Пастир добри
Како православни хришћанин (монах или мирјанин) треба да гледа на неправославног човека (јеврејина, муслимана, римокатолика, протестанта…)? Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу? Сме ли да присуствује неправославном молитвеном обреду и скупу, а сме ли и да молитвено учествује у њему?
ОДГОВОР:
У једном питању многа питања. А у свима њима – једно питање. Питање које намеће наше време, време обремењено теоријским и практичним екуменизмом, време када су многе вредности, и моралне и духовне доведене у питање. Некада су људи замислили да граде Вавилонску Кулу, па је по Божјој вољи настала пометња језика и расејање народа. Данас, пак, многи желе да граде Кулу уједињеног хришћанства, но не на Христу – Истини него на компромису између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара и довели су до пометње, како међу православним верницима тако и међу вечним вредностима моралним и духовним. А Екуменизам! Шта је то? То је измишљотина исте оне исконске Змије (која је „ђаво и сатана“, Откр. 12, 9)) која је нашим Прародитељима у Рају предложила да постану богови, али не помоћу Бога, него на супрот Бога, а помоћу ђавола. Тако и данашњи екуменисти желе да остваре јединство хришћана, за које се Христос молио у својој првосвештеничкој молитви (пред страдање) (Види: Јн. 17,21), али не на Истини и у Истини, него на компромису, лажи, лицемерју. Не на вери у све што је Христос открио и људима за спасење оставио у Цркви својој, него на релативизацији свега, па и саме Цркве. Тај пројекат су изумели Протестанти, а прихватили сви остали, па нажалост, и многи „православни“ пастири (Епископи и свештеници), који су са теоријског екуменизма (разговора и дијалога са неправославнима) увелико прешли на практични екуменизам изражаван и пројављиван у заједничким молитвама и богослужењима, па чак негде и у заједничком причешћивању (intercommunion – у).
Но то није довело до постављеног циља – уједињења „свих цркава“, него до не бивале саблазни, смутњи и деоба у Једној и Јединој Цркви Христовој, Цркви Православној. И у наше време (као много пута у историји Цркве) испуњују се речи Христове да Цркву Његову ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16,18). И заиста, у свакој помесној Православној Цркви има оних (међу Клиром и народом) који не пристају и не прихватају отров екуменизма, ма у каквим се обландама нудио и сервирао. Они и јесу и остају „Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине“ (I Тим. 5,). Ту Цркву заиста никада врата пакла неће надвладати, јер је Истинит Онај који је то обећао онима који Га љубе.
Ваше питање је како ти православни хришћани (монаси или мирјани) треба да гледају на неправославног човека? Као на свога тешко болесног брата по телу (сви смо од једног Адама), са болом, самилошћу и љубављу. Што је брат болеснији, све већу љубав треба према њему показивати. Што се тиче људских односа, и овоземаљских потреба, понашати се према свим људима на исти начин. Свима указивати дужно поштовање, помоћ у било чему овоземаљском, спремност да се за ближњега (=сваког човека), без обзира на веру или било које друге разлике својствене људима, ако треба и живот положи. То је наука еванђелска, то је наука светоотачка, то је наука Цркве Православне (Види причу о Милостивом Самарјанину, Лк. 10,25 -37). Тада, и само тако, православни хришћанин поступа као истински слуга Божји, који заповеда сунцу своме да греје и зле и добре, и киши својој да пада и праведнима и неправеднима (Мт. 5,45).
Тако све док остајемо на пољу чисто биолошком, овостраном, на пољу биолошких потреба. Међутим, када је у питању однос православца као верника, члана Цркве Христове, према некоме ко то није (па био он јеврејин, незнабожац – атеиста, муслиман, римокатолик, протестант или било шта друго у верском погледу), ствари се мењају из темеља. Ту православац (уколико жели да то и остане) не сме преступити границе вере своје, померити међе које поставише Оци наши, и мешати своју веру са туђом, правити и прихватити компромисе, тражити неке додирне тачке (минимум) са инославнима ради неког лажног (пролазног, овоземаљског) циља. То значи да православни са неправославнима не може имати никакве верске, обредне или молитвене заједнице. Он се, дакле, не може молити са њима. О томе говоре многи свети Канони Цркве Православне (Види: „Свети Кнез Лазар“, Бр. 2 и 3, 1995). Али се може и треба молити за њих. Молити се да их Господ просвети, умудри и упути на пут спасења, на пут повратка и присаједињења Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, изван које и мимо које нема спасења. На ту молитву за „неправославне“ православца покреће и треба да покреће истинска љубав према њима. Јер по светом оцу Јустину Ћелијском, само је она љубав права и истинска која ближњему осигурава живот вечни (=спасење). Ту љубав показује Света Црква Православна молећи се непрекидно у својим светим молитвама „за све и за сва“: „Заблуделе од православне вере, јеретике и отпаднике, призови познању истине; нехришћане просвети да би Те познали; грешнике приведи покајању…“ (Акатист Исусу Сладчајшем, Молитва I, Молитвеник – Каноник, превео о. Јустин Поповић. Београд 1982, стр. 65. Види: и Литург. св. Вас. Вел. молитва за време док се пева: О Тебје радујетсја…). Но Црква нема никакву силу ни власт да некога примора на јединство у вери са Њом, да постане њен члан. Чак и кад би могла, не би то чинила, јер би то била тиранија а не љубав.
Најзад, крај Вашег питања показује извесну градацију. „Сме ли православац само да уђе у неправославну богомољу“? Начелно: сме! Али се одмах поставља питање побуде и намере: ради чега? Да ли је у питању пука радозналост, научни приступ и проучавање таквог објекта, поштовање и пијетет, да би се унутра помолио (па макар и сам). Од намере, дакле, и циља његов улазак добија и своју моралну квалификацију. И свети апостол Павле каже: „Све ми је слободно (дозвољено), али ми није све на корист“. Тако и „само“ улазак у неправославну богомољу, само по себи није грех ни зло, али то може да буде зависно од наше намере. Свети Василије Велики изричито говори: „Не доприноси слављењу Имена Божијега онај ко се диви учењу инославних“. Дакле, ни дивљење њиховим богомољама“, а још мање молитвено општење са њима.
„Сме ли да присуствује неправославном обреду и скупу“? Све што смо рекли за претходно питање, важи и за ово. Ништа се нема ни додати ни одузети.
„А сме ли и да молитвено учествује у њему“? Е, то не сме. Ни под каквим условима или околностима. Принудом или силом. Јер би тиме погазио све позитивне Каноне и прописе своје Цркве Православне, и престао би бити њен члан.
Нека овај кратки одговор на ово судбоносно питање буде макар једна стрелица крај пута „који води у живот вечни“, да савремени православци не би са њега скренули и залутали на многобројним стазама и путељцима који су трасирали људи својим умом, а који сви воде – у пропаст вечну.
Мир ти и благослов од Господа.
(Извор: Епископ Артемије, Практична Веронаука (треће издање), Атос, Београд 2003, стр. 189-194)
