Пастир добри
Извор: www.borbazaveru.com
Прича се да је владика жички Хризостом актом обавезао настојатеље манастира у својој епархији да онемогуће улазак у светиње монасима и мирјанима који су присталице „бившег владике Артемија“.
Најпре да се подсетимо.
Владики Артемију су, супротно Уставу СПЦ и канонима, одузели епархију говорећи притом: Добри, радни, вредни, поштени, честити владика Артемије.
Синод тим срамним чином није извршио Божју вољу, нити вољу народа свога, већ вољу белосветских силника – осведочених непријатеља српства и Православља. Наиме, месечак дана пре овог синодалног безакоња један од званичника НАТО алијансе је најавио да ће владика Артемије бити смењен и на његово место доћи кооперативнији (читај: послушнији) „епископ“.
Потом су овог Божјег човека отерали на крај Фрушке Горе, у Шишатовац, без пензије, без поњаве, без шпорета, одузевши му кола…
Потом им је засметало што народ тамо долази, па су му забранили богослужење и тако долили уље на ватру, па народ још више поче тамо одлазити. Доносиоци ове одлуке се не упиташе да ли је од Христа до њих икад било бездушних и безумних људи који би епископу забранили богослужење.
Онда му забранише да говори. Не само на конференцији за штампу – владики Артемију није било омогућено ни да присуствује, а камоли да говори о ономе зашта га туже, „суде“ и осуђују. Овом срамотом се не могу похвалити ни жестоки диктатори. Чак је и на „суду“ инквизиције било могуће рећи: Ипак се окреће.
Онда му забранише да иде на научни скуп у Русију. Ваљда да светиљку под лонац ставе.
Онда му отеше невесту, са којом је доживотно венчан, и силом предадоше оцеубици и прељубнику.
Онда га, у сарадњи са шиптарском полицијом, прогнаше са територије његове епархије.
Онда му запретише апсом.
Док му дисање још не забранише, зачуше се гласови:
Једни веле: штета што владика оде у Дубоки Поток, јер да је и даље ћутао и трпео да га газе, да га обесправљују и да га понижавају, много би нам лакше било да га „бранимо“.
Други кажу: не треба га звати Владика већ „бивши владика“, јер је ипак 21 епископ (од њих преко четрдесет кол’ко их има наша Црква), гласао за Његово рашчињење.
Трећи зборе: не треба ићи на његове службе, јер ако те тамо сликају, или те оцинкаре жбири, којих је у свим временима било, обрао си зелен бостан: ако имаш мантију, прети ти рашчињење, ако си лаик прети ти изопштење, илити забрана уласка у светиње.
Да ли ова три размишљања изазивају чуђење? Не! То није никакво чудо. Господу су на Цвети викали Осана, а на Велики Петак „Распни Га, распни“.
А шта каже обичан човек, који нема светско знање, нема академске титуле, нема јерејске чинове, али има веру у Бога и мало разума који му је подарио Господ.
Тај обичан човек овако расуђује: И кад би ућуткали владику Артемија, камење би, по речи Господњој, прозборило. Јер се не може сакрити град што на гори стоји.
Зато драго браћо од знања и пера, и часни оци наше свете Цркве, погледајмо: брод Српске Цркве сагубио је компас. Његов капетан је задремао. Брод наше свете Цркве дремањем (или, не дај Боже, издајом) посаде почео је опасно да плута ка водама јереси. Ка јереси – свејереси екуменизма.
Изгибосмо, браћо!
Зар не видимо, авај, један чамац како пукушава да се отме од смртоносног таласа свејереси. Зар на том чамцу не видимо светог старца по имену Артемије? Зар нас Јеванђеље не обавезује да му додамо весло, једро, кору хлеба, чашу воде, цепаницу огрева, реч утехе, реч подршке, молитву своју?
Не уздајмо се у капетана. Он нема времена да брине о броду и о нама на том броду. Он је заузет. Он мора на католичке карневале. Јесте, јесте. Натерали су га да другује са онима који су благосиљали Јадовна, Јасеновце, Голубњаче… Са онима који су наложили одстрел владике Артемија. Он мора да пали свеће са његовим портпаролом у јеврејској синагоги. Јесте, јесте.
Не уздајмо се у посаду брода наше Цркве – у чланове Светог Синода. Јер, неки од њих имају „узвишеније терете“ – напрсне крстове и прстење папино. Немају они времена за Православље и православне. Да ли смемо, браћо, изостати из боја за веру нашу православну? Страхујемо ли да нас не стигне клетва Лазарева: Ко не дошо у бој… рђом капо док му је кољена.
Не занемарујмо, браћо и сестре, брвна у оку синодалаца наших, тражећи трун у оку владике Артемија.
Тај обичан човек, у простоти својој, о забрани да се светом старцу обраћамо са Владико, расуђује на следећи начин:
Ако могу чланови Синода да пале свеће по јеврејским синагогама;
Ако могу чланови Синода молитвено да опште са јеретицима;
Ако могу чланови Синода да зову архијеретика папу „Свети Отац“ и љубе му руку;
Ако могу чланови Синода да потурају „српске“ вратове на које им папа качи своје напрсне крстове и да шире руке које су одгајиле православне мајке да им папа ставља прстење;
Ако могу чланови Синода да не спроводе одлуке Сабора о богослужбеном поретку и да се ругају светоотачком предању;
Ако могу чланови Синода да не спроводе одлуку Сабора о изласку наше свете Цркве из ССЦ-а;
Ако могу чланови Синода да газе Устав СПЦ и свете каноне, прогањајући еп. Артемија, Његово монаштво и све правоверне који се боре за очување наше свете Вере чистом и неисквареном*…
Дакле, ако они могу све то, и још којешта!, не бојећи се Бога и не стидећи се људи, а обичним људима не дају да употребе реч Владика испред светлог и светог имена Артемије, онда ти обични људи, којима је Бог дао здрав разум, кажу: Е, довде је дошло! (показујући на грло); Прећерала дара меру; Догоре луч до ноката; О, ови су гори од дахија; Ово бешчашће није било од кад је гавран поцрнео…
Тај обичан човек, у простоти срца свога, још овако расуђује:
Оци и праоци наши нас научише да се Богу молимо и да Богу благодаримо за све. Они су се Богу молили на њиви, на ливади, у кући, на путу, у рову, у збегу… Свуда, свагда и на сваком месту. Јер је Господња земља и све што на њој јесте.
Од њих смо научили да је молитва разговор душе наше са Богом. Зато идемо, и ићићемо тамо где је душама нашим корисно, тамо где се душе наше радују сусрету с Богом. Тамо где оне осећају благодат Божију.
Ето зато идемо тамо где је свети старац Артемије, владика Артемије, јер тамо осећамо благодат Божију! Зато идемо тамо где служе благочестиви епископи и правоверни калуђери и свештеници, јер тамо осећамо благодат Божју!
Немојте се, ви чланови Синода и још неки, љутити што на ваше службе не долазимо. Неће нам душе. Осећају душе наше задах вашег кокетирања са јеретицима и инославнима. Смета душама нашим звекет оружја ваших пратилаца. Смета душама нашим ваше безакоње. Ваше братоубиство. Ваша неправда. Ваше лицемерје. Ваше клевете. Смета душама нашим што „преписујете“ методе чистки које научисте од безбожника.
И зато нам је слађа пустиња љуљачка од ваших двораца.
Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће.
А то знају и деца његова, народ Божји. И зато ми нећемо путем којим нас воде чланови Синода, већ ћемо ићи путем Православља којим нас воде бројне благочестиве владике наше међу којима је и владика Артемије. И молимо се Богу да наше благочестиве владике што пре схвате пресудност тренутка у коме се наша Црква налази, и да одлучно и бескомпромисно устану у одбрану наше свете Вере. А ми, духовна чада њихова, листом ћемо стати уз њих. И Бог ће бити са њима и са нама, а ко ће онда против нас?! Нас онда неће уставити нико, јер ће наша снага бити планинска река, по речима песника.
Народ одлази и одлазиће у Љуљаке, а ако затреба (и ако се острашћеним силницима ћефне) и пред затвор! Тамо ћемо спашавати душе своје, молећи се и за оне који прогоне владику Артемија, монаштво његово, и верни народ. Јер народ је вековима чувао и сачувао веру нашу Православну. Ни сад, кад страдамо, нећемо пропасти.
Нека би Бог прогонитељима владике Артемија дао снаге да погледају себи у очи! Тамо ће угледати одговор: Не могу се служити два господара.
Најзад, прогонитеље владике Артемија, иако недостојан, преклињем и коленопреклоно молим да прочитају великопосни број „Светигоре“ из 1993. године, па ће својим ушима чути вапај преподобног Теодосија Печерског:
>>Чувај се, чедо, кривовераца!
Имам за тебе реч, кнеже богољубиви, ја Теодосије, худи раб Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у чистој и правоверној вери рођен и васпитан у добру, и научен од правовернога оца и матере који ме добром закону учаху. Веру, пак, латинску не примајте нити обичаје Латина држите и од причешћа њиховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера је Латина наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хљебу… Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили…
Чувај се, чедо, кривовераца и сваког разговора са њима, јер се и наша земља њима напуни. Ако ко спасава душу своју, чини то само живећи у Православној Вери. Јер, нема друге вере боље од наше Свете Вере Православне…
Исто тако, не приличи, чедо, туђу веру хвалити. Ко хвали туђу, на своју (Православну) Веру хули. Ако неко буде хвалио своју и туђу, тај је двојеверац, близак јереси… Ако ти ко каже – „и ваша и наша вера је од Бога“, ти овако одговори чедо: „Кривоверче, зар ти и Бога сматраш двојеверним?! Не чујеш ли за ове шта Писмо каже: Један Господ, једна Вера, једно Крштење (Еф. 4,5)!“
И тако, чедо, чувај се таквих и свагда стој за своју Веру. И хвали је непрестано а са њима се не братими, него их се клони и у својој се вери подвизавај делима добрим! Милошћу, пак, милуј не само људе своје вере него и вере туђе. Видиш ли кога нагог или гладног или зимом или злом притиснутог, био то Јеврејин или Сарацен (Муслиман) или Бугарин или јеретик Латин или незнабожац – свакоме буди милостив и од несреће га избављај, ако можеш, и плате од Бога нећеш бити лишен! Јер, Сам Бог и данас помаже незнабошцима као и хришћанима; незнабошцима иноверцима дарује се од Бога у овоме веку старање, али у будућем биће туђи добродетељи (врлини)…
Чедо! Ако буде потребно чак и да умреш за Свету Веру своју, смело иди у смрт! Тако су за веру и Светитељи умирали, а сада живе у Христу!…<<
У недељу 29. по Духовима 2010.
________
*Јуче су забранили богослужење старом свештенику Слободану Илићу и дали га суду; данас су сменили благочестивог истинољупца протојереја-ставрофора Душана Петровића, ректора Карловачке богословије. (Беседа о. Душана Петровића на прослави имендана еп. Артемија у Шишатовцу може се прочитати овде) Острвљеним силеџијама сутра ће неко трећи бити на реду, јер су они заборавили да је зло рађење готово суђење. Да онај ко другоме јаму копа, сам у њу упада.
