Пастир добри
Пре заседања Мешовите Комисије за Богословски Дијалог Православних и Римокатолика на Кипру, одржаног 16. октобар 2009. године, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски др Артемије обратио се крајем септембра 2009. године Светом Архијерејском Синоду и свим Архијерејима СПЦ са апелом да, због важности теме о којој је било расправљано, Јерархија наше Цркве заузме саборни став који би наши представници заступали и бранили на заседању.
Сличан допис Грчкој Цркви упутио је у септембру професор догматског богословља на Богословском факултету у Солуну, проф. др Димитрије Целенгидис. У наредном прилогу доносимо оба писма.
Преосвећени Др Артемије Јерархији Српске Цркве
Православни Епископ
Епархије рашко-призренске
и косовско-метохијске
Бр. 815
28.09.2009. године
Призрен – Грачаница
СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Б Е О Г Р А Д
Оци и браћо,
За десет дана навршиће се пуне две године од РАВЕНЕ која је дуго времена била извор саблазни и смутњи у читавом православном свету, па и у нашем српском народу. Много се о Равени, одн. о РАВЕНСКОМ ДОКУМЕНТУ, говорило, писало, дискутовало, па ипак су многа питања у вези тога остала без одговора, бар што се тиче учешћа и улоге представника Српске Православне Цркве у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве.
У циљу разјашњења неких од тих питања, Наша смерност је 19. маја 2008. године поднела ПРЕДСТАВКУ Светом архијерејском сабору (Ебр. 363) са девет (и бројем: 9) конкретних питања у вези Равене, али им тада није поклоњена одговарајућа пажња, те су остали без одговора.
А кључно питање у тој Представци Сабору било је: «Како је могуће расправљати о „положају римског епископа у Цркви“, када римски „епископ – папа“ и није у Црви него у јереси, ван Цркве? Зар није неопходан предуслов расправе о његовом положају у Цркви, његов повратак у Цркву? Није ли „равенским документом“ прејудицирано уједињење Православне и Римокатоличке Цркве»?
Након две године на помолу су нова изненађења и нови потреси у Православном свету. Наиме, Од 16. до 23. октобра ове 2009. године одржаће се ново заседање Мешовите међународне комисије за дијалог на Кипру, где ће се наставити разговор о теми којој је Равена ударила темељ, а то је питање «положаја римског епископа у Цркви», односно питање примата Папе, његовог ауторитета и власти у читавој Цркви Христовој.
Тема је врло озбиљна и судбоносна. Она се не може и не сме превидети и препустити једном или двојици наших представника на том заседању. О њој треба да се изјасни и заузме став целокупна Јерархија наше Свете Цркве. Стога сматрамо неопходним да умолимо Свети архијерејски синод да по најкраћем могућем поступку, пре Кипарског скупа, сазове Свети архијерејски сабор са главном и кључном темом учешћа наших представника на том заседању, да се саборно одреди став наше Цркве који ће наши представници у Мешовитој међународној комисији заступати и бранити.
Колики се значај придаје том предстојећем скупу на Кипру у другим Православним Црквама, најбоље сведочи пример проф. Димитрија Целенгидиса из Солуна, чији текст обраћања Јерарсима Грчке Православне Цркве достављамо у прилогу.
Уверени да ће и наш Свети архијерејски синод схватити озбиљност момента, те да ће уважити Наш смирени предлог, остајемо
Светом архијерејском синоду одани у Господу
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ
Достављено:
Свим Епархијским Архијерејима
Српске Православне Цркве
+ + +
Професор др Целенгидис Јерархији Грчке Цркве
АРИСТОТЕЛОВ УНИВЕРЗИТЕТ У СОЛУНУ
БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК БОГОСЛОВЉА
КАТЕДРА ДОГМАТСКОГ БОГОСЛОВЉА
ПРОФЕСОР ДИМИТРИЈЕ ЦЕЛЕНГИДИС
Свештеном Синоду Грчке Цркве
Достављено: Свим Јерасима Грчке Цркве
Ваше Блаженство Председавајући,
Преосвештени Архијереји,
Пратећи са дубоким осећањем одговорности стање Цркве нашег времена, као обичан верник али и као Универзитетски Професор Догматског Богословља Цркве, хтео бих да се смирено обратим Вама, као највишем Управном органу наше помесне Цркве.
Разлог, који ме је покренуо на слање овог писма, потекао је од мог контакта са неким Митрополитима. [1]
На моје конкретно питање њима, да ли је Црква Грчке расматрала на Сабору и заузела став према предстојећем двостраном Богословском дијалогу о папском примату, одговорили су да не знају ништа по том питању. Тако, просудио сам да је умесно да Вам напишем ово што следи.
Октобра текуће године одржаће се на Кипру можда до сада најсудбоноснији скуп Мешовите Међународне Комисије за Богословски Дијалог Православних и Римокатолика. Пошто ће заједнички документ, који ће проистећи од овог скупа, имати одлучујући значај за развој односа обе стране у дијалогу, сматрам за своју дужност да Вас усрдно замолим, да што је пре могуће сазовете ванредни Архијерејски Сабор, који би се пажљиво позабавио конкретним садржајем овог Богословског Дијалога.
Мешовита Међународна Комисија бавиће се конкретно «улогом Епископа Рима у заједници свих Цркава» (Види: Равенски документ, параграф 45). Смирено мислим, да ако наша поштована Јерархија буде богословски расматрала то питање и поставила се јасно према њему, учиниће кључним присуство представника наше помесне Цркве у тој Мешовитој Комисији и посебно у коначном обликовању заједничког Документа тог Међународног скупа. На тај начин наша Јерахија ће деловати правовремено и превентивно, да не би било потребе касније да интервенише целитељно, што је дужна, осуђујући накнадно евентуалне теолошке и еклисиолошке промашаје заједничког Документа, ствар која ће посредно компромитовати и одређеног њеног представника у Мешовитој Комисији.
Осим тога, нека ми буде дозвољено да изразим што је краће могуће и мој богословски став о теми која је предмет расматрања. Планирана «што студиознија» богословска расправа о примату Епископа Рима, наредног октобра на Кипру, методолошки је преурањена и суштински контрадикторна. И то зато, јер, сагласно са богословским и отачким схватањем, треба обавезно да претходи богословски дијалог о суштинској разлици између нас и римокатолика у догматском учењу – а посебно у вези filioque, непогрешивости (Папе) и тварне божанске благодати, које погрешно настављају да подржавају. Ове догматске заблуде (κακοδοξίες) делују опредељујуће на карактер идентитета римокатолицизма и испражњују богословски његову еклисиологију и мистириологију, суштински испражњују, заправо, превасходни карактер Цркве као «заједнице обожења» човека.
Само после потпуне идентичности нашег и њиховог догматског учења, може да следи разговор о начину управљања Црквом. Наша разлика у догми, сагласно речи и духу Васељенских Сабора, које јасно произилази из њихових записника, поставља изван Цркве римокатолике, ствар која се емпириски потврђује хиљадугодишњим прекидом нашег међусобног тајинског општења.
Разумљиво, дакле, произилази богословско питање: Како можемо да рационално разговарамо у предстојећем богословском дијалогу са римокатолицима о институционално-јерархијском положају неког лица (то јест Папе) у Цркви, док се то лице још налази, суштински али и формално, изван Цркве?
Ако и поред тога буде само теоретски разговор о примату Епископа Рима, нека ми се дозволи и овде да подсетим на несумњиву историјску истину, да Црква никада током првог хиљадугодишта није признала Епископу Рима примат ауторитета и власти на светском нивоу. Највиша власт у Васељенској Цркви вршена је увек и једино од стране Васељенских Сабора.
Уосталом, никада Православна Црква није прихватила папски примат на начин како га је разумео и објаснио I Ватикански Концил, који је прогласио Папу за непогрешивог тумача савести Цркве, са могућношћу да буде супротан чак и одлукама Васељенског Сабора. Другим речима, Папа на Латинском Западу – са својом, и од стране II Ватиканског Концила, догматски потврђеном «непогрешивошћу», и захтеваним приматом власти у целокупној Цркви – својевољно је заузео место Духа Истине у Свесветској Цркви.
Следствено, са претходно наведеним схватањем папског примата власти, које је еклисиолошког карактера, укида се не просто саборни систем управљања Цркве, него суштински и само присуство Духа Светога у Њој.
Овим што укратко написах, обраћам се Вама поштовани наши Јерарси, да бих Вам изразио своју бојазан која је црквеног карактера, и истовремено да Вам предочим моју сажету богословску процену по питању методологије и садржаја конкретног двостраног богословског дијалога у оквиру Мешовите Међународне Комисије.
Надати се да ће се Свети Дух, Који руководи брод Цркве тако да право управља речју Истине, изразити преко Вас, зато што је Тројични Бог наш благоизволео да се Црква Његова у институционалном смислу саборно исказује.
Са најдубљим поштовањем
Целива Вашу десницу
Димитрије Целенгидис
Професор Богословског Факултета
Аристотеловог Универзитета
Превео са грчког Епископ АРТЕМИЈЕ
[1] Треба знати да се у Грчкој Православној Цркви сви Епархијски Архијереји титулишу као Митрополити, а само Викари као Епископи.
