Пастир добри
Извор: www.eparhija-prizren.org
Средином 19. века Министарство просвете Књажевине Србије поверило је доктору философије Миловану П. Спасићу да напише неколико уџбеника за школе. Први уџбеник који је „учени“ доктор објавио био је „Земљеописаније целог света“. Данас би се тај уџбеник звао географија. У њему је поред великог броја језичких и свих других грешака могуће наћи и опис дрвета из Африке, за које овај „учењак“ тврди да „има ту силу, да се будала опаметити мора“. Иако му је после овог уџбеника Министарство просвете забранило даљи рад на уџбеницима и стручна јавност сита искритиковала горе поменутe грешкe, а Стерија чак саставио комедију „Судбина једног разума“, која обилује „бисерима“ овог нашег јадног учењака, берлинског докторанта, чудесна моћ афричког дрвета је по свему судећи наставила да голица „велике умове“ Србије.
Није ми познато да су организоване неке експедиције у потрази за овим дрветом чудесне моћи као за каквим несветим гралом, али сва је прилика да су неки међу нама ипак пронашли ово дрво. И то не било који међу нама већ они изабрани или како се то на лепом јелинском каже клирос. И опет, не било који међу изабранима већ управо они којима је у Цркви поверено највеће и најтеже бреме – Eпископи. После дуже година проналазачи овог несветог грала коначно су се окупили, по нелажним речима врсног верског аналитичара „у најјачем саставу“, у Синоду. Окупили се, из мистичног дрвета извукли еликсир мудрости, њиме се помазали а онда сели и почели да пишу саопштења, са вером да се сила еликсира преноси и на саопштења и да се од њих „будале опаметити морају“. Нема другог разумног објашњења за сва саопштења којимa нас запљускује Синод од фебруара, од смене владике Артемија. Све што нам је речено, речено је са циљем да би се опаметили. А знамо кога би требало опаметити – будалу, паметном то није потребно. Јер није лако оправдати толику примену силе и толико очигледних лажи. Заправо, од тог фамозног 13. фебруара силом се одржавала лаж, а лажима оправдавала сила. То је све што је Синод и Сабор чинио од онда дo дана данашњег. Дана чувеног у историји СПЦ, јер тог 8. децембра 2010. Велики Црквени Суд СПЦ донео је одлуку да седамнаест клирика верних свом канонском Eпископу врати у ред лаика. Кривица – оданост Eпископу.
Одлука, додуше, не би била толико страшна да није донесена из чистог човекољубља. Наравно, како се то и подразумева, неизбежност овакве одлуке происходи из непоколебивог хођења за канонима и насушне потребе за очувањем јединства пуноће наше помесне Цркве. Обиље „прекршених“ канона вапило је за оваквом „правичном“ осудом.
Овакво дељење правде изазива сумње и код људи који нису упућени у читав „случај Артемије“. Наиме у сваком хијерархијски уређеном систему, какав постоји и у Цркви, немогуће је заобићи, војничким речником речено „командну одговорност“. Дакле први на списку кажњених би по логици ствари требало да буде управо Владика Артемије. Питање које се само намеће је, ако је служење под забраном тако брзо кажњено рашчињењем, како то да после 10 дана и три одслужене литургије Eпископ Артемије није добио никакву даљу казну а клирици који су служили са њим бивају рашчињени? Сва је прилика да су Владику Артемија изоставили јер се, с једне стране плаше суђења, а с друге стране реакције народа на његово лишење монашког чина и евентуално изопштење из Цркве. Даље, зар канони не кажу да и они који су се причестили на таквој Литургији подлежу казни? Шта је са монасима, монахињама, искушеницима и искушеницама? Шта са верним народом који је присуствовао овим Литургијама?
Да помрачени ум не зна за границу у свом творењу неправде казује и следећи пример. Наиме, у оптужници се наводе следеће кривице поменутим клирицима:
- насилни упади у више манастира у Епархији Рашко-Призренској,
- вршење богослужења под забраном свештенодејства,
- саслуживање са умировљеним Епископом Артемијем, који се налазио под забраном свештенодејства,
- саслуживање са Епископом, лишеним у међувремену, епископског чина, сада монахом Артемијем,
- подизање паралелног жртвеника без благослова надлежног епископа,
- изазивање јавне саблазни.
Међу клирицима се помиње и јеромонах Доситеј који већ месецима живи на Тари. Јеромонах Доситеј није био присутан ни у Дубоком Потоку нити је служио Литургију било где од како је стављен под забрану свештенослужења. Дакле имамо и свештенослужитеља који је кажњен без иједне наведене кривице. Канони су и том случају недвосмислени. Казна којом је кажњен отац Доситеј мора бити примењена на оне који су га оклеветали, а то су у овом случају чланови Великог Црквеног Суда. Дакле, свима њима следи рашчињење.
На ранија безакоња везана за читав „случај Артемије“ додато је и ово рашчињење клирика. Стога је крајње време да се на сва ова безакоња реагује сложно и одлучно. Ћутање значи слагање а то у овом случају значи учествовање у рушењу Цркве. Нека би дао Бог да нас има што мање у том делу. Одступимо од лажних пастира да бисмо сачували нашу Светосавску Цркву. На тај начин ћемо највише допринети и духовном оздрављењу Eпископа који су директни или индиректни, вољни или невољни учесници овог нечасног дела.
Такође, не би требало сумњати да ће на евентуалним свештенослужењима ових „рашчињених“ клирика бити и благодати Божије, јер Дух Свети не дише где би нечасне судије желеле, већ као што нас учи Свето Писмо – „Дух дише где он хоће“.
Јерођакон Дамјан
