Пастир добри
„Верујте у Бога, и мене верујте“ (Јн. 14, 11)
„Да се Христос усели вером у срца ваша, да будете
у љубави укорењени и утемељени“ (Еф. 3, 17).
„Какав мрак, и како је свуда потребна вера!
Једино је она чврста“ (Св. Јован Златоусти)
Кроз светог Јована Богослова, апостола и тајновидца, небо је проговорило земљи на до тада неуобичајен начин, јер је он постао и остао кроз векове највећи благовесник тајни Тројединог Бога. Он је једини човек, који се, попут небопарног орла уздигао у недогледне висине богословља, и гласом својим, попут грома, објавио свету тајне неба и земље, тајне о којима ни Архангелски умови нису ништа знали. Зато га је његов Божански Учитељ и назвао „Воанергес,“ „Син Громов“, јер нигде се тако не осећа грмљавина небеских тајни као у његовим богомудрим списима.
Основна његова благовест је „О Логос саркс егенето“ – Реч постаде тело (Јн. 1, 14), и да се кроз то „усели у нас пуно благодати и истине“ (Јн. 1, 14). Оваплоћењем својим Логос и Син Божји, донео је собом на земљу све божанске тајне и врлине: веру, наду, љубав, смиреност, кротост и тд., јер кад је Бог из љубави према свету дао и „Свога Јединородног Сина“ (Јн. 3, 6), „како дакле, да нам с Њим и све остало не дарује“ (Рим. 8, 32), пита с правом свети Апостол Павле. Син Божји прима обличје слуге и понижава Себе до смрти крсне да би људима даровао живот вечни, који је „у познању Јединога истинитога Бога, и који је послао, Исуса Христа“ (Јн. 17, 3). Јер, људи су до оваплоћења Бога Логоса живели у тами лажи и неистине, пошто су добровољно кроз грех „претворили истину у лаж“, те стога „више поштовали и служили твари него Творцу“ (Рим. 1, 25).
Тим људима, „који заблудеше у својим мислима“ (Рим. 1, 18), требало је дакле предати вечне Божанске истине. Како, и на који начин? Људски разум изгубио је свако поверење и показао се неспособним у погледу могућности сазнања и примања вечних истина, да му се оне нису могле поверити. Зато Господ проналази и дарује људима нови орган, способнији за примање и усвајање Његове божанске науке – свету веру“. „За тајне Духа, вели свети Исак Сирин, које су изнад сазнања, и које не осећају ни телесна чула ни разумне силе ума. Бог нам је дао веру, којом дознајемо само да те тајне постоје……Вера је капија тајне, и када човек прође кроз капију вере, Бог га уводи у духовне тајне и отвара му у разуму море вере“. Због тога Господ у својој опроштајној беседи ученицима, пред своја спасоносна страдања, пре свега истиче потребу и значај вере, говорећи: „Верујте Бога, и мене верујте“ (Јн. 14,1).
У тој беседи, која је једно од најлепших и најдубљих места у Новом Завету, Господ открива надумне тајне о најсуптилнијим питањима Неба и земље, Бога и човека, раја и пакла. А као почетак свему томе, као темељ на коме се све те тајне оснивају и заснивају, ставља Господ веру, веру праву и истиниту, веру која мртве васкрсава и горе премешта. На тој и таквој вери Господ заснива и утврђује међусобну љубав својих ученика (следбеника), по чему ће “сви познати да су Његови ученици“ (Јн. 13, 34-35), као и њихово међусобно јединство „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21), као што је јединство између Сина и Оца. Та пак вера, очигледно је, није вера у „нешто апстрактно и небулозно“, као код разних многобожачких религија, него вера у конкретног Оваплоћеног Бога – Господа Исуса Христа, у Оца Његовог Небеског и у Духа Светог. Ту веру Он предлаже свим људима и тражи је од свих оних „који му хоће веровати за живот вечни“.
Још у почетку свога јавног делања, Господ јасно истиче своје гесло праве вере и правог живота, позивајући људе „да се покају и верују Еванђеље“ (Мк. 1, 15). Потребу те вере Он безброј пута истиче током свога трогодишњег рада са људима, поготову приликом исцељивања болесника који му прилажаху, питајући их: „верујеш ли да могу то учинити“ (Мт. 9, 28), и отпуштајући их после исцељења са „иди, вера твоја спасе те“ (Мк. 10, 52).
ИСТОРИЈА ЦРКВЕ – БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ ВЕРЕ ИСТИНИТЕ
Та пак вера, која се толико тражи од Х р и с т о в и х следбеника, и без које „није могуће угодити Богу“ (Јевр. 11, 6), јесте вера у Богочовека Христа, а с Њим и кроз Њега вера у све оно што нам је Он открио и објавио својим доласком на земљу, вера у Његово Еванђеље. То је вера, у, апсолутну и интегралну Истину која је оличена и оваплоћена у Господу Христу, јер је Једини Он могао и смео рећи за себе: „Ја сам Истина“ (Јн. 14, 6). До оваплоћена Апсолутне Истине, човек се налазио у власти „оца лажи (Јн. 8, 44), а сада Господ даје својим следбеницима завет и обећање. Завет: „упознајте Истину“, и обећање да ће их „истина ослободити“. (Јн. 9, 32). У свакоме овом случају реч „истина“, несумњиво значи богооткривену истину вере, њен интегритет и пуноћу, која је предата на чување и проповедање у аманет Цркви Христовој, која је стога била и остала „стуб и тврђава истине“ (1. Тим.З,15).
Осећајући значај и потребу повереног јој блага, света Црква Православна увек се борила и бори за очување неизмењене и неокрњене интегралне Божанске истине. Зато Православна Црква Христова све у читавом Божијем откривењу, у целокупном хришћанству, своди на вечноживу и животворену личност Богочовека. Отуда, уствари сва њена борба кроз векове. Од светих Апостола, преко Мученика, Сабора и светих Отаца, све до данас и до страшног Суда, њена историја није ништа друго до борба за очување интегралне, неокрњене богооткривене истине, борба за Личност Богочовека Христа, своју једину и највишу вредност. Јер сви, који су кроз историју Цркве кварили или негирали било коју богооткривену истину хришћанске вере, грешили су се о Господа Христа, кварили и унаказивали Његов Божански лик, не примајући га онаквог какав је очуван у Једној, Правој, Васељенској и Апостолској Цркви. Стога, иако су се сви Весељенски Сабори, за које зна Православна Црква, бавили питањима појединих догмата, који су конкретно били угрожени од лажних учитеља, Црква је ипак кроз све то бранила интегритет истине. Јер кварећи једну истину, један догмат Цркве, нарушава се, целосност истине, унакарађује се лик Христов, Отуда су све јереси, против којих се борила Црква у прошлости, нарочито преко Весељенских Сабора, директно или индиректно христолошке јереси.
Почев од Савелија, који је сливао лица у Светој Тројици, па преко Арија, Македонија, Несторија и других, све до иконоборства и даље, све су то христолошке јереси, јер су квариле, на овај или онај начин, интегритет откривене истине, тј. пречудни Лик Богочовека Христа.
Тако, Црква као Тело Христово, и јесте „стуб и тврђава истине“ (Тим. 3, .15), која се вековима борила, и бори за јединство вере јединство истине.
А та вера, коју је Црква кроз векове тако енергично бранила и заливала крвљу многих својих светих страделника за веру, и јесте темељ и основ Цркве на коме је она сазидана. Вера у Господа Христа као „Сина Бога Живога“ (Мт. 16, 16) или боље рећи сама та истина, да је Христос Син Бога Живога, и јесте камен темељац на коме је Црква сазидана и којој ни врата адова неће одолити. Јер заиста „темеља другога нико не може поставити осим онога који је постављен, који је Исус Христос“ (Кор. 3,11), као што каже свети апостол Павле.
ТАЈНА ЦРКВЕ
Тајна Цркве као Богочовечанског Тела Христовог несумњиво је тајна над тајнама или светајна Божија, будући да се у њој садрже све остале тајне Богооткривене вере, сав домострој спасења, које је Бог од предвечних времена имао у своме плану о човеку и свету.
Црква је последњи циљ или намера Воље Божје, ради којег је и свет створен, и ради којег је и Бог постао човек. Уствари, Господ Христос се и оваплотио да би основао Цркву Своју, која ће се, и у којој ће се на извршетку времена “све возглавити у Христу што је на небесима и на земљи“ (Еф. 1,10).
Учење о Цркви јесте од почетка до краја Божанског порекла, објављено од Исуса Христа Цркви преко Његових светих Апостола.
До оваплоћења Господа Христа, то је била „тајна сакривена у Богу“ (Еф. 3, 9), коју никада не бисмо познали, да нам је није пројавио сам Бог кроз оваплоћење Господа Христа, то је била „тајна сакривена у Богу“ (Еф. 3, 9), коју никада не бисмо познали, да нам је сам Бог кроз оваплоћење Сина Свога, није показао „по угодности воље своје“ (Еф. 1, 9).
По учењу највећег еклисиолога свих времена, светог апостола Павла, који је своје Еванђеље примио директно од Васкрслог Господа Христа, „Црква је Тело Христово“ (Еф. 1, 23). Тај израз за Цркву, нема сумње, јесте најузвишенији, најадекватнији, најсуштинскији израз како њене природе, тако и њене сврхе, јер према речима познатог православног богослова оца Георгија Флоровског, тај назив указује на богочовечанску природу Цркве.
Устројству Тела Цркве, односно остварењу предвечне замисли Божје о Цркви. (Еф. 1,4) као домостроју људскога спасења, Господ је приступио својим оваплоћењем, и завршио својим Вазнесењем, односно силаском Светога Духа на Апостоле, што се и узима као рођендан Цркве. Другим речима, Христос је својим богочовечанским подвигом искупљења рода људског, устројио Цркву своју и призвао у њу све људе свих времена и свих народа. До њега, иако су сви људи произашли од једног човека, род људски није сачињавао једну целину, једно јединство, него је био подељен на Јудеје и незнабошце, на оне које су се звали „по телу обрезање“ (Еф. 2, 11) и оне, које су по телу били незнабошци и били названи „необрезање“ (Еф. 2, 11), како вели свети апостол Павле. И док су Јудеји имали „закон и обећање“, дотле незнабошци су били без удела у заветима обећања (Еф. 2, 12), јер премда су се и клањали идолима, ипак су – по речима светог Златоуста, били безбожници, јер идоли не значе ништа. Но и једни и други били су „по природи деца гњева“ (Еф. 2, 3) и „мртви у гресима“ (Еф. 2, 5), јер „сви сагрешише и изгубише славу Божју“ (Рим. 3, 23). Христовим пак, делом искупљења, које је постало основ и источник Цркве и Јудеји и незнобошци скупљени су у „једно стадо“ (Јн. 10, 16), саживљени су с Христом, саваскрснути с Њим и сапосађени на небесима у Христу Исусу (Еф. 2, 15).
Црква, као Тело Христово, састављена је од многих удова, који су међусобно спојени и уједињени, пре свега и изнад свега, једном и јединственом вером у Господа Христа као Главу Цркве, што пак, значи, вером у интегралну, неокрњену богооткривену истину. Јер сви чланови Цркве ма где и ма када живели, иако као личности увек целосни, слободни и неприкосновени, исповедајући једну веру, сачињавају једно тело Цркве будући том истом вером сједињени са Господом Исусом и међусобно, и као такви користе све благодатне силе Духа Светога које се само у Цркви дају кроз свете тајне и свете врлине. Та вера у Господа Христа, која се испољава у држању његових заповести, најтешње повезује, како целу Цркву, као Тело Христово, са њим, тако и сваког појединца као члана Цркве, јер је сам Господ рекао: “Који држи заповјести моје, тај у мени пребива“ (Јн. 14, 20-21). „Он нам показује јединство с Њим, како вели свети Златоуст, у многим сравњењима. Гледај: Он је Глава, а ми тело. Између главе и тела може ли бити било каквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он чокот – ми лозе; Он је жених – ми невеста; Он је пастир ми овце; Он је пут – ми путници; ми смо храм – Он обитавалац; Он је живот – а ми они који живе; Он је васкрсење – ми они који васкрсавају; Он је светлост – ми они који се просветљују. Све то означава јединство и не д о з в о љ а в а н и к а к в о раздељење, чак ни најмање.
Центар дакле јединства Цркве Јесте један Христос, као једна Глава Ц р к в е , пошто је Бог О т а ц „ј е д н у Г л а в у п о с т а в и о с в и м а Христа по телу, и Анђелима и људима“ а сила која остварује то јединство, извире из једног Светог Духа који надахњује Цркву, и базира се, с једне стране, на заједничкој ДОГМАТСКОЈ ВЕРИ ЧЛАНОВА Цркве, а с друге стране, на узајамној љубави и заједничарењу њиховом, посебно у богослужењу, а особито у тајнама божанског Причешћа и Крштења. То јединство верних, управо почиње са почетном црквеном тајном – светим Крштењем (које неминовно претпоставља једну и исту веру са Црквом), продужује се и јача кроз остале свете Тајне, врхуни у светој Евхаристији, као и међусобно јединство самих верних.
Јединство дакле и јединственост Богочовечанске вере – основ је очигледно и несумњиво: у Богочовечанској вери се садрже све Богочовечанске свете Тајне и свете врлине, које обављају наше охристовљење, наше обогочовечење, наше обожење, и кроза све то – наше спасење. Из вере, као из првоврлине, роје се све свете врлине и све свете тајне. Том вером ми стојимо и вечно постојимо у Цркви Спасовој. Она је сва од Цркве и сва у Цркви. Једна и јединствена од врха до дна, та вера је „једанпут дана Светима“ (Јуд. 3). Дата је Богочовеком Господом Христом кроз Његов Богочовечански домострој спасења – Цркву Православну. Отуда је у праву Јован Кармирис, познати грчки богослов, када каже да је „непостојеће јединство Цркве без јединства догматске вере, која представља сигуран темељ његов и показује да је Црква једно заједничарење у вери, која се појављује истовремено и као заједница богослужења коме је центар уједињујуће силе -Божанска Евхаристија“.
ВЕРА – СИЛА ЦРКВЕНОГ ЈЕДИНСТВА
Из реченога следи да је управо вера та кохезивна сила у Цркви која одржава и чини могућим јединство, не само између Тела Цркве као целине и њене Главе Господа Христа, него и јединство унутар самог тела Цркве, између њених појединих удова. Ако се наруши то јединство вере са Црквом, онда престаје и свако друго јединство са њом својствено удовима Цркве, па макар то нарушење вере било и минимално.
Јер сви јеретици, колико их је год било у историји Цркве, разликоваху се од учења Васељенске Цркве само у појединим питањима вере, у појединим догматима, док су у свему осталом веровали као и Црква, па ипак није могло бити ни говора о неком јединству између њих и Цркве.
Установљењем Цркве као Тела Христовог, открива се тајна свих бића и свих светова. Тајна и циљ. А то је управо – сама Црква и у Њој божанско свејединство. Из битијног и онтолошког односа Главе и Тела очигледно је јединство Цркве, у смислу да је она Једна. Јер са Једном главом може бити у животној, органској, вези само једно Тело. Пошто је Црква заиста Тело Христово, јер „Он је Глава Тела Цркве“ (Кол. 1, 18), и пошто је Христос један „јуче и данас исти и до века“ (Јевр. 13, 8), и само једно тело може да има, следи да истинита Црква Његова јесте и може бити само Једна, неизмењива по суштини кроз векове и кроз народе до свршетка века. Центар, дакле, јединства Цркве јесте један Христос, а сила која остварује њено јединство јесте један Дух Свети. А идући још даље, може се слободно рећи да је најдубљи узрок јединства Цркве јединство самог у Тројици Бога (Јн. 16, 20. 23).
Свети пак Оци Цркве, који су кроз векове били њена „уста“, следујући библијско – апостолској еклисиологији, одлучно и доследно уче о могућности и фактичности само једне Цркве. Они не допуштају ни најмању могућност суштинске деобе Цркве или њеног цепања. Признају само могућност и факт отпадања од цркве, иступања од цркве било у виду јереси или раскола. Само по себи је разумљиво да Црква, будући да је једна и једина од Господа Установљена истинска Црква, која поседује и чува неизмењивом целокупну откривену истину, и сама одсецала од здравог црквеног тела и анатемисала оне који се нису слагали у вери са њом као јеретике, а непокорне у јуридичком смислу шизматике. Истовремено Црква је допуштала и толерисала разлике у небитним стварима, као рецимо у богослужењу, спољашњим облицима организације и јуридичким одступањима помесних аутокефалних Православних Цркава, али које нису задирале и не задиру у суштину догматске вере. Поред свих тих ситних и обичајних разлика које карактеришу поједине аутокефалне Цркве, све су оне ипак међусобно повезане сестринском љубављу, заједничком молитвом и богослужењем, а посебно јединством у догматској вери и предању и у православном духу у целини.
О Цркви уопште, а посебно о јединству Цркве, од старих светих Отаца првих векова, несумњиво најбоље и најисцрпније говори свети Кипријан Картагински. „У појму о јединству Цркве, каже он, том битном и централном својству њеном, који има основ за себе треба разликовати две одвојене мисли. Црква је прво једна зато што она при свој множини чланова и помесних Цркава сачињава једну неразрушиву целину, једну заједницу; и друго она је једина, или, боље рећи, јединствена зато, што осим ње, нема и не може бити друге Цркве у којој би било могуће спасти се именом Исуса Христа. „Може ли мислити онај, пита исти свети Отац, ко се не придржава тог јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај, ко се противи и поступа супротно Цркви да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле, расуђујући о томе предмету и показујући тајну јединства, говори: „једно тело, један дух, као што сте и позвани у једном надању звања вашега; један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог“ (Еф. 4, 4-6).
Тако је Црква и живот у њој мудро саграђена од Божанског Неимара, да пребива у свету и да врши препород људи, претварајући их од нечистих у чисте, од грешних у безгрешне, од несветих у Свете, од смртних у бесмртне, од времених у вечне. Тај чудесни препород и може се вршити само од Цркве и у Цркви. И она ту своју преображајну мисију с успехом обавља у овом свету ево две хиљаде година, упркос многих невоља и препрека, јер њен Оснивач и њена Глава – Господ Христос, вечито у њој обитава. Црква приводи људе Господу Христу, у јединство са Њим кроз свете тајне и свете врлине. Циљ њеног постојања и делања у свету је да „сви достигнемо у јединство вере“ (Еф. 4,13), а кроз јединство вере у сва остала савршенства, док не достигнемо сви „у познање Сина Божијега, у човека савршена у меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13).
ЈЕДИНСТВО ВЕРЕ: НЕ РАЗЛИКОВАТИ СЕ У ДОГМАТИМА
По учењу, пак, светих Отаца, јединство вере значи не разликовати се у погледу догмата, као што и познање Сина Божјег значи: не разликовати се у схватању о Њему. Тако, по светом Златоусту, „јединство вере, када смо сви једно, када сви подједнако схватамо тај савез… А када сви ми подједнако верујемо, то и јесте јединство вере“. А блажени Теофилакт, разрађујући исту мисао, такође говори да „јединство вере значи: да сви имамо једну веру, не разликујући се по догматима, нити имајући међусобне раздоре по животу. Истинито је, тврди он, јединство вере и познање Сина Божјега: када православствујемо у догматима и живимо у љубави јер, је Христос љубав“.
И заиста, само када смо у јединству у вери, можемо бити и у јединству у љубави, као и у осталим еванђелским врлинама. Јер кроз веру и из вере прорастају и израстају све остале еванђелске врлине, које су по својој природи недељиве и неодвојиве једна од друге, а које све заједно воде и узводе човека из благодати у благодат и осигуравају му живот вечни. Њихово је корење уплетено а гране измешане. Све оне се извијају једна из друге и обавијају једна око друге, чинећи тако јединствени златни венац или прстен коме се не види ни почетак ни крај, јер му је и почетак и крај сакривен у најтајанственијим дубинама бића Божијег, пошто је, по светом Максиму Исповеднику, Бог извор и увор сваке еванђелске врлине, алфа и омега свега што постоји. Издвоји ли се било која врлина из тог небоземног ланца, она брзо губи своје обележје и претвара се у себи супротан порок. Тако, вера издвојена из круга осталих врлина: наде, молитве, љубави, брзо се претвара у кривоверје, у сујеверје и у неверје; љубав издвојена сама за себе – претвара се у себељубље и егоизам; а нада опет – у уображену самопоузданост и самодовољност, која је рођена сестра гордости. Да би сви били у органском и нераскидивом јединству, и да би сви ми били сједињени у свим божанским савршенствима, а пре свега у љубави, која је по речима блаженог Павла „свеза савршенства“, морамо најпре бити сједињени у једној вери једине Христове Цркве, постати једномишљеници у истини, у догматима.
ПРАВА ЉУБАВ БЕЗ ПРАВЕ ВЕРЕ НЕ ПОСТОЈИ
О неодвојености и међусобној зависности свих хришћанских врлина, божански мудро учи свети Максим Исповедник, говорећи да „права божанска љубав рађа се од бестрашћа, бестрашће од наде на Бога, нада – од трпљења и дуготрпљења. Ова последња садржи се у уздржању, уздржање долази од страха Божјег, а страх – од вере у Господа. Јер онај који верује у Господа, продужује он, боји се казне; онај који се боји казне – уздржава се од страсти; који се уздржава од страсти – трпељиво подноси невоље. Трпељив у невољама – стиче наду на Бога. Нада на Бога дреши ум од сваког земаљског пристрашћа. Одрешен од овога ум – задобија љубав према Богу“. Према томе, божанска љубав код човека јавља се од вере у Бога. Вера је прва и основна врлина, на којој се као на темељу утврђују све остале врлине. Но исто тако, вера зависи од свих осталих врлина, као и оне од ње. Тако, из вере израста љубав, као што из љубави буја вера, јер само једна кроз другу расте и усавршава се. Посведочено је еванђелско искуство: Христос се вером усељује у човека, а човек се љубављу укорењује у Христу (ср. Еф. 3,17). Отуда права љубав може потицати само од „праве и нелицемерне вере“ (В. 1. Тим. 1,5), како каже свети апостол Павле. Јер вера нам открива шта је право, а од искрене вере рађа се љубав, зато што онај ко право верује у Бога, никад се неће сагласити да се удаљи од љубави, вели св. Златоуст. А љубав, пак, која је заснована не на истинској вери и која не извире из јединства вере, за час се претвара у мржњу, јер је то љубав по човеку а не по Богу. И не само љубав, него и свака друга тајна јесте тајна вере, и свака света врлина – врлина вере. Вера је душа и корен и основ сваке од њих, а оне су тело њено, потврда њена. Без њих, вера би била мртва (Јак. 2,17), без вере – њих не би било, јер је речено да „вера кроз љубав ради“ (Гал. 5, 6). Вера не само да љубављу ради, него и љубављу живи, љубављу постоји. Као што опет љубав сва извире из вере, која је повезује са Богом, извором вечне, и бесмртне, и безграничне љубави, јер „Бог је љубав“ (1. Јн. 4, 16). А по речима златоустог благовесника, „нема никакве користи од љубави без вере, шта више, љубав без вере не може ни постојати“.
У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у заједници „са свима Светима“ (Еф. 3, 18). То је још једна сверадосна благовест Цркве, јер вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему – светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима Светима“. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима и свима тварима која се налазе у Богочовечанском Телу Христовом – Цркви. Једино се тако постаје Христов и домаћи Богу ако се живи заједно са Свима Светима, са њима верује, мисли и осећа заједнички, саборно са Апостолима, Пророцима и осталим Светитељима Божјим. Зато свети апостол Павле и саветује, говорећи: „Молим Вас, браћо, да сви једно мислите у Христу Исусу“ (1. Кор. 1,10). А свети Игњатије Богоносац, у истом духу пише Филаделфијцима: „Јединство волите, деобу избегавајте“.
ВЕРА ПРЕТХОДИ ЉУБАВИ
Због таквог сотириолошког значаја истинске и богооткривене вере у Богочовека Христа, Црква се трудила и труди се да ту веру очува неокрњену и целосну, јер она само као интегрална и чиста вера има спасоносно значење, и само интегрална и чиста истина може нас ослободити. Зато Црква никада и ништа није предпостављала правој вери, па чак ни љубав, јер научена од Духа Истине који у њој обитава, зна да без праве вере не може бити ни праве љубави, и да без јединства у вери не може бити јединства ни у љубави, нити у било којој светој тајни Цркве. Црква зна да је љубав плод на дрвету свих хришћанских врлина, коме је корен вера. Она је круна, а не темељ хришћанског јединства. Очигледно је, дакле, да такозвани Екуменистички покрет данас, пошао је и иде погрешним смером, стављајући у први план „јединство у љубави“ при свој разноликости и шаренилу између „цркава“ чланица тога покрета у питањима вере. Шта више, питање разлика у вери или сједињења у вери вешто се заобилазе и избегавају при свим екуменским сусретима и на свим нивоима. А све у име „неке“ љубави и тобоже међусобног зближавања и упознавања, као да ће то само по себи довести до превазилажења постојећих разлика у питањима вере и потпуног сједињења. Но баш та чињеница да се питања вере избегавају, најбоље потврђује и илуструје неискреност и обострано лицемерје у тим сусретима што би требало да послужи, не постизању истинског јединства у једној и истинској вери и Цркви којој је Глава Христос, него постизању неких другостепених, привремених и приземних себичних циљева и интереса.
Свети апостол Павле који је сагоревао од љубави према свакој души, и који је умирао сваки дан за оне који су му поверени, кад су у питању Александар и Именеј, који учише друкчије и кварише истине вере, одбацује их од себе и од Цркве. И не само то, него он проклиње и Анђела с неба, па и самога себе ако буде друкчије учио од оног Еванђеља које је објавио (Галатима) не по човеку, него по откривењу Господа Христа (ср. Гал. 1, 7-12). А апостол, пак, љубави, свети Јован Богослов, има тешке речи за оне који друкчије уче (јеретике), па чак саветује својима (тј. вернима) да се не питају с њима и да их у кућу не примају (2. Јн. 10; ср.Рим. 16,17-18). Јер каква мира и јединства, макар и у име љубави, може бити са онима које и сам Господ Христос и свети Апостоли називају вуковима, лажним пророцима и лажним Христосима, слугама сатаниним, децом ђавољом, антихристима? Јер, „какву заједницу има светлост са тамом? Како ли се слаже Христос са Велијаром? или какав део има верни са неверником? или како се подудара Црква Божја с идолима?“ (2. Кор. 6, 14-16). Па ипак, ко би могао и имао право и у име чега, да ове највеће подвижнике љубави окривљује за немање љубави? По светом Златоусту, (а то је Христовски и Еванђелски метод), Црква мрзи грех, јерес, а не грешника, јеретика, него се моли за њих као за заблуделе да их Господ поврати у јединство вере и тајинског заједништва, чиме и показује љубав према њима. На тај начин исказана љубав (а не у неискреном љубакању и додворавању по екуменским састанцима) и јесте једина права љубав, јер, како је често говорио о. Јустин Поповић, права љубав је само она која љубљеноме дарује, осигурава бесмртност и живот вечни. Отуда, највећу љубав показујемо према некоме, када га унесемо у своје молитве. То и апостол Павле често употребљава као доказ своје љубави према онима којима пише своје посланице, када каже: „Захваљујем се Богу и Оцу Господа нашега Исуса Христа, молећи се свагда за вас“ (Кол. 1,3; ср. Флб. 1, 3-4). Па и ако Црква показује љубав и према онима који одступише од ње, молећи се за њих, попут светог Апостола, то још не значи нити може значити да су они у јединству са Црквом, док год се не поврате у јединство вере са Њом, а тиме и кроз то – у јединство у свим осталим светим тајнама и врлинама. Јер јединство у љубави могуће је само кроз јединство у вери – истини, у једномислију, за које се Православна Црква увек моли пред исповедање вере на Светој Литургији, говорећи: „Љубимо једни друге да би смо једномислено исповедали!“ Шта да исповедамо у Једномислију? Оно што садржи Символ вере, што пак значи све истине откривене Господом у Цркви и кроз Цркву. То нам показује и одговор народа на наведену прозбу: „Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушно и нераздељиву“. А познато је да су све истине Символа, и сва наша вера Православна ту садржана није ништа друго до разчлањења и разјашњења догме о Светој Тројици. Исто тако, и на крају Свете Литургије, света Црква позива своја једноверна чеда најтешњем сједињењу са Господом Христом у светој тајни Причешћа, узвикујући: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!“ И овде „вера“ претходи „љубави“, а цео овај позив значи да они који нису са Црквом у једној вери, не могу приступити светој Чаши.
Само је јединство у истинама вере, у догматима, омогућило да код првих хришћана буде „једно срце и једна душа, те нико не говораше за своје имање да је његово, него им све беше заједничко“ (Д. А. 4,32). У таквом јединству остварена је у највећој мери и делатна љубав једних према другима, те „ни један међу њима не беше сиромашан, нити оскудијеваше у чему, јер се даваше свакоме као што то требаше“ (Д. А. 4, 34-35). Такав начин служења Богу и ближњима „у вери која кроз љубав ради“ (Гал. 5,6) и јесте најсавршенији облик богопоштовања. По светом Кирилу Јерусалимском „начин богопоштовања састоји се из ово двоје: из догмата вере и добрих дела. И нити су догмати без добрих дела угодни Богу, нити Бог прима дела ако нису основана на догматима вере“. А по светом Јовану Дамаскину: „Онај који не верује сагласно са Предањем Васељенске Цркве, или ко кроз срамна дела има заједницу са ђаволом, тај је неверник“.
