Архимандрит Симеон: Удар на Епископа Артемија

Текст ”Удар на Епископа Артемија – процес затирања Српства и Православља у Србији” настао је почетком марта 2010.

Стицајем околности најпре је 21. априла 2010. године објављен други овога део текста – под насловом ”СЈ – Бљерим Шаља” , где се заправо анализира разговор између СЈ и Бљерима Шаље вођен 2006. године – а сада се објављује и први део текста, заједно са већ претходно објављеним, с обзиром да представљају једну целину.

У тексту су само назначени одређени аспекти ситуације која већ неколико година потреса Епархију рашко-призренску, са указивањем на неке од главних актера, без намере да се постигне исцрпна и потпуна анализа и приказ стања. За такав рад било би потребно много више простора.

Међутим, не сумњамо да ће доћи време када ће догађања у Епархији рашко-призренској и ”око” ње током последњих неколико година, у време, заправо, окупације од стране Западне Алијансе, бити предмет подробнијих анализа, с обзиром на круцијални значај како Косова и Метохије у српском народу, тако и духовног ”покрета” тј. ”двига” насталог као излив духовне снаге и духовне пуноће Архипастира рашко-призренске Епархије Епископа Артемија, чије је разрастање представљало прави духовни ”потрес” у животу СПЦ, а такође имајући у виду да су односне архиве препуне и пребогате драгоценим материјалима, који неумитно сведоче о улози и карактеру деловања свакога од наведених актера, па и шире.

УДАР НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА –
ПРОЦЕС ЗАТИРАЊА СРПСТВА И ПРАВОСЛАВЉА У СРБИЈИ

„Зато плачем, мој предраги Спасе,
Вечност ми је кратка за плакање“
(речи светога Саве, у песми Владике Николаја „Небеска Литургија“)

КО СВЕ СТОЈИ ИЗА ХАЈКЕ НА ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА

Извршиоци и подстрекачи најновијег прогона Епископа рашко-призренског др Артемија, са циљем његовог коначног и дефинитивног уништења, видљиви су у јавности и јасно су препознати.

Улога непосредних егзекутора припала је актуелним члановима светог Синода, а то су заправо тројица тзв. Јустиноваца (Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Иринеј Буловић) и њихови следбеници (Григорије Дурић, Фотије Сладојевић, Јоаникије Мићовић, Теодосије Шибалић…), док су подстрекачи овога недела амбасаде тј. амбасадори појединих западних земаља, заправо Вашингтон који стоји иза њихових мисли и деловања, и свакако, незаобилазни режим западне марионете Бориса Тадића, који је нештедимице ставио у службу спровођења овога злочина све потребне ресурсе државног апарата – медије, полицију, судство, аналитичаре…
Свакако да је Запад, тј. Вашингтон желео да остане „чистих руку“, те да Српска Црква сама својим сопственим рукама задави једног од својих најугледнијих Архијереја; што наведеној господи Епископима и није било мрско, напротив. Имају они много других, и старих, нерашчишћених рачуна.

Додатно, и њима би било блиско да остану што „чистији“, те да Епископ Артемије, по могућству, сам себе задави, или бар допринесе својој егзекуцији, макар у смислу давања сагласности и легитимитета читавом овом нечасном процесу. Отуда и толики притисци, претње, уцене, тортура итд, која се над њим свакодневно врши. Палета механизама веома блиска наведеним Епископима, преузета из времена старе, добре римокатоличке Инквизиције, али у суштини саставни део њиховог карактера, који су истрајно градили претходних деценија.

Када би у Српској Цркви деловали папски кардинали преобучени у српске Епископе, са циљем разбијања и коначног уништења исте, да ли би они дејствовали другачије, тј. деструктивније и ефикасније, од начина на који делују корифеји „литургијске обнове“, увођења „нове теологије“ на Богословски факултет и у средње богословске школе, уништења народне побожности, институција духовног руковођења и исповести, подвижничког живота, погибељног деловања највиших органа Српске Цркве на Косову и Метохији, односа према Европској Унији и прозападном режиму Бориса Тадића, и многих других погубних активности у свим сегментима народног живота, што све кулминира ових дана невиђеним безакоњем и злочином над једним канонским Архијерејем Српске Цркве, доказаним и потврђеним вишеструко током свог двадесетогодишњег архијерејског деловања, као изузетан духовник и борац за Српство и Православље.

Или би деловали управо на овај начин, јер ефикаснији и делотворнији начин уништења и цепања СПЦ, и српског народа у целини, тешко да постоји у садашњим околностима? Ефикасније од тога било би само физичко уништавање, какво је примењивано у НДХ током Другог светског рата под благословом Римокатоличке Цркве и Алојзија Степинца (већ проглашеног, за учињена дела и постигнуте успехе у борби против шизматичких Срба и Православља у НДХ, за блаженог, од стране Папе римског), чији су највећи пријатељи (тј. Римокатоличке Цркве, Папе и папских бискупа и кардинала) постали, нажалост, неки од (најугледнијих?) Јерараха Српске Цркве.

Или су, можда, неки од њих управо већ и кардинали? У шта их је, заправо, произвео Папа, удостојавајући их тако ретке части – као што је даривање кардиналског прстења? И какве су они обавезе преузели том приликом, а које од тада неуморно и пожртвовано испуњавају? Треба ли много памети да би се све ово сагледало?

Процес покатоличавања српског народа, кроз увођење римокатоличке праксе у живот и поништавање православног искуства, веома је интензивиран последњих година, и сви који указују на опасности тога процеса, и на његове носиоце у Срба, бивају жигосани од стране истих, који су истовремено и узурпатори највиших функција у Српској Православној Цркви.

Откуда, уосталом, толика страст и бескрупулозност за заузимање највиших управних функција у СПЦ (пре свега у Синоду)? Зашто се стално ротирају исти чланови већ годинама – Иринеј Буловић, Григорије Дурић и, већ талични, Амфилохије Радовић (који годинама не излази из састава светог Синода, мимо свих правила и канона, не само божанског него и људског понашања), при чему су поједини Епископи већ годинама запостављени? Зашто се у Светом Архијерејском Сабору не уведе „кључ“ приликом одређивања састава светог Синода, према коме ће сви Епископи, према унапред утврђеном редоследу, постајати чланови Синода када на њих дође ред, и тиме бити елиминисана дискриминација једних и фаворизовање других? Коме то не одговара и ко се тога плаши? Одговор на последње питање је јасан.

Није ли управо страсна борба за узурпирање извршних функција у СПЦ и претварање светог Синода у егзекуторски орган, такође и третирање појединих Епископа од стране Синода као да су они службеници Синода, које је Синод поставио на ту дужност, те их он и разрешава, управо одраз потребе да се у Српској Цркви наметну и спроводе, њој до сада страни и, свакако, штетни и погубни, процеси? Другим речима – да се извршавају „задаци“, који би са неких других позиција, тј. позиција обичних епархијских Архијереја, били много теже и спорије спроводиви? О којим би се, уосталом, задацима овде могло радити – о задацима који долазе из Вашингтона, Брисела, Ватикана, Лондона, Цариграда (Цариградска Патријаршија), Женеве (Светски Савез Цркава)…? Или неких других, тајнијих, центара моћи? Док се са позиција власти чланова светог Синода, поготову када се постигне кохерентност и хомогеност састава, као што је случај са актуелним сазивом Синода, формираним маја 2009. године, брзина и ефикасност у спровођењу и наметању вишеструко увећава!

Уосталом, један од чланова новоизабраног Синода, Григорије Дурић, одмах након избора изјавио је медијима да су пред новоизабраним Синодом велики „задаци“! Један од тих задатака чак је и навео – рашчишћавање односа са Владиком Артемијем! Па опет, требало је да прође читавих осам месеци да то „рашчишћавање односа“ почне.

Да би нам и Митроплит Амфилохије непосредно након избора новог Патријарха српског преко медија поручио – да Синод тек након избора Патријарха може да ради пуним капацитетом и да ће приоритетна тема бити Косово!

САТАНИЗОВАЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА И ЊЕГОВИХ НАПОРА
ГОДИНАМА СЕ ИСТРАЈНО И ОРГАНИЗОВАНО СПРОВОДИ ИЗ ДЕЧАНА

Насртај на Епископа Артемија од стране светог Синода (под институцијом светог Синода у овом случају, тј. када је реч о односу према Косову и Метохији и Епископу Артемију, треба подразумевати претходно наведене Епископе, а пре свега Атанасија, Амфилохија и Иринеја Буловића, који су последњих година стално били „у“ и „око“ светог Синода, као његови редовни чланови, или као чланови „проширеног“ Синода – то је био модел како да се укључе у „матицу“ по потреби кад год се ради о Косову и Метохији тј. Епископу Артемију, или пак као чланови фамозног „Косовског Одбора“, који је својевремено „жарио и палио“ у домену дефинисања политике и односа светог Синода и светог Сабора према Епископу Артемију и Косову и Метохији) траје већ више година. Тачније – од 2004. године, заправо након избора игумана манастира Високи Дечани Теодосија Шибалића за викарног Епископа липљанског.

Убрзо након избора за Епископа (викарни Епископ заправо значи помоћни Епископ, Епископ помоћник) Теодосије Шибалић се у потпуности и свом силином окренуо против свог надлежног и канонског Епископа (који му је уз то био и духовни родитељ) Артемија.

Као да је само чекао да буде изабран за Епископа, па да затим покаже своје „право“ лице и свој однос према претпостављеном. Он је, заправо, и раније, претходних година, пројављивао неслагање са ставовима, радом и делима Епископа рашко-призренског, али је то увек потискивао и врло контролисано испољавао, прекривајући то лицемерном љубазношћу и сервилношћу, чекајући пажљиво свој тренутак и стицање епископске власти.

У противљењу и оспоравању рада Епископа Артемија, што се постепено претворило у субверзивно деловање викарног Епископа и његових трабаната у Епархији рашко-призренској, није био сам, напротив. У томе је имао здушну помоћ Атанасија, Амфилохија, Буловића и њихових следбеника, оних који су, заправо, највише и допринели да он буде изабран на мајском Сабору 2004. за Епископа, након вишегодишњег упорног и систематског притиска који су вршили на Епископа Артемија да предложи Теодосија Шибалића за викарног Епископа. Епископ Артемије одолевао је доста година, док најзад није попустио – и то се показује фаталним за њега. Додатни притисак на Епископа Артемија вршио је и сам Теодосије Шибалић, дуготрајним мољакањем, у време и невреме, и доказивањем колико би корисно било за Епархију рашко-призренску да он буде изабран за викарног Епископа. Док најзад није постигао свој циљ.

Као што су се некада Ирод и Понтије Пилат, претходно смртни непријатељи, удружили како би предали смрти Исуса Христа, тако је и у овом случају фронт против Епископа Артемија ојачан и склапањем савеза са протосинђелом манастира Високи Дечани, Савом Јањићем, са којим је до тада, дуги низ година, Теодосије Шибалић био у правом смислу речи на „ратној нози“, чак је на само годину дана пре свог избора за викара био спреман да због сукоба са Савом Јањићем напусти манастир Дечане и игуманску столицу, али је то својим посредовањем тада спречио Епископ Артемије, трудећи се да ублажи узаврели сукоб између њих.

Клевете против Епископа Артемија, његовог рада, ставова које је заступао, његових сарадника, нису касниле. Преношене су не само по Епархији рашко-призренској, него и шире, по СПЦ у Србији, али и по иностранству – требало је радити напорно и систематично како би се постигао циљ. А циљ је био врло брзо постављен – уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског и на то место устоличити викара Теодосија Шибалића. Пракса која је веома кажњива по црквеним канонима и предвиђа најстроже казне за оне који се тиме баве.

У раду на остварењу тога циља Теодосије Шибалић и Сава Јањић нису били сами – имали су здушну подршку већ поменуте групације Епископа, предвођене Амфилохијем, Атанасијем и Иринејем Буловићем. Већ од 2005. године по Епархији рашко-призренској, и по СПЦ, причало се како ће Епископ Артемије бити уклоњен са Епархије а да ће на његово место доћи Теодосије Шибалић. Наредне 2006. године они су били готово потпуно уверени у извесност остварења свога циља – рачунало се да ће то бити остварено на мајском Сабору 2006. а свештенство се већ припремало да прихвати новог Епископа. Међутим, и те године им се „измакло“ да остваре своју „нечасну работу“, те је, на пример, протосинђел Нектарије (Воргучић) који је живео у епископском двору и коме је претходних година Епископ Артемије поверио одговорне епархијске дужности (између осталог и вођење КиМ радија у Чаглавици, који је Епископ Артемије својим залагањем и ауторитетом непосредно након доласка Кфора и Унмика на Косово обезбедио за потребе Срба на КиМ), када је сазнао да се Епископ Артемије са мајског Сабора ипак враћа у Грачаницу као канонски Епископ рашко-призренски, дан пре његовог доласка скинуо мантију и отишао свет, поручивши осталим монасима у Грачаници да је очекивао долазак Теодосија Шибалића како би са њим наставио да ради, али пошто се ипак, неочекивано, враћа Артемије, он напушта монаштво. Убрзо након тога се оженио, живи у Чаглавици, наставио је да води КиМ радио, који је претходно безаконим радњама и уз помоћ Унмикових и шиптарских институција преотео од Епархије и пренео на своје име. КиМ радио својим прошиптарским и антисрпским деловањем већ годинама „прља“ медијски простор на Косову и Метохији, здушно помажући спровођење активности Саве Јањића и Теодосија Шибалића, а постао је, нажалост, и главни извор вести и података о догађајима на Косову и Метохији, које већ годинама преузима сајт Синода СПЦ.

Велико је питање зашто се синодски сајт већ годинама базира на вестима о Косову и Метохији које производи и пласира КиМ радио, док је вести које је објављивала Епархија рашко-призренска на свом званичном сајту врло ретко и рестриктивно преносио, а било је периода када је сајт Епархије био у потпуној блокади, што се тиче преузимања њених вести од стране синодског сајта!

Нектарије Воргучић (дечански монах и у Дечанима замонашен), био је (пре него што је скинуо мантију) један од главних ослонаца Атанасија Јевтића и фамозне „синодске Комисије“, која је требало да уочи мајског Сабора 2006. исфабрикује податке који ће бити основ за уклањање Епископа Артемија са катедре.

И поред бескрупулозног наступа поменуте Комисије, небројених клевета које је Атанасије Јевтић тада проносио (између осталог оптужби за крађу више стотина хиљада евра од стране сарадника Епископа Артемија), инквизиторског карактера њеног деловања, чему је тон давао исти Атанасије Јевтић, покушаја да се на сваки начин „произведу“ неке кривице и неправилности у раду, ниједна кривица није утврђена, јер објективно није ни постојала. Постојала је само у умовима Теодосија Шибалића, Саве Јањића, Атанасија Јевтића и њима сличних. Једна од безочних клевета које су ширили била је тврдња (без иједног доказа) да је протосинђел Симеон, секретар Епископа Артемија, организовао атентат на Срђана Станковића, тадашњег секретара ЕУО Епархије рашко-призренске. Касније је ова оптужба проширена и на Епископа Артемија.

На основу безаконог и неправилног рада поменуте Комисије, без икаквих прибављених доказа, на Архијерејском Сабору у мају 2006. године захтеване су ипак одређене казне и санкције које је требало применити према Епископу Артемију и његовом окружењу. Санкције су, узгред буди речено, биле сасвим неадекватне оптужбама (недоказаним) које су стављане на терет. Са тим и таквим резултатима рада поменуте Комисије и данас се „маше“ и оптужује Епископ Артемије за неизвршење њених одлука, не допуштајући да се на било какав начин изврши анализа њеног рада и њених резултата.

Још један од ослонаца поменуте групе, у суштини завереника против Епископа рашко-призренског Артемија, био је тадашњи секретар ЕУО Епархије рашко-призренске Срђан Станковић, човек сплеткарског и интригантског карактера, који је у очекивању смене Епископа Артемија, уочи заседања Сабора у мају 2006. организовао побуну свештенства против надлежног Епископа, потрудивши се да се на време „престроји“ и приклони очекиваној новој управи. Као награду за своје деловање Срђан Станковић је одмах након доласка администратора у Грачаницу 13. фебруара 2010. године враћен на пређашњи положај секретара ЕУО.

Клевете и неистине које су Сава Јањић и Теодосије Шибалић проносили о Епископу Артемију и његовом раду нису се ограничавале само на СПЦ, у земљи и у иностранству, него су врло брзо, још од 2004. године, почели систематски и организован „рад“ са политичарима у Србији. Циљ је био што више дезавуисати и дискредитовати рад и личност Епископа Артемија, и његових сарадника свакако, како би се на сваки начин онемогућавала борба коју он води и стварала клима о неопходности његове смене.

У том смислу, поред осталих клевета и противљења на свим плановима рада Епископа Артемија (политичком, финансијском, у домену обнове и заштите српских светиња, духовном, монашком…) разносила се прича како Епископ Артемије није више способан да води Епархију и управља њоме, како је стар, сенилан, уз то је и болестан, има дијабетске кризе када му се подносе на потпис и одобрење документа а да он тога није ни свестан, уза све то и да му протосинђел Симеон у храну убацује неке штетне препарате, итд. Све ове приче имале су један логички закључак – треба уклонити Епископа Артемија са катедре Епископа рашко-призренског, и на то место поставити млађег, способнијег, мудријег, лепшег човека, који уз то није тврд, застарелих погледа, некомуникативан, као Епископ Артемије, него толерантан, напредан, широких видика, отворен за новине, кога цени Запад, као што је Теодосије Шибалић.

Овај субверзивни рад имао је подршку претходно поменутих Епископа, који су стварали и теоријску подлогу како би оправдали своје уплитање у непосредне надлежности епархијског Архијереја, које је било противно свим канонима и Уставу СПЦ.

Митрополит Амфилохије избацио је чувену флоскулу – „Косово је свеукупно питање Цркве и народа“, а Атанасије Јевтић неуморно је понављао – „Косово није само Артемијево“. То је била теоријска подлога која је требала да оправда све безаконе упаде у канонске надлежности Епископа рашко-призренског, поништавање његових одлука, наметање својих решења у стратешким питањима и у свакодневном функционисању Епархије рашко-призренске, што је било апсолутно забрањено и строго санцкионисано канонском праксом Цркве. У суштини, то није било оправдање за сва безакона чињења, али јесте било бацање прашине у очи свима и стварање пометње, како би се „у мутном“ могао остварити што већи „улов“.

Такво субверзивно деловање, изнутра од стране манастира Високи Дечани и споља од стране групе наведених Епископа – преко Синода па и преко Сабора – резултирало је стварањем пометње међу монаштвом и свештенством Епархије рашко-призренске, која се са протеком времена све више ширила и увећавала. Њихов циљ је био, између осталих, уздрмати што већи део клира Епархије и изазвати код њих сумњу како у способност Епископа Артемија да управља Епархијом, тако и у оправданост његових ставова и поступака у свим сегментима живота и рада Епархије. Успех који су постигли био је не мали. Као резултат злобе, клевета и мржње, који су се генерисали у Високим Дечанима и одатле сејали по целој Епархији, стварана је не мала смутња међу монаштвом и свештенством, што је све довело до тога да у току протеклих неколико година један број монаха, због такве климе, напусти сам манастир Дечане, као и да поједини монаси и монахиње из других манастира напусте Епархију рашко-призренску, те да се, са друге стране, међу делом клира створи клима неповерења и незадовољства надлежним Архијерејем и самим тим отпор према његовим поступцима и благословима.

Напади који су, паралелно са овим токовима, долазили споља, од стране наведених Епископа, имали су за циљ да додатно уздрмају углед и ауторитет који је Епископ Артемије уживао међу својим свештенством и монаштвом, као и међу Србима у земљи и у дијаспори, те да тако потпомогну подривање Епископа рашко-призренског и олакшају његово уклањање са катедре.

У том смислу није се презало од (зло)употребе медије у сврху клеветања и дезавуисања Епископа Артемија, што је нарочито дошло до изражаја након формирања марионетске Владе слабашног (скоро непостојећег) Мирка Цветковића, чији је врховни управљач у Србији био Борис Тадић, док су се прави налогодавци и шефови налазили на Западу, када су медији широко стављени на располагање Синоду и Дечанима за преношење свакаквих клевета и напада на Епископа Артемија, а са друге стране су били углавном затворени за другачије постављене ставове. У томе су нарочито предњачили дневне новине Блиц, где је Сава Јањић преко новинарке Жељке Јевтић систематски пласирао мноштво неистина, не само у вези са Епископом Артемијем него и у вези са другим Епископима СПЦ, као и Прес, који су због тога понекад, метафорично, били карактерисани и као Синодска гласила.

Познато је да је чувена исфабрикована афера са центром за лечење наркомана у Црној Реци, која је лансирана крајем мајског Сабора 2009, базирана на видео снимцима које је на Сабор донео Теодосије Шибалић, са жељом да што више убрза пад свога Оца. Но, оцеубиство је ужасан грех, који починиоцима доноси вечно проклетство, а никако уживање и почасти, чему се они, несретници, надају да ће постићи својим неделима, такође и братоубиство, што је све било примењено у случају уклањања Епископа Артемија.

Томе је претходила скандалозна афера са посетом Џозефа Бајдена манастиру Високи Дечани, када је Епископ Артемије ускратио свој благослов за реализацију те посете, док је Сабор, за све неочекивано, по хитном поступку поништио одлуку Епископа Артемија, и донео другу којом се Бајдену упућује порука добродошлице у Дечанима. У одлуци коју је потписао Епископ бачки др Иринеј, између осталог, стоји да је „посета потпредседника САД легитимна посета државама у региону, међу њима и Србији“. Подсетимо се, које то државе у региону је посетио Бајден, а међу њима и Србију? Познато је да је том приликом био у посети БиХ и Србији, тј. посетио је Сарајево, Београд и Приштину. Зашто онда треба наглашавати да је био у посети „државама у региону, међу њима и Србији“, када је посетио само две државе – БиХ и Србију? Или, заправо, Саопштење жели да стави до знања да је посетио три државе – БиХ, Србију и Косово? Тек тада добија смисао изјава да је посетио „државе у региону, међу њима и Србију“, дакле посетио је БиХ, Косово и Србију!

И овога пута протагонисти поништавања одлуке Епископа Артемија, као и толико пута претходних година, били су исти, већ поменути Епископи, што није било ништа ново, али је нова и неочекивана била спремност да се таквом србомрсцу као што је Џозеф Бајден омогући да својом ногом згази у Дечане, како би се и тиме потврдило ко је „газда“ (да ли и у СПЦ?), и колика је покорност следбеника Вашингтона и Ватикана, тј. посленика „европских и евро-атлантских интеграција“ у Србији.

Довољно је, међутим, сетити се вишегодишег деловања Амфилохија Радовића са позиција члана Европске Експертске Групе, чији су основни циљеви и задаци „подршка свеукупним политичким, економским и друштвеним реформским процесима у Србији, у циљу учлањења у европске и евро-атлантске интеграције“, као и „афирмисање про-европски и евро-атлантски оријентисаних актера“. Сагласно статуту Европске Експертске Групе, њени чланови се обавезују да ће будући „чврсто уверени у добробит перспективе учлањења Србије у европске и евро-атлантске интеграције, уложити све своје професионалне и личне потенцијале за остварење овог цивилизацијског пројекта“.

Европска Експертска Група је организација веома крутог устројства, која од свога члана захтева „следеће обавезе:

1. Да спроводи програмске активности Организације;

2. Да својим радом учествује у реализацији основних задатака и циљева Организације“.

Јасно је да чланови Европске Експертске Групе немају много простора за слободно наступање, те да се у свом деловању и јавном иступању морају покоравати ригидним захтевима Организације чији су чланови.

Посебно је питање како Архијереј Православне Цркве може постати члан једне такве организације (и чак „уложити све своје професионалне и личне потенцијале“ за остварење „евро-атлантских“ интеграција, тј. учлањење у НАТО савез, асоцијацију која је немилосрдно бомбардовала Србију пуних 78 дана 1999. године и при томе нанела непроцењиве материјалне штете држави Србији и побила велики број недужних цивила, жена и деце; током бомбардовања 1999. заједно са Албанијом вршила агресију на територију суверене државе Србије; која је затим са великом војном силом ушла на Косово и Метохију и својим присуством и деловањем омогућила Шиптарима да у кратком времену протерају 250.000 Срба, побију преко 1.000, киднапују преко 1.000, несметано обављају трансфер Срба са КиМ у Албанију, тамо врше вађење органа из живих људи и затим организују њихову препродају; да несметано и без икаквих сметњи узурпирају већи део српске имовине на КиМ, да без икаквих сметњи поруше преко 150 српских цркава, од којих су неке биле у непосредној близини Нато снага, итд.), прихватити на себе „обавезе“ испуњења „програмских активности Организације“ и реализације „основних задатака и циљева Организације“, а вршити притом и даље апостолску мисију Христових ученика и следбеника? Несумњиво је да су те две мисије неспојиве и да се налазе у потпуној супротности, те да преузимање од стране црквених Архијереја таквих „обавеза“, „циљева и задатака“, „програмских активности“ и сл, Организација које су световног и анти-црквеног карактера, представља унижење Архијерејског достојанства, ругање тајни Христове жртве и тајни Цркве, и одрицање високих дарова примљених кроз тајну свештенства.

За потврду да је Амфилохије Радовић итекако ревносно испуњавао „обавезе“ које је преузео, као и „програмске активности“ своје Организације, довољно је погледати његове изјаве током посете Бриселу марта 2009. године, када се није устручувао да изјави да је „Идеја европске интеграције у ствари чин сведочења Јеванђеља `да сви буду једно`“! Већа хула на Еванђеље од ове није потребна.

Но, вратимо се посети Џозефа Бајдена Дечанима. Зашто је, заправо, Бајден уопште ишао у Дечане? Да ли управо због тога да посети свога верног и неуморног (високог) службеника Саву Јањића? Требало му је заиста пружити подршку, јер ради на тешком месту и у специфичном окружењу. И саме фотографије са посете, као и срдачан сусрет два „стара пријатеља“ упућују управо на такав закључак.

ВИШЕГОДИШЊЕ ДЕЛОВАЊЕ ДЕЧАНА – АНТИСРПСКО И АНТИЦРКВЕНО

Посебно занимљиво је питање политичког ангажмана Саве Јањића и Теодосија Шибалића. Њихова делатност на том пољу већ годинама је обојена отвореним про-шиптарским наступима, као и ставовима, изјавама и деловањима који су у потпуности ишли на штету Срба и српских интереса, не само на Косову и Метохији него и шире.

Постала је већ антологијска идеја коју је Сава Јањић пласирао у једном званичном документу предоченом Косовском Одбору СПЦ још 2004. године, која се односила на значај и улогу српске културне баштине на Косову и Метохији. У том документу Сава Јањић заступа идеју да српски представници не треба никада да истичу српске светиње на Косову и Метохији као српске тапије, уз навођење једне болесне претпоставке – то би могло да изазове Албанце да се окрену ка њима да их руше! Као да их до тада нису порушили 150! Али, требало је лобирати да се Срби одрекну једног тако јаког аргумента, а пошто за то није било могуће наћи ниједан прави разлог, навођене су само претпоставке, макар и биле супротне здравој логици. Члановима фамозног Косовског Одбора, међутим, овакви ставови нису нимало сметали.

Историјска је, такође, изјава Теодосија Шибалића, коју је често понављао, да је он „грађанин Косова и Метохије“! И то је тврдио далеко пре проглашења независности Косова, док је Косово и Метохија још увек словило као део Србије који се налази под посебним протекторатом УН у оквиру Резолуције 1244. Т. Шибалић се није устручавао да још 2006, у оквиру делегације коју је Синод послао да обилази америчке институције у Вашингтону, говорећи пред Конгресом и другим америчким институцијама, изјављује да говори као „грађанин Косова и Метохије“!

Далекосежност и сервилност овакве изјаве боље се може сагледати када се упореди са изјавом привременог председника Косова Фатмира Сејдиуа, изреченом приближно у исто време када је била и посета синодске Делегације Америци, да „никада неће прихватити да се састане с председником Србије као грађанин Србије, јер ниједан косовски Албанац није грађанин Србије“! Али, чак ни то није било довољно да спречи Епископа Теодосија да Фатмира Сејдиуа назове „председником Косова“ приликом сусрета у манастиру Дечани.

Карактеристично је, такође, било и често давање изјава у којима су Срби именовани као мањина на Косову и Метохији! Како Срби могу бити мањина у сопственој држави!? Може се, заправо, говорити само о шиптарској мањини у границама државе Србије, а говорити о Србима као мањини већ значи издвајање Косова и Метохије из оквира државе Србије и посматрање Косова као независне и самосталне државе. Говорити на тај начин, годинама пре незаконитог проглашења независности, значило је бити у сагласју са реализацијом шиптарских циљева – стварања независног Косова!

Једна од честих изјава које су понављали С. Јањић и Т. Шибалић, из читаве палете којом су располагали, била је непрекидно понављана флоскула „без обзира на статус“, „какав год статус био“, „без обзира какав ће бити будући статус (КиМ) и какве ће боје бити застава“, итд.

САВА ЈАЊИЋ – БЉЕРИМ ШАЉА

Врло је занимљиво погледати разговор који је Сава Јањић почетком 2006. године у манастиру Дечани водио са Бљеримом Шаљом, тадашњим шефом шиптарског преговарачког тима на Преговорима који су вођени у Бечу под председништвом Мартија Ахтисарија.

Видно је да је С. Јањић имао врло интензивне контакте и разговоре са шиптарским званичницима, било да су неки од њих долазили у манастир Високи Дечани, било да су се сусрети обављали на другом месту. Тако су у манастир Дечани осим Бљерима Шаље долазили и Ветон Сурои, Илбер Хиса, министар културе Астрит Хараћија, председник општине Дечани, а састанци су обављани и са тадашњим „премијером” Бајрамом Косумијем итд.

С. Јањић је био кључна личност за контакте не само Шиптарима, него и са представницима међународне заједнице, оличеним како у организацијама стационираним на Косову и Метохији (Кфор, Унмик, итд), тако и у разноврсним делегацијама најразличитијег састава које су посећивале КиМ.

Веома је значајно запазити да се С. Јањић у току разговора чак два пута пожалио Бљериму Шаљи на чињеницу да је „Владика Артемије и даље епархијски Архијереј“! Они, очигледно, делују као завереници, један од њихових заједничких интереса је и уклањање Епископа Артемија са трона Епархије рашко-призренске! То је догађај који би, свакако, одговарао и једнима и другима, тј. и Шиптарима и ……… (?).

Ко је тај у чије име говори Сава Јањић и чије он то интересе заступа, али врло опрезно и обазриво, може се то видети и у разговору са Бљеримом Шаљом? Он не жели да пред Бљеримом открије све карте, премда су се они састали као завереници, тако и Бљерим наступа – „за нас је важно да одржавамо ове контакте, ја ћу Вам дати бројеве и све, и ви ћете мени дати бројеве, бићу Вам на располагању 24 сата“; „Ви имате врло комплексну улогу и компликовану ситуацију“; „за нас је важно да завршимо посао, а не да имамо неке медије или новинаре“; „није ми важна помпа, имам такву улогу, мој задатак је да завршим ствари, а не…“; „не само ја, већина нас, схваћамо деликатност ситуације, ми ћемо увек бити искрени према Вама, јер то је стварна искрена жеља“; „код нас ћете увек куцати на отворена врата, кажем, увек ћете моћи звати ил’ мене ил’ Ветона (Суроија) или било кога од нас…“; „ми треба увек да рачунамо, да сте Ви у деликатнијој позицији него ми, тако да увек, шта вам треба само извол’те, позовите мене, позовите Ветона, од сада ћете сигурно имати директне везе и са премијером…“; „моја је идеја да он именује једнога човека, не сам,  који ће да…, има и других врло важних послова, који ће бити 24 часа у вези са Српском Православном Црквом“; „тако да ће сигурно бити један човек у влади који ће бити 24 часа са вама, у почетку знам да је деликатно да га примите, или да он уђе негде“;

А тако наступа и С. Јањић – „у сваком случају, ми смо спремни… овако сад, на жалост још није време, да ми отворено уђемо у разговор са косовском делегацијом, у јавни разговор“; „врло је битно да одржавамо те контакте и да на неки начин незванично одржавамо тај контакт, док не дође време за… конкретно, званичне, јавне… да кажем састанке“; „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације“.

Погледајмо, на кратко, које су то идеје које С. Јањић заступа.

1) Српске институције које су везане за Београд (осим СПЦ), паралелне су институције (то су годинама, од свога доласка 1999. године, тврдили и представници међународне заједнице)

2) Срби треба да учествују у шиптарским институцијама (то је био непрекидни позив Србима од стране међународне заједнице, која је годинама вршила велики притисак, и на Владу у Београду и на српске представнике на КиМ, да Срби морају учествовати у институцијама; у том циљу међународна заједница је годинама примењавала разне методе како би Србе приволела, тј. приморала да постану део шиптарских институција; Срби су, међутим, врло брзо након доласка међународне заједнице на КиМ престали да излазе на шиптарске изборе и да учествују у шиптарским институцијама; то је био званични став Владе из Београда и СПЦ)

3) Прихвата независност Косова, не противи се томе – премда на један одмерен и релативно опрезан начин то изражава (независност Косова је био заправо пројекат међународне заједнице, тј. Вашингтона пре свега, и Брисела; они су здушно радили на реализацији тога пројекта, заступали идеју неопходности остварења независности Косова, уложили огромне ресурсе у остварење независности Косова – финансијске, људске, војне, стручне – годинама интензивно преко разних форума и организација пласирали и радили на примени тога пројекта; довели огроман војни и политички апарат на Косово у лику Кфора и Унмика; у том циљу је оформљена Контакт група која је редовно и истрајно радила на остварењу независности, на томе је интензивно радила Међународна Кризна Група, тиме су се интензивно бавили министри ЕУ на својим седницама у Бриселу, затим многобројни амерички институти и тинк-танкови, итд; Сава Ј. је на терену, у редовима Српске Цркве, такође интензивно радио на пласирању идеје независности Косова, тј. на стварању климе неопходности таквога исхода и некротизовању свести која се томе противи; он се није устезао да говори и против Шиптара, али је зато о међународној заједници говорио увек у позитивном смислу; њих је увек представљао као доброжелатеље и доброчинитеље Србима, а њихове очигледне, према Србима лоше и негативне ставове и деловање, објашњавао страхом који странци, тј. Запад, имају од Шиптара – они се плаше Шиптара, тако је говорио, и зато морају тако да раде, иначе они то не желе, они желе нама да помогну, итд; можда ће звучати невероватно, али такви ставови и објашњења С. Јањића, у круговима у којима се он кретао и у којима је деловао, наилазили су на пуно уважавање, на потпуно прихватање, чак су и усвајани, а затим даље ширени као највећа „мудрост“; ево неколико мисли о независности Косова, које је С. Јањић изрекао пред Бљеримом Шаљом: „ја да сам Албанац, исто бих тако желео“; „независност сама по себи не значи ништа“; „многи кажу – статус, статус… за мене то уопште није суштинско, мени је важније каквог ће квалитета бити то друштво, како ће се живети у том друштву, јер ево сада смо ми званично у Србији – Црној Гори, мислим, ништа ми од тога немамо овде, и друго, на неки начин, исто сутрадан, не знам ни ја, да је званично ово Србија, на неки начин, ми и даље живимо у овој средини у којој живимо, са људима са којима живимо, и према томе морамо да решавамо проблеме који постоје, и сама та чињеница што ће бити ово званично једна застава и једна химна не мења ништа“)

4) Неопходно је да Косово и Србија уђу у Европску унију

5) За српски народ на КиМ користи увек термин „српска заједница“; то је термин који су, такође, својим доласком увели међународни представници; они никада нису говорили о српском народу на КиМ, него само о српској заједници; термин „српска заједница“ упућивао је, заправо, да се ради о српској мањини; то је даље подразумевало да је Косово одвојено од Србије, да није део Србије, јер Срби не могу у својој држави бити мањина, они су у својој држави конститутивни народ; Срби могу бити мањина само у другој држави

6) О српском народу на Косову и Метохији говори увек у трећем лицу, као о неком страном ентитету, коме он не припада, не идентификује се са њим, није део њега; то је за њега страно тело, као што су то и Албанци. О односу Срба и Шиптара говори са стране, као посматрач и модератор, а не као непосредни учесник и припадник једног од та два народа

7) Он се налази у позицији да мора да објашњава српским званичницима (црквеним великодостојницима и државним чиниоцима) каква је ситуација на Косову и Метохији, и шта би требало предузимати; због тога се и налази у веома деликатној ситуацији, јер треба да пласира идеје које су на штету Срба, и које се многима неће допасти, а да то ипак не буде упадљиво, да не буде оптужен да заступа анти-српске ставове, да га неко не прозре, да не схвати његову праву „мисију“; ево како он то износи пред Бљерима Шаљу: „покушавамо у Београду да покажемо, тамо, и Владикама и политичким представницима, да једноставно мора да се успостави дијалог са албанском заједницом, и да је… то је… међутим видите сад, ми смо у врло деликатној ситуацији ми имамо у држави, е сад, државни и политички тим, они Косово гледају са даљине од 500-600 км, мислим већина њих нису уопште били овде већ годинама, они не разумеју много проблеме народа овде, и тако даље, они то више гледају са неког формално-политичког, међународно-правног статуса, и тако даље, исто тако многи епископи нису никад били овде, мислим нису били одавно, или дођу само у кратку посету, дакле ми овде знамо каква је ситуација“; „ми не можемо, да  кажем без сарадње и подршке Синода било шта да радимо, опет њима све морамо да објашњавамо“; „желимо да градимо једно друштво без обзира на статус, међутим тај наш став, он је, разумљив и схватљив Вама … међутим неки, посебно горе у Београду, сматрају да ми тиме прејудицирамо статус, да ми тиме трчимо унапред, да ми не смемо то да радимо … али је једна непријатна ситуација, ја знам колику су само они прашину били дигли, они су на седници посебно помињали што је Ветон долазио у манастир Дечане, па шта што је долазио у манастир Високи Дечани, па што…“; „више је чланова косовског преговарачког тима било у Дечанима, од почетка него српског“;

И даље, види се да је за С. Јањића највећи проблем Београд, тј. Влада у Београду, којој је тада на челу био Премијер Војислав Коштуница; ставови које је Влада у Београду заступала очигледно су у великој мери реметили задатке на којима је радио С. Јањић, и сигурно продужавали рокове који су били планирани за реализацију задатака: „ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе … то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“!; када Бљерим Шаља, током разговора, информише С. Јањића да ће од сада имати директне везе са Премијером Косова, Сава Ј. га алармантно упозорава: „морамо ту бити врло опрезни, Ви знате осетљивост ситуације, ја лично немам никакве предасуде према њему, али проблем је што је у Београду огромна тензија дигнута …“; када Бљерим Ш. поново наглашава да ће С. Јањић 24 часа имати директну везу са шиптарском Владом, он опет упозорава: „мало само у Београду да се разбије та, јер они су дигли…“; очевидно је да је велики проблем Београд, и још већи Епископ Артемије, кога треба уклонити, како би задаци могли неометано и у зацртаним роковима да се извршавају: „наша је ситуација деликатна, и ми не можемо…, с једне стране опет због ове спефичне ситуације у црквеним односима, јер Владика Артемије је и даље Епархијски Архијереј“

8) Намера С. Јањића је да утиче на формирање идеологије, тј. званичног става који ће Српска Црква имати према Косову и Метохији; у том смислу потребно је да „објасни“ Синоду каква је ситуација на КиМ и шта треба радити, какву политику заступати; поводом, у то време, предстојећег одласка делегације Синода за Америку, чија је тема била Косово и Метохија, а један од чланова делегације био је Т. Шибалић, С. Јањић јасно исказује да он модерира и програмира ставове који ће бити заступани (он сам није био члан делегације): „са’ ће он (Т. Шибалић) бити члан те делегације, званичне, која иде у Америку, која неће да прича, не знам ни ја, о окупацији, о белој Ал Каиди, и тако даље, мислим, хоћемо да причамо о озбиљним стварима… циљ делегације није да иде тамо и да говори, не знам ни ја, о статусу, него да говори о томе, на неки начин, да смо отворени за дијалог“; „спремамо и ту верску конференцију (то је била верска конференција коју је Синод организовао у Пећкој Патријаршији 2006. године) … и желимо са Исламском и Римокатоличком заједницом да упутимо сигнал, да овде живимо, да морамо заједно да опстанемо, и да градимо једно друштво без обзира на статус“; „сад је  био тај састанак са Елиамепом, имали смо прво у Атини, па они су имали састанак са косовском делегацијом, па сада смо имали опет у Београду, па сада су они ишли у, овај, Беч, и они отприлике сада на основу оног што су чули од једне и од друге стране, са’ ће они да направе овако нови предлог“

9) Неопходно је да српска Влада упути званично извињење Шиптарима за злочине које су Срби над њима починили; ова идеја у потпуности извире из концепта који Запад већ дуго примењује према српском народу – Срби су чинили злочине, они су злочиначки народ, и зато се морају извињавати, признајући на тај начин да су чинили злочине; симптоматично је, наравно, да С. Јањић не говори о небројеним, континуираним и стравичним злочинима које Шиптари чине према Србима, не годинама, него деценијама, па и вековима већ; С. Јањић потпуно окреће ситуацију и ствара непостојећу, „виртуелну“ стварност, са циљем да права стварност буде прикривена и заборављена; С. Јањић је иначе, неколико пута протеклих година, у разним приликама, упутио извињење Шиптарима у име Српске Цркве и српског народа; ево његових речи упућених Бљериму Шаљи: „ја се надам да ће доћи време, да неко из Београда, званичник, представник Владе, ипак је то влада радила, дакле, наравно није то била ова влада, али неки представник владе мора да каже неко извињење, без обзира шта се после рата на Косову дешавало“; „ми смо са наше стране, и ја сам то хтео да кажем летос, и увек ћу да кажем с моје стране, ја сам то видео, мене нико не може убедити да то није тачно, ја сам видео, знам кроз шта су прошли, то је ужас један био, то је фашизам један био, грозота једна“; „Ваш народ то не може да заборави“

10) Будућност Српске Православне Цркве на Косову и Метохији; о будућности СПЦ на Косову и Метохији већ су прошле године српској јавности пласирани планови који у том домену постоје у Вашингтону; одређени су и рокови када ће се десити промена, тј. стварање Косовске Православне Цркве и самим тим нестајање Српске Православне Цркве – планирано је да се то обави 2012. године; и то је један од важних чинилаца који су утицали на овако брутално и журно уклањање Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског – време неумитно пролази, рокови се ближе, а велика препрека у лику Архијереја СПЦ и даље столује на Косову и Метохији; та препрека је неопходно морала бити што пре уклоњена, зато се није бирао начин када је то недавно, у првој половини фебруара 2010, обављено, и зато је тај начин био толико бруталан; међутим, тај план је сигурно старији од 2009. године, када је одлучено да га Срђа Трифковић презентује српској јавности; С. Јањић је још 2006. године говорио о томе Бљериму Шаљи, наговештавајући да тај план постоји и да иде ка својој реализацији: „ово је црква овде Православна на Косову, не можемо је пренети нигде, јесте припада званично Српској Православној Цркви, ал’ то не значи да она не припада Косову“ – Бљерим није у позицији да му све до танчина буде унапред испричано, он ће неке ствари сазнати када за то дође време, али довољно му је рећи да ће СПЦ у будућности бити везана за Косово као независну државу и да ће имати карактер Косовске Цркве; биће Православна Црква, али неће бити Српска Црква; да би то још мало поткрепио изнео је познати, веома ауторитативан, српски аргумент, против кога се, свакако, треба борити: „Ми имамо проблем у Београду, и ја се страшно љутим, и то је нажалост много лоше, када они говоре, где су цркве да су ту границе државе … то су такви једни људи да… да… једноставно не знамо шта да радимо због тога“; српске цркве на Косову и Метохији јесу српске тапије на Косову, и оне су сведочанство српског карактера Косова и Метохије, као и присуства Срба и њиховог стваралачког потенцијала, који је на КиМ достизао своје врхунце; потребно је зато потрти карактер српских светиња на КиМ, као и избрисати постојање Српске Цркве на КиМ; тиме ће пут глобализацији у Србији бити утрт и врата широм отворена; задатак на коме С. Јањић ради није тешко сагледати, као ни то чији би он могао бити посленик

11) Идентитет С. Јањића – током разговора са Бљеримом Ш, С. Јањић је изрекао врло карактеристичну реченицу о свом пореклу: „моја мајка је Хрватица а тата Србин, ја сам српски православни…“; није дорекао С. Јањић шта је он, али је јасно из његове изјаве шта није – сигурно није Србин, не осећа себе Србином; он за себе сматра да је нешто друго, „српски“ му је само придев; а именица коју је изоставио – која би била?

Разговор који је С. Јањић водио са Б. Шаљом почетком 2006. године носи у себи много порука и веома је слојевит. У претходним тачкама истакнути су неки аспекти.

Оно што је посебно занимљиво и актуелно јесте чињеница да план за уклањање Епископа Артемија треба лоцирати даље у прошлост (свакако не после 2004. године), као и да је то већ покушавано више пута, али све до недавно није дало жељени резултат. То је задатак на коме је интензивно, већ годинама, радио С. Јањић, сигурно користећи све могуће начине и средства како би се тај циљ постигао.

Архим. Симеон