И одмах знате да вам тај дан није узалуд протекао. Јер, и без речи, научили сте много о љубави, облагодатили се окружењем смирености и вере непоколебљиве, укрепили благом речју и поуком – пастирском, али и братском.
И однекуд знате да Вера код Срба није мртва и да Косово са Метохијом никада неће бити изгубљено. Да у ствари не постоји никакав мит о Косову – оно је заиста у нашим срцима, сржи, самом бићу још од Светих Симеона и Саве, Кнеза Лазара. Преосвећени Владика и његово мало стадо су нас на то само подсетили, нека је хвала Господу Јединоме.
На многаја љета, Владико свети!
Милошћу Божијом једна из Стада
недостојна раба Божија хаџи-Светлана
