Историјат догађаја

Print Friendly, PDF & Email

Свети архијерејски синод Српске православне цркве подржао је (актом Синбр. 1404/зап. 1009 од 9. јула 2004) одлуку владике Артемија да Међународном суду у Стразбуру поднесе тужбу против четири европске државе (Велике Британије, Италије, Француске и Немачке) за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.

Владика Артемије је (актом Ебр.605 од 13. 9. 2004) повукао свој потпис са Меморандум о разумевању за обнову цркава и манастира (од 28. јуна те, 2004. године), обнову којом је требало да руководи мешовита комисија од пет чланова. Разлози за повлачење потписа су: а) почетак рада комисије је веома каснио;  б) испоставило се да се не поштују договорени принципи и препоруке ранијих комисија Савета Европе;  в) показало се да одлучујућу улогу у целом процесу треба да воде привремене албанске институције, да је стручна служба заштите из Београда, па и СПЦ, иако власник те културне баштине, само пуки декор у целом подухвату, те да ће на обнови цркава и манастира радити Шиптари, дакле они који их пет година сестематски уништавају.

Крајем септембра исте године (2004) владика Артемије је поднео тужбу Међународном суду у Стразбуру против Велике Британије, Италије, Француске и Немачке за накнаду штете за уништене и оштећене цркве и манастире и другу црквену имовину од доласка међународне мисије на Косово и Метохију.

Свети архијерејски синод је 6. октобра 2004. године донео одлуку (Синбр. 1890/зап. 1344) која гласи: “Обавестити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Г. Артемија да Свети архијерејски синод у потпуности подржава све његове напоре који се односе на обнављање светиња на Косову и Метохији”.

15. и 23. децембра 2004. године на седницама Косовско-метохијског одбора СПЦ долази до наглог заокрета у ставу СА Синода СПЦ по питању тужбе Суду у Стразбуру и почиње јак, све јачи притисак на владику Артемија да повуче тужбу против четири европске државе, на шта он не пристаје, па се после пет дана (28. децембра), на заједничкој седници СА Синода и Косовско-метохијског одбора СПЦ одлучује да се “умољава епископ Артемије” да повуче тужбу.

24. јануара 2005. године, на наредној заједничкој седници СА Синода и Косовоско-метохијског одбора СПЦ, кад и поред свих притисака владика Артемије није дао сагласност на ту одлуку сматрајући је штетном по интересе СПЦ на КиМ 1 , поновљена је одлука о умољавању владике Артемија, али јој је додата и ова реченица: “Ову одлуку доставити Преосвећеној Г.Г. епархијским архијерејима Српске Православне Цркве и амбасадама дотичних земаља у Београду”.

1. фебруара 2005. године, секретар Косовско-метохијског одбора, јеромонах Иринеј (Добријевић), сада епископ аустралијско-новозеландски, у оквиру посете Вашингтону, Кливленду и Њујорку, где је отишао са задатком да припреми посету делегације СА Синода и Косовско-метохијског одбора СПЦ америчком председнику Xорxу Бушу и генералном секретару УН Кофи Анану, сусреће се са директором канцеларије Националног савета безбедности за Југоисточну Европу, г. Бертраном Брауном, који му сугерише да би “пошто је комуникација између представника међународне заједнице и Епархије рашко-призренске готово пропала”, било добро да СА Синод заједно са Одбором за КиМ делегира представнике који би директно одржавали везу са Леријем Росином, Петерсеновим замеником у УНМИК-у и Филипом Голдбергом из Канцеларије САД у Приштини. На крају је речено да ће делегацију вероватно примити неко из кабинета председника (САД) и да би тада председник Буш “навратио” да се поздрави, поразговара и да се заједно слика за јавност са делегацијом.

2. фебруара 2005. године јеромонаха Иринеја (Добријевића) прима Џорџ Војновић, високи функционер НАТО и ватрени заговорник независности Косова, познат (поред осталог) по залагању за прекид бомбардовања и инвазију НАТО трупа на Србију 1999. (“да би протерале српске снаге са Косова”), и каже му да је “веома захвалан Синоду за њихов одлучан став да се повуче тужба и предлаже да се Делегација састане са Кондолизом Рајс. Истог дана, Иринеја (Добријевића) у Стејт Дипартменту прима и Трој Педерсон, директор канцеларије за СЦГ, који му преноси примедбе Вашингтона у вези с поменутом тужбом и “поздравља одлуку Синода да се она повуче”!

18. фебруара 2005. године кампања против епископа Артемија у вези са тужбом Суду у Стразбуру проширује се на питања однове српских цркава и манастира на Косову и Метохији, прихватају се принципи које су наметнули СЕ, УНЕСКО, УНМИК и успоставља се директна сарадња г. Бијале (УНМИК) и Синода, преко митрополита Амфилохија.

24. марта 2005. нови текст Меморандума о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ на Косову и Метохији, кога је на седници Синода потписао Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, потписује “министар за културу у Влади Косова” Астрит Хараћи 2  и представник УНМИК-а Рао Бијала.

1.  марта 2005, имајући у виду да су актом потписивања Меморандума без знања и сагласности надлежног епархијског архијереја грубо нарушени канонски принципи и устројство Православне Цркве, владика Артемије је о свом не слагању с тим упутио писмо Патријарху Павлу, лично му га предао и о целој ствари с њим разговарао. После тога Патријарх Павле је повукао свој потпис са Меморандума и огласио га неважећим, што је истог дана и објавила Инфо служба Патријаршије.

2.  марта 2005. у Патријаршији се одржава ванредна седница СА Синода и Косовско-метохијског одбора СПЦ, без присуства епсикопа Артемија и монаха његове епархије који су чланови Одбора, и доноси се одлука да “Меморандум остаје на снази”. Одлука се одмах објављује у медијима, а саопштење о повлачењу потписа Његове Светости Патријарха Павла се скида са интернета.

5. априла 2005, после више негативних оцена Меморандума у јавности, па и у Министарству културе Републике Србије и Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду, свих пет чланова Радне групе за обнову и заштиту српске културне баштине на КиМ, коју је формирала Влада Републике Србије, потписује писмо неслагања и шаље га председнику Владе.

18. априла 2005, као упркос и епископу Артемију, и Патријарху Павлу, и Министарству културе Републике Србије, и Републичком заводу за заштиту споменика културе, и свим члановима Радне групе за обнову и заштиту српске културне баштине на КиМ, Свети архијерејски Синод је издао саопштење у коме, под тачком 5, јавност (па и надлежног епископа!?) обавештава да је отпочео реализацију Меморандума, те да је за црквеног члана мешовите комисије именовао викарног епископа (Артемијевог помоћнока) Теодосија, игумана манастира Високи Дечани.

На редовном заседању од 15. до 26. маја 2005. године Свети архијерејски сабор је одлучио “да повуче тужбу коју је епископ рашко-призренски Г. Артемије поднео Европском суду за људска права у Стразбуру против четири европске државе и да о својој одлуци обавести домаћу јавност и релевантне међународне чиниоце” и “верификовао Меморандум о разумевању о договореним општим начелима за обнову објеката Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, потписан у име СА Синода од стране Његове Светости Патријарха српског Г. Павла”. Ни три дана потом у Средачкој Жупи појављује се извесни Исмет Конбашли из “Општинског завода за заштиту споменика културе града Призрена” и тражи да види цркве говорећи: “Ми смо сада надлежни да водимо бригу о свим објектима од културног значаја за општину Призрен”.

13. јула 2006. године четири српска верска споменика на Косову и Метохији: Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија и Богородица Љевишка уписани су на заједничку листу угрожене светске баштине као “средњевековни споменици на Косову” (Medieval monuments in Kosovo); избегнут је придев српски, иако је уобичајен начин именовања по народу коме баштина припада.

21. маја 2008. године у саопштењу за јавност после редовног заседања Светог архијерејског сабора, поред осталог, стоји: “Разматрани су токови обнове светиња на Косову и Метохији, порушених у мартовском погрому 2004. Године, и одлучено је да се иста настави у сарадњи са Министарством културе  Републике Србије, међународним институцијама и представницима УНМИК-а, као јединог међународног ауторитета и законитог фактора према Резолуцији 1244…”

5. маја 2010. године београдски дневни лист “Прес” објављује: “Свети архијерејски сабор СПЦ одлучио је синоћ већином гласова да пензионише епископа рашко-призренског Артемија! За разрешење Артемија гласао је 21 владика, њих девет било је против, четворица уздржана, док су два гласа била неважећа”. У истом броју “Прес” доноси: “Епархија рашко-призренска биће подељена на две епархије. На челу призренске епархије биће садашњи владика липљански Тедосије; за владику рашког биће именован Тихон, садашњи игуман Студенице”.

Подсетник написан по тексту Вука Нешића (“Српске новине”, САД) и извештају листа “Прес” Београд


1 Једно од кључних места у одлуци “међународне заједнице” да у току 2005. године Косово постане независно је покушај да се огромна имовина у власништву Српске православне цркве одузме од правог власника и преда у руке косовским Албанцима. Титулар те имовине је Епархија рашко-призренска, а еписком рашко-призренски г. Артемије је тада једини овлашћени заступник.

2 Хараћи је сада оптужен у Хагу за застрашивање сведока у процесу против Рамуша Харадинаја.