Пастир добри
На сајту Епархије рашко-призренске појавио се 19. октобра 2010. г. текст под насловом „О суђењу одбеглим калуђерима Епархије Рашко-призренске и њиховом саборном одговору на оптужнице”. И док тема, карактер и језик овог текста изазивају неверицу у погледу ауторства, потпис на крају текста недвосмислено указује на његову форму и адресанта. Реч је о службеном саопштењу привремене административне управе Епархије рашко-призренске, којим она реагује на „Одговор на црквене оптужнице упућене десеторици јеромонаха”, који је монаштво избегло из ЕРП званично предало Председнику Црквеног суда и Администратору ЕРП, митрополиту црногорско-приморском Амфилохију.
Оно по чему се ово Саопштење издваја из серије досадашњих саопштења, која су у форми „даје се на знање” упућивана проскрибованом рашкопризренском монаштву, је инвентивност писца-тајног тужиоца у проналажењу нових кривица. Та нова, а како проистиче из закључка Саопштења и кључна кривица оптужених монаха, састоји се у томе што се они нису одрекли услуга „својих нецрквених правних саветника”. На једном другом месту у Саопштењу ови правни саветници се именују синтагмом „чувари правног поретка СПЦ”, што је јасна алузија на правнике потписнике „Апела за одбрану правног поретка СПЦ”. Како се међу неким од најзначајнијих имена српске правничке струке која су потписала овај Апел налази и моја маленкост, позван сам да прокоментаришем ово Саопштење. То чиним на сајту чији сам сарадник, а не на сајту Епархије рашко-призренске, јер ми досадашње искуство у објављивању реплика показује, да чланови Синода СПЦ нису вољни да воде „дијалог љубави” са својом децом у Христу, али ни да поштују одредбе Закона о информисању Републике Србије. Уз то, наведено Саопштење, нити својом црквеноправном аргументацијом, а нити стилом и тоном обраћања, не заслужује истински одговор; њега треба посматрати као текст-феномен који сведочи о садашњем стању у Епархији рашко-призренској и СПЦ.
Саопштење Епархије рашко-призренске од 19. октобра 2010. г. има своју психолошку и црквеноправну страну.
1. Психолошка страна Саопштења. 1.1. Денунцијаторски дух. Анализа психолошког подтекста Саопштења показује најпре денунцијаторски дух овог текста, јер се избегло монаштво, пре свега, сумњичи за тајне, противканонске везе са „нецрквеним правним саветницима”. Следствено, и Одговор на оптужнице третира се као дело некакве завереничке антицрквене правничке групе. Уз то, сајтови на којима је Одговор објављен квалификују се као „анти-црквени”, али и „приватни”.
Овакав социо-психолошки менталитет својствен је тоталитарним колективистичким државним режимима, али не и Цркви Христовој као царству слободе. Главна обележја оваквог менталитета су, с једне стране, неповерење у социјалну зрелост и способност потчињених, а с друге стране, фантастична производња непријатеља, као и опште неповерење у приватну својину. Слика из Саопштења потпуно одговара овом социо-психолошком типу – монаштво избегло из Епархије сматра се богословски и канонски незрело и неуко, правници се жигошу као непријатељи који својим идејама инфицирају несвесно монаштво, а приватни сајтови као главни извори непријатељске делатности којом се руши црквена власт у ЕРП.
Међутим, стварност је и у овој конкретној ситуацији другачија од социјалне уобразиље.
Избегло монаштво из ЕРП је у доба опште апостасије својим правоверјем, а посебно својим благочешћем, годинама уназад било светлозарна луча, која је блудним потомцима Светог Саве, расутим по свим српским крајевима, осветљавала крстоносни пут покајања и спасења. Зато је смешно и помислити да се ови духовни светионици управљају према саветима крмароша светске науке, макар то били и неки од најбољих српских правника, а не према незалазној светлости Истине Христове. Одговор јеромонаха на оптужнице није писан правничком руком, већ монашким срцем исповедника Вере Отаца. Ову чињеницу денунцијаторска свест не може и не жели да прихвати, јер би у супротном био уклоњен ratio власти која функционише у оквирима антонимије власт-завереници, присталице-противници.
Правници који су потписали „Апел за одбрану правног поретка СПЦ” нису никакви „анти-црквени” елементи, већ је, насупрот томе, реч о онима који су у доба верске и националне индиферентности српске псеудоелите исказали синовску бригу за канонски поредак и јединство наше светосавске Цркве.
Сајтови који се у Саопштењу квалификују као „анти-црквени” и „приватни”, за православне Србе су ретке зоне у окупираном српском медијском простору у којима слободно могу да објављују своје текстове. Чињеница да једно средство модерне технологије може још увек слободно да се користити за духовни пребражај и национално отрежњење српског народа, уместо да радује, онеспокојава неке наше пастире. Све што не подлеже духовној цензури сматра се деструктивним и анти-црквеним. Тако су се, можда и несвесно, на истом фронту нашли поједини архијереји Српске Цркве и цензори глобалне Империје.
1. 2. Ватикански менталитет. То што појединци у црквеној јерархији свако испољавање хришћанске будности и ревности, као у случају српских правника и православно-националних сајтова, доживљавају као непријатељство, само је последица потискивања хришћанске свести и савести ауторитарним световним социо-психолошким менталитетом. До овакве кризе православног хришћанског етоса, о којој најбоље сведочи поменуто Саопштење ЕРП, дошло је услед промењеног доживљаја власти код појединих клирика СПЦ. Наиме, црквена власт се код њих не доживљава као служење, по јеванђељском („Ја сам међу вама као слуга”, Лк. 12, 27) и светосавско-николајевском образцу („савршени домаћин као савршен слуга”), већ као доминација (dominus-господар) над јерархијски нижим члановима Цркве. Овакав посветовњачен поглед на црквену власт, рађа и посветовњачено схватање послушности. Уместо послушности која се удахњује ауторитетом пастира који су послушни Јеванђељу, Канонима и Светом Предању, потчињеном клиру и верном народу се одозго, силом голе административне и судске власти, намеће апсолутна послушност. Овакву духовну патологију, која је потпуно страна Православној Цркви, монах Арсеније Вилангофитис назива „ватиканским менталитетом”, који „обично покушава да замени саборност и дијалог позивањем на послушност тобожњим беспоговорним одлукама колективних црквених органа, које заправо намеће изузетно утицајна воља једног јединог човека”. И најзад, доживљај црквене власти као господства и послушности као војничке дисциплине, ствара код клирика представу о ексклузивности њиховог положаја у Цркви у односу на световњаке. Реч је о још једном појавном облику ватиканског менталитета – клерикализму, који Цркву схвата искључиво као земаљску установу, састављену од чланова јерархије организованих у сталеж изабраних. Насупрот томе, по православној еклисиологији Црква је, изнад свега, светотајинска установа, тело Христово, које је по учењу апостола састављено од много удова, „јер кад би сви били један уд, гдје је тијело” (1. Kор. 12, 12)”. Православно црквеноправно учење о правима и обавезама клирика и световњака представио је наш најугледнији каноничар, еп. Никодим Милаш, следећим речима: „Јерархија, као таква, добила је власт своју у цркви по божанскоме праву, те дакле без те власти не би могло бити ни саме цркве; али, пошто та власт није јерархији дана ради саме јерархије, него ради цркве, коју састављју вјерни свјетовњаци заједно са јерархијом, пошто ови вјерни свјетовњаци морају бити живи и дјелатни удови цркве, те својим силама и способностима судјеловати опћем добру и напретку цркве, то и значај њихов мора бити признат од јерархије у свему што се тиче цркве”.
Појава ватиканског менталитета код појединих клирика СПЦ непосредно је повезана са променом статуса Цркве у српском друштву почетком деведесетих година прошлог века. Свештенослужитељска служба од тада није више само крстоносни подвиг ретких, већ у појединим епархијама и парохијама друштвено и материјално пожељан позив. Том искушењу, нажалост, појединци нису одолели.
1. 3. Ватикански менталитет у Саопштењу ЕРП. Психолошки подтекст Саопштења ЕРП је драстичан израз духовног стања које се најпрецизније именује синтагмом – ватикански менталитет.
Клирик, који је господар потчињених, не сматра да је и он сам везан црквеним правом, те да се и на његове поступке примењују Канони и Предање Цркве. Поред тога, он као какав мини-папа, сматра своју вољу извором црквеног права. Тако анонимни писац Саопштења, иако потврђује да објављивање списа једног црквеносудског предмета није забрањено по црквеним правилима, овакав поступак оптужених јеромонаха оцењује као отежавајућу околност коју ће суд обавезно узети у обзир при изрицању пресуде. Истовремено, сама привремена административна управа у ЕРП се не држи овог свог новопрокламованог правила, јер, почев од првих црквеносудских поступака против о. Симеона и монаха Антонија, па до овог Саопштења, излази у јавност са црквеносудским списима и Саопштењима којима се коментаришу и прејудицирају исходи црквеносудских поступака. Оптуженим јеромонасима, суоченим са представницима црквене власти који имају овакав ментални склоп, не преостаје ништа друго осим да се обрате верном народу, јер је он увек био „чувар благочастија” у Православној Цркви.
Анонимни денунцијатор, који пише Саопштења у име привременог администратора ЕРП, храни своју властодржачку таштину задовољством што његова браћа у Христу „праве катастрофалне грешке”, „немају доказа за своју невиност”, „обесни су”, „не познају устројство Цркве, црквено право и црквено-судски поступак”, и најзад зато што их је „укупно само 38, а тај број је далеко мањи од бројева 80, 100 или већих”. И док се Христос трудио да спасе једну изгубљену овцу (Лк. 15, 4), привремена управа ЕРП, у доба верског и моралног посрнућа српског народа, надмено и самозадовољно саопштава да ће се одрећи 38 монаха и монахиња, чија се сва кривица састоји у томе, што се Богу већма покоравају, него људима (Дап. 5, 29). Психолошки профил клирика који пише Саопштење ЕРП, али и онај у чије се име оно пише, као нову појаву и искушење у Православној Цркви, описао је архиепископ Аверкије: „Да би се изазвали најжешће непријатељство и подела, који подсецају сам корен мирног тока парохијског живота, да би се потресла и разорила парохија, довољно је да се у њој појави један такав човек – човек који је уобразио да је средиште света, који сматра да су сви дужни да узимају у обзир само њега и да му се потчињавају у свему, а да су сва његова мишљења и оцене тачни и непогрешиви. Код ових људи као да је сасвим нестао глас савести, они не признају Закон Божји: спремни су на свако тенденциозно извртање истине, на сваку лаж и злобну клевету у борби с онима који се не слажу са њиховим таштим склоностима, који не подржавају њихово самозадовољство и њихову необуздану жељу да играју водећу улогу свуда и на сваком месту…” Ради се, заправо, о духу Великог инквизитора, и његовој еманацији – ватиканском менталитету, што потврђују речи на крају Саопштења, упућене као претња отуженим јеромонасима: „поступак се ближи кају, а оптуженим јеромонасима још није касно да промене своје нецрквене правне саветнике и искажу монашко смирење у Цркви Христовој”. Овим тајни тужилац, у име Администратора, позива јеромонахе у Каносу, на поклоњење и признање власти инквизитора. Истовремено захтева од њих да прекину везе са сумњивим правницима, јер правнци символизују верујући народа, а од помисли на једнодушије између монаха и народа леди се крв сваком клерикалцу. Тако нам анонимни писац несвесно открива не само психолошки портрет својих налогодаваца и себе, већ и стварну кривицу избеглог монаштва.
2. Црквеноправна страна Сопштења ЕРП. Реагујући Саопштењем на један званични поднесак упућен Председнику Црквеног суда, привремена управа ЕРП је проблем оптужених јеромонаха пребацила са црквеноправног на медијски терен. Слично је учињено и приликом противуставне и неканонске смене владике Артемије, када се одсуство доказа покушало надоместити још једним планским медијским испирањем српских мозгова.
2. 1. Још једна медијска манипулација. Када се медијском изјавом реагује на један поднесак у судском поступку, не само да се ствар премешта на ванправни терен, већ само Саопштење има чудну мутант-природу. Наиме, анонимни писац Саопштења, иако помало личи на епархијског Тома Зорића, умногоме га превазилази, јер осим што говори у име тужиоца, он преузима његове ингеренције, па пише проширену оптужницу у форми Саопштења. Међутим, опскурни писац се не задовољава ни улогом Зорића, ни улогом тужиоца, већ вођен инквизиторским амбицијама преузима и саму судску функцију. Он оптуженим монасима са потпуном сигурношћу објављује, да „немају доказе којим би доказали своју невиност, па зато црквеном суду у таквој ситуацији преостаје да у сваком појединачном поступку то констатује, утврди кривицу и на основу прописаних правила изрекне пресуду”. Судија-узурпатор их зато већ упућује да „монашки одговоре на пресуду Црквеног суда Епархије”. И најзад, моћ тајног писца-инквизитора је толико велика, па он зна како ће да одлучи и другостепени суд, истовремено и највиши суд СПЦ, јер уколико пођу у Каносу и одрекну се својих нецрквених правних саветника, „можда им Велики црквени суд и уважи њихов призив (жалбу)”. Ипак, да ли је реч о моћи или су право и правда у Цркви Св. Саве, на жалост, постали прћија неколицине, чију близину писац-промовент (промовент-потказивач у римокатоличком средњевековном поступку) ужива као привилегију.
2. 2. Канони о казни лишења свештеничког чина. Славодобитно истичући да за оптужене јеромонахе нема милости и да је скоро извесно да ће шесторица од њих бити кажњена најтежом казном за клирике – лишењем свештеничког чина, односно коначним свргнућем, писац Саопштења, али и његов налогодавац, показују, не само одсуство црквеноправног знања, већ и одсуство страха Божијег.
Тако, еп. Никодим Милаш истиче, да је казна коначног свргнућа једнака казни коначне екскомуникације за световњаке, јер као што се „лишава свјетовњак заједнице са осталим беспорочним свјетовњацима, тако исто прва казна лишава пријеступна свештена лица заједнице са беспорочним свештеницима”. Због њене тежине и последица које производи, ова казна се у канонима прописује, пре свега, за јерес (Трул. 1) религиозно општење са јеретицима (Ап. 64), коришћење световне васти за добијање епископства (Ап. 30), блудничење (Трул. 86), као и непоштовање изречених црквених казни, као што је забрана свештенодејства (Ап. 28; Антиох. 4; Вас вел. 88). За канонске преступе, као што су јерес и религиозно општење са јеретицима, чак ни јавни црквени тужилац ЕРП, али ни тајни узурпатор његове фумкције, не би могли да оптуже јеромонахе, јер је разлог њиховог страдања познат свим православним Србима – свето ревновање за веру православну. Да ли јеромонаси могу да буду оптужени и од најсамовољнијег тужиоца за непоштовање одлука црквених власти, када су, почев од одлуке да црноречко монаштво у пешчари Св. Петра Коришког дочека Васкрсење Христово без Свете Литургије, па до данашњег дана, испоштовали све одлуке привремених администратора ЕРП. И док су они, као и њихов Архијереј кротко, као јагњад Христова, испуњавали све, па и неуставне и неканонске одлуке црквених власти, дотле су поједини архијереји грубо нарушавали непромењиве каноне којима су утврђени догмати Православне Цркве, зашта се у историји Цркве најчешшће изрицала казна лишења свештеничког чина. Ова ситуација опомиње на оно стање на које нас је, о. Серафим Роуз, пророчки упозоравао: „Неки хришћани могу да се нађу у таквом положају у коме ће бити сасвим ′легални′, али дубоко туђи Христу-као да је хришћанска савест дужна да се повинује сваком наређењу црквене власти док те власти остају ′канонске′”.
2. 3. Сврха кажњавања у Цркви. Духу Великог инквизитора, који се испољава кроз Саопштење ЕРП, нажалост, остао је непознат и неразумљив садржај 102. правило трулског сабора, који, по еп. Атансију Јевтићу, представља „синтезу православне пастирске, терапевтичке Канонологије”. Реч је, како је приметио еп. Никодим Милаш, о правилу које дефинише сврху кажњавања у Православној Цркви. Преузимајући правило Јустинијановог Законика, по коме је сврха кажњавања морално поправљање људи (Poena constitur in emendationem hominum), оци трулског сабора сваки канонски преступ дефинишу као болест коју треба лечити. Исто онако како ће стотинама година касније, али у духу истог Предања, Св. Петар Цетињски у свом Законику формулисати улогу пресуде световних судова – судом лијечити. Коментаришући реченицу 102. правила, која отпочиње речима – Јер Богу, и ономе који је добио пастирску управу, сваки је смисао у томе: да се поврати залутала овца и змијом рањена излечи – еп. Атанасије додаје следеће: „И ова реченица овог Св. Канона показује велику мудрост и Црквено духовно искуство Светих Отаца, који на богоподобан начин приступају човеку грешнику, као боголиком бићу достојном љубави и милосрђа, коме је спасење највеће достојанство, и за то достојанство они се човекољубиво, христоподобно труде и боре и старају”. Текст Саопштења ЕРП и коментар еп. Атанасија удаљени су по духу један од другог као римокатолицизам и Црква Православна.
2. 4. Освета лоших ђака. Саопштење ЕРП показује не само одсуство познавања канона Православне Цркве, већ и потпуно непознавање основних принципа световног права. То за једног, претпостављамо клирика, и не би било од значаја да се он у својој гордости не размеће и светским знање. Тако, он тврди да „невешти правни саветници, очевидно руковођени логиком и правилима световног процесног права, нису имали у виду или у сазнању да не постоји колективна одговорност у црквено-судским поступцима”. И студент права виших година зна оно што не зна разметљиви писац Саопштења, да у модерном судском кривичном поступку нема колективне одговорности. Она је ексклузивни изум хашке инквизиције, која Србима суди по принципу командне одговорности. Из овог се може закључити да тајни писац-тужилац никада није ни прошао поред Правног факултета или је можда реч о једном од многобројних који су до дипломе дошли на нерегуларан начин. У случају да је реч о овом другом, онда би се још једном показала тачном социолошка опсервација Ивана Иљина: „Полу-интелектуалац је човек сасвим типичан за наше време. Он нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима природном образованошћу. Усуштини, он не зна и нема ништа, али ни издалека не поима где завршава његово знање и умење. Он нема своје идеје, али застрашује себе и друге туђим, етикета-формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво. Сложеност и префињеност света, потпуно су му недоступне: за њега је све просто, све је доступно, све се решава одједном и самоуверено”. Али би тада могао да се понови закључак са почетка текста – да су од времена када је Црква постала друштвено и материјално пожељна установа, у њу похрлили и овакви типови. Тиме не тврдим да врата Цркве треба да буду затворена за грешнике, јер себе сматрам највећим, већ само примећујем да има доста оних који улазе у Дом Божији, а не ишту најпре Царство Небеско.
На крају мора се јасно рећи, да сва искушења у којима се данас налази СПЦ, а о којима тако изражајно сведочи текст који сам анализирао, нису нова у историји Цркве Христове. Треба само прочитати беседе Св. Јована Златоустог, изговорене у храму у Цариграду, па да се види да је само неколико година после проглашења Миланског едикта, опала ревност хришћана, а да су се храмови испунили таштим патрицијима и њиховим накинђуреним женама. Ни дух Великог инквизитора не походи први пут Православну Цркву. Сетимо се само времена Петра Великог, Теофана Прокоповича и Стефана Јаворског. Један руски правни историчар је записао, да је у време Петра Великог, када су инославни уживали највећу слободу вероисповести, највише православних осуђено за кривична дела против вере. Овакве историјске лекције нас духовно бодре да издржимо у сведочењу Истине, али и да се не погордимо и паднемо у несрећу раскола. У једној од своји књига В. Димитријевић је задатак последњих хрићана описао Рилкеовим стиховима: „Ко говори о победи? Издржати – све је”.
19. Октобар 2010 – 16:09
О СУЂЕЊУ ОДБЕГЛИМ КАЛУЂЕРИМА ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ
(о „саборном одговору“ на оптужнице)
На више анти-црквених интернет сајтова, и то уочи празника Покрова Пресвете Богородице, објављен је „Саборни одговор Митрополиту Амфилохију на оптужнице упућене десеторици избеглих монаха-клирика“. Текст одбеглих и без благослова приватно настањених клирика Епархије Рашко-Призренске се може више посматрати из више углова, али је, без сумње, у овом моменту најинтересантнији у црквено-правном погледу.
Одговор одбеглих клирика је најпре објављен на приватном анти-црквеном интернет сајту, који је везан за личност и дело умировљеног Епископа Рашко-Призренског г. Артемија, а потом је пренет и на другим интернет сајтовима сличне оријентације и профилације.
„Саборном одговору“ претходи уводни текст иза кога је потписано „уредништво“, а не уредник тог анти-црквеног сајта одбегли јеромонах Наум (Мирковић), бивши сабрат Манастира Црна Река. „Уредништво“ се добрано потрудило да обмане јавност о предлогу казни које је црквено-судски тужилац Епархије Рашко-Призренске (ЕРП) предложио Црквеном суду. Сходно тач. 6. чл. 69. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, црквено-судски тужилац је дужан да у оптужници предложи казну против клирика против кога је покренут црквено-судски поступак. У том погледу, црквено-судски тужилац ЕРП није прекршио ниједно црквено или процесно правило. „Уредништво“ сајта везаног за личност и дело умировљеног Епископа г. Артемија је јавност обмануло навођењем неистина да је за одбегле клирике – јеромонахе Варнаву (Димитријевића), Романа (Папића), Јована (Милојевића) и Висариона (Шуловића) предложена „казна лишења свештеничког чина на пет, односно три године“. Такав навод није тачан из простог разлога што казна „лишења свештеничког чина на пет или три године“ не постоји у Правилима и поступку за црквене судове СПЦ (чл. 55.). Црквена правила за свештена лица мирског и монашког реда прописују казну привремене забране свештенодејства, а не лишења свештеничког чина на одређени временски период.
„Правни саветници“ одбеглих јеромонаха против којих је, на основу важећих црквених правила, покренут црквено-судски поступак по свему судећи нису довољно упознати са Правилима и поступком за црквене судове СПЦ. Из тих, али и из других разлога, одбегли клирици у црквено-судском поступку праве катастрофалне грешке које им само доносе непоправљиву штету, јер ст. 7. чл. 57. Правила и поступка за црквене судове СПЦ прописује да се „правилно одузети чин не може никада вратити“.
Клирицима није примерено да у току трајања црквено-судског поступка објављују списе предмета. Истина, у црквеним правилима то није ни забрањено, али се од одговорног и савесног свештенослужитеља, чак и у случају да је неправедно оптужен пред надлежним Црквеним судом, првенствено очекује да адекватним доказима у прописаном црквено-судском поступку докаже своју невиност и евентуалну неоснованост навода из оптужнице. Непримерено је да клирик своју невиност доказује саопштењима за јавност по медијима, а да, сходно важећим нормама црквеног права, са конкретним доказима заправо одбија да одговори на оно што му се оптужницом ставља на терет. Као што је познато, Црквени суд Епархије Рашко-Призренске до сада није објавио ниједан документ, па ни оптужнице против одбеглих клирика против којих је покренут црквено-судски поступак. Приступ одбеглих клирика ЕРП до сада јасно доказује да оптужени немају доказе којим би доказали своју невиност. Црквеном суду у таквој ситуацији једино преостаје да у сваком појединачном поступку то констатује, утврди кривицу и на основу прописаних правила изрекне пресуду.
Одбегли клирици ЕРП су, судећи по њиховим јавним иступима у вези црквено-судских поступака који су против њих покренути, направили и још неколико веома великих процесних грешака. Њихови невешти „правни саветници“, очевидно руковођени логиком и правилима световног процесног права, нису имали у виду или у сазнању да не постоји колективна одговорност у црквено-судским поступцима. Из тих разлога нема ни колективног суђења него је сваки поступак против свештених лица мирског или монашког реда појединачан, јер сваки свештенослужитељ или клирик искључиво има личну одговорност.
Истина је да монаси и јеромонаси једног манастира чине манастирско братство, али они то не постају одједном, саборно и заједно него сваки у своје време, а на основу предлога духовног оца или настојатеља манастира и по благослову надлежног епископа. И у току монашког живота, сваки клирик је пред Богом и Црквом Божијом лично одговоран за свој чин. Нису, дакле, настојатељ и манастирско братство одговорни за свештенички чин једног јеромонаха него ту одговорност носи свештенослужитељ коме надлежни епископ на рукоположењу предаје Свети Агнец у руке уз изговарање велике опомене: „Прими залог овај, јер ћеш за њега бити испитан на Страшном суду Христа Бога нашега“.
Више је него очевидно да „чувари правног поретка СПЦ“ у случају црквено-судских поступака против одбеглих клирика ЕРП на непримерен начин покушавају да посветовњаче или секуларизују црквено-судски поступак уношењем непостојеће колективне одговорности. Приговори и примедбе такве врсте, који се упућују надлежним црквеним судовима, немају никакве важности и не могу бити разматрани у црквено-судским поступцима.
Из напред наведених разлога, одбегли клирици су покушали да Црквеном суду наметну неку нову и до сада непознату праксу. Колико је познато, против сваког одбеглог клирика је у посебном предмету покренут црквено-судски поступак и они су о томе обавештени актима Црквеног суда. Сваки одбегли клирик у свештеничком чину је од стране Црквеног суда уредно позван на саслушање како би одговорио на питања која су од важности за вођење црквено-судског поступка. Иако су позиви за саслушање гласили на свако појединачно име одбеглог јеромонаха, оптужени су Црквеном суду доставили заједничку, „саборну изјаву“ на питања која су сами себи поставили. При томе, они су пренебрегли чл. 66. Правила и поступка за црквене судове СПЦ који прописује да „ако се лице оптужено за црквену кривицу не одазове позиву, или одбије да прими позиве и одлуке суда, или на њих неће да одговори, сматраће се да дело признаје и поступак ће се окончати без његовог учешћа“.
Након одбијања да у току саслушања дају одговоре на питања Црквеног суда ЕРП, црквено-судски тужилац је, на основу прикупљених доказа, приступио писању оптужница за сваког одбеглог клирика против кога је покренут црквено-судски поступак. Црквени суд је, како се види, оптужнице доставио, а одбегли јеромонаси су их уредно примили и то је од велике важности за даљи ток поступка.
Уместо да су се одбегли клирици потрудили да у прописаном року од 14 дана Црквеном суду доставе аргументован одговор на наводе из оптужнице, они су, вероватно по савету својих невештих и невичних „правних саветника“, применили претходно демонстрирану световњачку стратегију тражећи у Цркви непостојећу колективну одговорност. При томе, нису имали у виду да ст. 2. чл. 70. Правила и поступка за црквене судове СПЦ прописује да „у одговору оптужени у границама оптужнице може изнети све што сматра потребно у своју одбрану“.
Судећи по објављеном тексту „саборног одговора“, оптужени јеромонаси се нису придржавали ни овог црквеног правила. Они су занемарили чињеницу да црквено-судски постпупци, који се против њих воде, немају никакве везе са статусом умировљеног Епископа г. Артемија те да су то, у црквено-судском погледу, потпуно различити и некомпатибилни правни предмети.
Уместо да су Црквеном суду и читаоцима, кад су се већ одлучили да објаве свој „саборни одговор“, аргументовано побијали наводе из оптужница изношењем својих доказа, оптужени јеромонаси су се бавили изрицањем вредносних судова „о непримереној намери, исконструисаним и кривотвореним оптужницама пуним нетачних и искривљених података, црквено-судском претресању, пребирању по њима, сваљивању кривице, вербалном деликту“ итсл.
У прилогу своје одбране, оптужени јеромонаси су се на непримерен начин бавили и личношћу црквено-судског тужиоца оптужујући га за некакве изјаве енглеској новинарки Викторији Кларк наводно изречене још 2000. године. И у овом сегменту „саборног одговора“ се јасно види непознавање црквених правила од стране оптужених јеромонаха и њихових „правних саветника“. Треба знати да је његов тадашњи надлежни архијереј био Епископ г. Артемије те да он, за разлику од дела своје духовне деце – одбеглих клирика, није сматрао да у том случају постоји кривица и није покретао црквено-судски поступак (као што је покретао црквено-судске поступке против других свештеника).
Оптужени јеромонаси су оптужницу потпуно неправилно доживели као већ изречену пресуду. На жалост, напред описани иступи у црквено-судском поступку, који се по црквеним правилима, само могу карактерисати као „обесни“, као и остајањем у кршењу црквеног поретка, управо оптужени јеромонаси најзначајније доприносе да Црквени суд усвоји предлоге казни из оптужница. Такво понашање оптужених јеромонаха није објашњиво ни прихватљиво ни из једне црквене перспективе.
Интересантне су, али црквено-правно неприхватљиве тезе о „селективном кажњавању“. Колико је познато, до сада су сви одбегли клирици кажњени од стране надлежног Архијереја или забранама свештенодејства до окончања црквено-судског поступка (јеромонаси) или забраном Светог Причешћа (монаси и монахиње). Као што се види, није реч о „селективном кажњавању“.
Зашто је црквено-судски поступак најпре покренут против настојатеља манастира и јеромонаха? Управо због тога што је њихова одговорност највећа. У Цркви немају исту одговорност игуман и монах или јеромонах и монах. У овом случају је пастирски поступљено и то након вишекратног одбијања одбеглих клирика да се на позиве надлежног Архијереја врате у Цркву и искажу канонску послушност одлукама највиших црквених тела. У таквим ситуацијама, прво се процесуирају најодговорнији, а то су настојатељи манастира и јеромонаси. У прилог таквом приступу сведочи и ст. 4. чл. 57. Правила и поступка за црквене судове СПЦ који прописује да од стране Архијереја изречена „казна привремене забране свештенодејства не може трајати више од године дана“. Већ је прошло скоро пет месеци од када су одбегли клирици прекршили више Светих Канона и црквених правила и од како су стављени под забрану свештенодејства. У овом случају, имајући у виду сложеност и вишестепеност црквено-судског поступка, поступљено је у складу са црквеним правилима. Уосталом, да ли би другачији приступ имао канонског утемељења и оправдања? На то питање се нису обазирали оптужени јеромонаси и њихови „правни саветници“.
Од свега овога, најтужнији је онај део „саборног одговора“ да одбегли клирици „не прихватају будуће црквено-судске и административно-канонске одлуке“, како су је назвали, „принудне управе у Епархији“. То једино може да значи негирање целокупног канонског предања, јерархијског устројства, Устава СПЦ и Правила и поступка за црквене судове СПЦ, а такав приступ неминовно захтева и много теже казне од оних које је у оптужницама предложио црквено-судски тужилац.
Интересантан је број потписника „саборног одговора“. Њих је укупно 38, а тај број је далеко мањи од бројева 80, 100 или већих који су неистинито пласирани у јавности како би се створио утисак о наводној „монашкој катаклизми у Епархији Рашко-Призренској“.
Жалосно је колико јеромонаси (неки од њих су чак и духовници многим мирјанима) и монаси не познају устројство Цркве, црквено право и црквено-судски поступак. Неки од њих су више година били чланови Црквеног суда Епархије Рашко-Призренске. Ипак, у овој привидно сложеној, а црквено-правно веома јасној правној ствари још увек има наде за оптужене јеромонахе. Уколико се поврате Цркви, искажу канонску послушност и покајнички, тј. монашки одговоре на пресуду Црквеног суда Епархије, Велики црквени суд може уважити њихов призив (жалбу).
По свему судећи, тај поступак се ближи крају, а оптуженим јеромонасима још није касно да промене своје нецрквене „правне саветнике“ и искажу монашко смирење у Цркви Христовој.
Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска
Грачаница-Призрен
