Пастир добри
„Затресе се и поколеба се земља,
темељи небесима задрмаше се и померише се,
јер се Он разгневи.“
(2.Сам. 22,8)
Док земљотреси и метеори потресају ову нашу посве ојађену земљу, духовни земљотреси и метеори, са истом таквом разорном силом не заостају за њима. Ове стихије које се покрећу по праведном Божијем допуштењу, само прасликују несразмерно разорнији ефекат ових духовних непогода којима је изложена наша Црква. Tи духовни земљотреси и метеори „упалише дом Божји, и развалише зид јерусалимски, и све дворове у њему попалише огњем, и искварише све драгоцене закладе његове.“ (2.Дн. 36,19).
Ваистину запалише Дом Божији, Цркву Христа Богочовека, Његову непорочну Невесту, запалише је огњем безакоња, не гасећи га водом правде Божије, већ налажући на тај разгорели огањ све већа безакоња људска и нељудска.
Развалише зид јерусалимски, зид Цркве Божије, Цркве Бога живога, која је икона, печат и образ Новог Јерусалима, који је на Небесима. Зид саграђен канонима и правилима отачким, који као чврсти бедем одолеваше нападима овога света и војски сатанских и адских у њему. Зато и сви дворови и закладе отачког предања наше Цркве изгореше у том огњу овог безакоња.
А које је то безакоње које се може упоредити са овако прождирућим огњем?
Само је једно такво безакоње под капом небеском, безакоње епископско – првосвештеничко.
Погледајмо Свето Писмо и видећемо да је безакоње првосвештеничко разапело Сина Божијег!
Погледајмо историју несрећне и богоотпале Европе и видећемо да је безакоње првосвештеничко породило инквизицију, најхристоборнију и најбогохулнију институцију свих векова и времена, која је убијала у име Распетога.
Погледајмо под тињајућим и скоро угаслим пламеном њеног свећњака, нашу светосавску Цркву и у том полумраку, видећемо да је светлост Истине Христове, еванђелске, богочовечанске управо загушена сплеткама, лажима, оцеубиством и братоубиством, каиновским, хамовским, авесаломским, јудинским и авај, опет првосвештеничким.
Испод гомиле обездушене папирологије наше црквене портпаролске администрације, испод тона новинске хартије на којима је уместо запете и тачке само лаж за лажју, промаља се зрачак светлости, из неугасиво пламтећег пламичка истине, можда слабо видљивог, али ипак моћног да испепели све те томове лажи и клевета, томове тријумфа безакоња, подметања, и свега што отац лажи може да смисли и изригне из својих адских жвала. Јер истина и правда ма колико споро ишлe „на ногама страдања“ како вели свети Јустин Ћелијски, ма колико слабашно изгледалe пред орканима осионости и охолости светских и првосвештеничких моћника, ипак су достижне, како и Јеванђеље сведочи за Христа, Зеницу и Извор сваке истине и правде: „Трску стучену неће преломити и жижак тињајући неће угасити докле не доведе правду до победе.“(Мт. 12,20)
Насупрот том светлоносном пламичку истине, насупрот те капи правде за којом жедни распаљена ревност сваке хришћанске савести, пред нашим очима, у свом кратком животном даху (какав је иначе усуд сваког безакоња па и овог) безаконички свепрождирући, геенски огањ се ипак разгорева. Разгорева се инквизиторска ватра док на ломачу, спремљену за владику Артемија, своје цепанице, кладе и брвна, нејеванђелски вадећи из свог злог ока, налажу његова духовна полубраћа и небраћа првосвештеници, али авај и његова бивша духовна деца, подсвештеници и подљуди, замалољуди.
Једна таква букова (судећи по недостатку интелигенције) клада наложена је од стране Велког Инквизитора СПЦ, на безакону ломачу страдалника на правди Бога, епископа Рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија ових дана, као још један каиновски акт опсесивне мржње према њему. Језуитски, софистички, испразни смислом али испуњени ситнодушном злобом стил, одаје правог аутора тог неодговорног (будући неаргументованог) одговора. Ради се о акту „Одговор на допис умиривљеног Епископа Артемија од 13. октобра 2010.“ (СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ; Број 1345, од 12. новембра 2010. Предмет: одговор на Ваш допис од 13. октобра 2010.), одговор с потписом Патријархa Иринеја, али духом и словом, обележен, жигосан, прокажен никим другим до главом и брадом Иринејем Бачким, већ пословичном порпаролу САСинода. Тај одговор написан је као реакција на врло прецизно разоткривање савршене безаконости и аканоничности, читавог каиновско-авесаломског процеса уклањања владике Артемија са његовог трона, које је поменути Рашко-призренски Епископ недавно упутио Синоду СПЦ и дао на увид црквеној јавности, зарад правог и правилног сагледавања читавог монтираног, безаконог процеса уклањања са његовог законског епископског трона.
То што се неприкосновени Портпарол синода преосвећени Бачки Иринеј крије, повремено иза потписа ђакона-уредника и писара, али најчешће иза Патријархових потписа (што је до те мере дегутантно, да се не да оправдати никаквом административном праксом, ма је уводио и сам Бачки Епископ) ни у најмањој мери не умањује његову личну одговорност, што је, уздижући своју прилично фиктивну функцију синодског портпарола изнад институције Патријарха, Синода, чак и Сабора, све ове институције озбиљно угрозио, у смислу ометања њиховог нормалног функционисања на корист Цркве. Такво, у смислу административне и оне људске, човечне коректности, недопустиво камуфлирање дотичног преосвећеног Портпарола, једино можемо схватити као плод, иако нехришћанског, а оно бар људског, страха и одговорности због страховитих ставова које Преосвећени списатељ у својим портпаролским семинарским радовима, из Канонског права изнео пред црквену јавност. Мало је рећи да су ти ставови неправославни, несветоотачки, нејеванђелски, свака негација испред свега благочестивог и побожног, не би ни у најмањој мери описала апокалиптични карактер ставова, особито оних догматско-еклисиолошких, које Преосвећени аутор овог одговора заступа и износи у редовима написаним његовом руком.
Да ли је на тој руци у моменту писања блистао бискупски прстен, којим се дотични аутор бестидно хваљаше (не једанпут!) – ми нисмо сигурни, али оно у шта јесмо сигурни и о чему непобитно сведоче апсолутно неправославни ставови, које је списатељ изнео у свом чланчићу по питању православног, светоотачког, светопредањског, богочовечанског, а самим тим апсолутно непроменљивог, аксиомског, догматског учења о Цркви, јесте да је аутор своја размишљања, свој дух, своје срце и свој ум венчао и присајединио једном нескривено римокатоличком и протестантском, несветоотачком, јеретичком учењу о Цркви.
Да ли је у томе одговор, зашто сви поступци преосвећеног Портпарола, којима већ годинама спроводи своје чудне намере, иду на апсолутну штету Цркве, притом газећи саборност у историјском корачању Цркве, како ону у епископском сословију (сетимо се Саборске одлуке о иступању из ССц-а која је заслугом дотичног остала ван снаге, или, пак, одлуке о начину служења Свете Литургије), тако и ону најбитнију, саборност у Христу, истини Његовој и саборност са свима Светима (довољно је поменути неусаглашеност, чак супротстављеност теолошких ставова дотичног са новојављеним светитељем Јустином Ћелијским, корифејем новије богословске историје Цркве), испред ње увек стављајући своје „премудре“, интелектуално софистициране, али ипак неправославне, цркворушилачке ставове?
Време је сазрело и презрело, како би се отворено проказао и показао главни покретач, подстрекач, подупирач свејереси екуменизма у нашој Помесној, крволиптећој светосавској Цркви, која вековима крвари под ножем „братољубивог“ Ватикана.
Да ли својом јересујућом еклисиолошком доктрином изнесеном у редовима поменутог одговора, преосвећени Портпарол и претеча нове унијатске, ватиканске хајке у подјармљивању свеукупне васељене под своју папучу звану екуменизам, мењањем једног од члана светог Символа вере о једности Свете, Саборне и Апостолске Цркве, свесно на себе, поред свих осталих анатема, уједно навлачи проклетство мученика, чија крв, која још увек свежа капље са папских руку, дрско покушава да сакрије испод првосвештеничких, продужених скута своје хаљине? Капље та свежа крв од јасеновачког мученика Вукашина, до мале Милице, погинуле 99′ од истих оних бомби које је благосиљао сам Понтифекс римски.
Прелазећи преко неуспелог и помало ступидног покушаја Преосвећеног аутора одговора о коме је реч, да своје екуменистичко молитвовање, против кога Свети канони, тј. Свети Оци који су их писали, светоилијски грме и које светојустиновски проклињу, оправда и сведе на неко дипломатско екуменско саборовање, пожурићемо на она много крупнија ауторова сагрешења, у ономе у чему ниједан православни епископ не сме да греши, а то су Свети догмати.
Дакле, милиони фотографија Преосвећеног по свим могућим и немогућим римокатоличким мисама показују да није у питању никаква међурелигијска дипломатија, јер се зна где је дипломатији место, на мисама, поред нечасних јеретичких трпеза – не сигурно! Тежња Преосвећеног молитвеног, екуменског дипломате да грех молитвеног општења са јеретицима, грех који је од стране Цркве недвосмилено осуђен, минимизира, чак стави испод наводног греха преосвећеног Рашко-призренског епископа Артемија, који је авај, чинодејствовао у присуству црквеносудски процесуираних, кривично-канонски третираних, православних свештенослужитеља, избеглих монаха Рашкопризренских, сав одговор Преосвећеног бачког епископа о коме је овде реч, надахњује духом античких сатира.
Трагикомичност оваквог, помало детињастог покушаја, прикривања сопствених канонских и догматских прекршаја, дотичног Поратпарола, по питању његовог „екуменисања“ употпуњена је оним што је главна тема овог текста, а то је нарушавање самих темеља, не само канонског, већ свеукупног црквеног, светоотачког, православног предања, тј, нарушавање Светих догмата. Колико су бесмислена сва површна тумачења канона и устава СПЦ, које нам у свом одговору износи епископ Иринеј Буловић, види се управо у томе, што канонског комарца цедећи вади, док камилу својих догматских погрешака гута, на општу саблазан црквене пуноте.
Иако смо са неверицом ишчитавали апологију екуменистичке јереси и просто оклевамо да о њој овде отворено поведемо реч, но неумољиво гоњење наше убоге, али ипак хришћанске савести, распаљене светоотачким ревнитељским предањем не трпи никакво одлагање, нагонећи нас да пређемо на суштину проблема, насталог у овом тексту преосвећеног Бачког Епископа. У свом, за једног епископа Цркве Божије, теолога, декана нашег Богословског Факултета у Београду, трагичном одговору, који је још трагичнији лик нашег Патријарха закамуфлирао својим потписом, допуњујући ваљда својим ауторитетом недостатак православности у овом тексту, преосвећени Портпарол Бачки је недвосмислено исповедио, чак до танчина разрадио и објаснио своје јеретичко учење, по коме поред једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, постоје још неке цркве, које једино немају литургијско општење(!), којим би биле у заједници са Православном Црквом, а и то из неких „литургијских и догматских“ неусаглашености, прилично успутно поменутих. Ево тих речи од којих се тресе небо и земља: „термине зближење и уједињење (Устав СПЦ) резервише за оне Цркве или заједнице које су, из догматских или канонских разлога (или и једних и других), ван литургијског и канонског општења са Православном Црквом.“
Ово је ништа друго до доктринарна суштина екуменистичке свејереси, која је и настала на болесном тлу еклисиологије црквеног плурализма, да је тако назовемо (једна од њих је „Теорија грана“ теолошки темељ женевског екуменизма). Зато је сасвим природно што је Епископ списатељ ову своју, посве трагичну мисао, прибројао управо пасусима који представљају апологију његовог екуменистичког прегалаштва. Дотични је епископ по питању екуменизма недвосмислено позитивно опредељен својом деценијском афирмацијом у њему, те за њега можемо спокојно поновити речи да, када је у питању екуменизам он „и твори и говори“, нажалост и пише, како је то из ових редова очигледно.
Иако нам помало бесмислено изгледа посао доказивања неправославности, па и демонскости, еклисиолошке теорије Портпарола и телала екуменске апокалипсе у нашој Цркви, по којој осим Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве постоје још неке цркве, које је он у свом исповедању нове вере, чак почаствовао великим почетним словом, ми ипак морамо о томе, покретани ревношћу за отачко предање, потанко поразмислити и савести ради, опет и опет, поновити како Свети Оци и Свето Предање Цркве о томе уче.
Великим словом се плурал речи Црква може писати само када је реч о Православним Помесним Црквама, где се множина подразумева само у јурисдикцијском и канонском, а никако догматском и мистичком смислу. О томе нам и сам Преосвећени екуменски теоретичар, у овом случају православно сведочи и вели да не треба говорити о Помесним Православним Црквама, кад је реч о њиховом: „зближењу“ и „уједињењу“ ….. које, по дефиницији, а и по Вашем (мисли на в. Артемија) – у овом случају правилном и, самим тим, православном – суду, a priori чине Једну и јединствену Цркву, без икакве „удаљености“ или „раздвојености“ међу њима.“.
Поменули смо да је учење о постојању више цркава директно мењање Символа вере, који у свом члану где говори о Цркви, недвосмислено очувава једност, неприкосновену једност и јединост Свете, Саборне и Апостолске Цркве.
Да ли би Преосвећеном списатељу било довољно поновити речи св. Марка Ефеског, које је овај светитељ, стојећи чврсто на бранику Православља против Латина, истима упутио, рекавши им да су они – једини од свих јеретика, који су се усудили да мењају сам Символ вере?
Да ли треба подсетити преосвећеног Портпарола да је ове исте речи пре више деценија забележио у свом докторату, на тему „Теологија дијалога, по св. Марку Ефеском“?
Да ли треба подсетити Преосвећеног Бачког, догматског теоретичара да је православна, светодуховски надахнута, светоотачка, исповеднички очувавана, мученички одстрадавана еклсиологија, само подеок исте такве православне христологије?
Да ли треба овде цртати Преосвећеноме шта његова догматска теорија апсурда повлачи за собом, какве све последице има у православној теологији, самим тим и у Цркви, чији је живот, дисање и реч од Бога и Богу управо теологија, богословље?
Сетимо се блажене успомене оца Јустина (под претпоставком да је он уопште ауторитет преосваћном Портпаролу) чија еклисиологија се може свести на врло једноставну формулу „Богочовек=Црква“. Он у том смислу поручује: „А што је важније од најважнијег, чудесније од најчудеснијег, и потресније од најпотреснијег јесте што је сама Ипостас Бога Логоса из неизмерног човекољубља Свог, постала вечна Ипостас Цркве.“[1]
Ако је Христос Један, као што ће свако здравог ума и вере потврдити, како је онда могуће поред онаквог смисла и садржаја појма Црква, проповедати да има више цркава, а у истом моменту не исповедити највећу хулу, светогрђе, који се противе здравој памети, а то је да има и више христоса.
Да ли то преосвећени екуменски Портпарол отказује верност основном догмату наше вере, а то је вера у Свету, Једносуштну и Нераздељиву Тројицу?
Да ли се то у својој фанариотској одушевљености свим што је хеленско наш преосвећени Портпарол несвесно враћа античком политеизму?
Даље свети Јустин богогласно сведочи о Цркви, њеној једности и јединствености у Христу: „У чему је нада нашег хришћанског звања? – У сједињењу нашем са Господом Христом, а преко Њега са онима што су у Њему, у Богочовечанском телу Његовом, Цркви. А тело Његово „једно тело“ (Еф. 4, 4) тело оваплоћеног Бога Логоса; и дух је у том телу – „један дух“ (Еф. 4, 4), Дух Свети. То је Богочовечанско јединство, савршеније и потпуније од сваког јединства. У земаљском свету не постоји стварније, и обухватније и бесмртније јединство: јединства човека са Богом и људима и свима тварима. Прва света тајна јесте свето крштење, прва света врлина јесте вера „једна вера“ (Еф. 4, 5), и нема друге осим ње и „један Господ“(ср. 1.Кор. 8, 16; 12, 5; Јуд. 3) и нема другог осим Њега; „једно крштење“ (Еф. 4, 5) и нема другог осим њега. Тек у органском јединству са Богочовечанским телом Цркве, тек као „сутелесник“ тог чудесног организма, човек долази до потпуног сазнања и осећања и убеђења: да је заиста само „један Господ“ – Пресвета Тројица; само „једна вера“ – вера у Пресвету Тројицу; само „једно крштење“ – крштење у име Пресвете Тројице (Мат. 28, 19) и само „један Бог и Отац свију, који је над свима и кроза све, и у свима нама“(Еф. 4, 6). „Један је над свима Отац који је кроза све Логосом који је из Њега, и у свима Духом Светим“ (св. Дамаскин). – То осећати, тиме живет значи владати се достојно хришћанског звања (Еф. 4, 1). Речју, то значи: бити хришћанин.“[2]
Стога се природно намеће питање, можемо ли следити нову доктрину, коју нам преосвећени Иринеј у свом одговору доноси о Цркви, а притом остати доследан и веран хришћанском звању? Можемо ли таквим неправославним, цркводеструктивним учењем остати уопште хришћани? Не, то је једини могући одговор који се не противи здравом разуму, који се не противи Богу и Еванђељу!
Уколико будемо доследно пратили ову јеретичку еклисиолошку доктрину, ми ћемо беспоговорно завршити у некаквом синкретизму, у апостасији, богоотпадништву, што и јесте права реч за екуменизам, њен синоним, будући да екуменизам и јесте еклисиолошка јерес, која подрива саме темеље Цркве и црквености. Јер ко се у духовном блуду сједини са том „Вавилонском блудницом“ званом екуменизам, о којој Откривење сведочи „С којом блудничише цареви земаљски, и који живе на земљи опише се вином блуда њена.“(Отк. 17, 2) која је идол савременог глобалистичког света, тај се том духовном прељубом неминовно одваја од пречисте Христове Невесте – Цркве, са којом смо сви ми духовно венчани, а епископи пре свих. О томе Апостол народа громогласно сведочи: „Или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане? Јер, рече, биће двоје једно тело.“(1.Кор. 6, 16).
Како би нас Господ сачувао од оваквог немилог усуда, од такве страхотне духовне погибије, ми недвосмислено и непоколебиво остајемо верни апостолском, богооткривењском учењу, онако како свети апостол Павле саветује “Као што се сведочанство Христово утврди међу вама;“ (1.Кор. 1, 6) по коме је: „Један Господ, једна вера, једно крштење“ (Еф. 4, 5), самим тим и једна једина Црква „Која је тело Његово, пунота Оног који све испуњава у свему.“(Еф. 1, 23).
Стога ћемо од екуменистичког, сујемудреног исповедања лжебогословља по питању Цркве и црквености одступити као од најотровније змије, оне исте која је, испод Дрвете познања, некада преварила наше прародитеље, јер по речима светог Апостола „Ако поквари ко цркву Божију, поквариће њега Бог: јер је црква Божија света, а то сте ви.“(1.Кор 3, 17). Одступићемо од таквог злославног учења „у којима неки погрешивши скренуше у празне говоре…“(1.Тим. 1, 6); које као најстрашнији отров и киселина разједају тело наше црквене пуноте, саблажњавајући многе неутврђрене душе лажном екуменистичком љубављу, и хватајући их у своју замку пропасти и вечне погибли. Одступивши од таквог учења, ми одступамо и, докле год се такви не покају од греха свога, од оних који такво учење исповедају, не само као лично учење, већ, што је натрагичније, то покушавају да представе као званично учење Цркве Божије, притом ми апсолутно остајући верни Цркви и Истини њеној, оличносњеној у Христу, исповеданој блаженим устима Светих Отаца „Назидани на темељу апостола и пророка, где је камен од угла сам Исус Христос“ (Еф. 2, 20).
Јер ми другу веру не позајемо осим оне у којој Свети Оци утврдивши добро, „међе и ограде“ које не смемо померати јер је писано: „опомени народ да не преступе међе да виде Господа, да не би изгинули од мене.“ (2.Мојс. 19, 21). Јер оне су нам остављене као залог спасења у Светом Символу вере који недвосмислено учи да је Црква једна једина, и не допушта постојање других цркава нити заједница које би имале заједницу у Христу, а да притом немају заједништво у истом вероисповедању. О томе сведочи Символ вере, сви ороси Светих Васељенских Сабора, све до последње светоотачке речи и запете.
Одвојивши се од догматске и сваке друге предањске истине, откривене Христом и закривене у Цркви, све те назови цркве и заједнице, за чије се добро стара преосвећени Иринеј Бачки, на начин који иде на очигледну штету Цркве, одвојили су се и од Самог Христа, и будући да са Њиме немају никакву заједницу, оне се ни у ком случају не могу и не смеју називати Црквом „јер где је Глава онде је и тело; нема никаквог прекида између главе и тела, јер кад би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе.“(св.Јован Златоуст). Ето, дали смо онтолошки, светоотачки доказ, да ван Једне, Једине Цркве, возглављене Христом, утврђене Његовом богооткривеном, еванђелском науком и истином, нема и не може бити речи ни о каквим другим црквама.
Скупа је и прескупа реч Црква, да би се њоме играли, јер је многом светитељском и мученичком, проливеном крвљу очувавана. Та потресна истина важи за сваког у Цркви, а ништа мање и за преосвећеног Портпарола и то смо дужни да саопштимо свима, не противећи се савету Апостола, који вели: „Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати.“ (Кол. 4, 6).
Свако суштински загледан у тајну Цркве и у саму Цркву, у њено светоотачко предање, које својом истином држи небо и земљу, као и Њу саму, језиво је свестан да су ове невероватне и неправославне речи преосвећеног Иринеја Бачког, на које смо овим текстом указали, само најава богомрске уније са римокатолицима, на темељу лажи и њиховој непокајаности, коју ми одлучно анатемишемо и пре него се она јавно склопи, јер ће она бити на општу погибао многих душа и пропаст њених иницијатора. Иако мало збуњени недостатком реакције отачаствених архијереја СПЦ, на овако дрско мењање освештаног догматског предања, ми с њихове стране ипак очекујемо да приведу лицу правде актера овакве несрећне работе, која Цркву води у пропаст.
Од таквог лажног, сатанског јединства, утемељног на лажи или било чему другом осим на Христу Исусу и Његовој истини, нека нас Господ одбрани и сачува!!! Амин.
“Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема.“
о. Јустин…
Јеромонах Максим
[1] О. Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве III, Ваљево 2004, стр. 8.
[2] О. Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве III, Ваљево 2004, стр. 15.
