Раба Божија Александра: Литургија у Љуљацима – Љубав и Истина

Патријарха Павла сам први пут видела у Београду, на Спасовдан, када је моје познавање и поимање Бога и вере било на нивоу школског знања, онако како су нас то учили родитељи и наставници – комунисти и титови (намерно написано малим словом! прим.аут.) поштоваоци, силом друштвених прилика. Био је почетак гладних ’90-тих, и ја гладни, уморни, исцрпљени студент, вукла сам се са факултета ка Зеленом венцу да ухватим бус за Студењак, једва, тромо, као да су ми ноге од олова. Београдско немилосрдно сунце подигло је јару толико да се чинило да ваздух трепери, или је то мозак полако прокључавао. Пажњу ми је привукло шаренило неких барјака и одора, које су светлуцале на сунцу. Из правца Саборне цркве, негде код Бранковог моста долазила је литија, на чијем челу је крепко и бодро, радосно корачао неки старчић.

Народ, и то непрегледна колона, ступала је за њим, као једно. Ни на једном од лица нисам видела умор, нервозу од страховите врућине и зноја који се са чела и обрва сливао у очи. Са фотографија сам препознала да је тај старчић, за којим је тако присно и радосно ишао народ, био тадашњи Патријатрх Павле. Годинама се та слика чувала у мојој души и свести. Та љубав, која ме је у тренутку облила, као и цео простор и улицу којом је Он више лебдео него ходао, и благодат коју сам тако снажно осетила, ја, случајни пролазник (хм, да ли баш случајни?!), је нешто што чувам као драгоцени дар од Бога, мени недостојној.

Још један такав бесцени дар примила сам јуче, када сам милошћу Божијом први пут присуствовала Литургији коју је служио Епископ (намерно написано великим словом! прим.аут.) Артемије.  Мада је снег већ прошарао лепим шумадијским селом Љуљаци и зима почела да нас ледено милује, ништа ми друго није било у памети док су точкови савладавали разлокани блатњави пут, осим радости што ћу га видети. У ушима су треперили звуци тропара светом Николају Мирликијском, који је моја сестра у Христу М. полугласно певушила, борећи се са воланом, док  су кола малкице плесала и заносила по расквашеном, блатњавом путу.

И да је било, а није, и мрвице сумње, да ли је тачно све оно чиме га клевећу и блате, чинећи тако да још снажније засија пред нама, то што сам јуче видела и осетила, развејало би сва двоумљења. Не знам како бих другачије именовала јучерашњу Литургију и све у вези са тим осећајима, него као Љубав и Истину. Како је Бог лепо и мудро уредио да у телесно невелико, стане толико немерљиво доброг и богонадахнутог. И пре него што сам се удостојила да лично будем на Литургији коју Епископ Артемије служи, за срце су ми се залепиле речи једне монахиње која ми је, врло искрено и убедљиво, рекла: „Да је од њега одступила Божија благодат, служио би у празној цркви, нико не би долазио. А, види, колико је народа увек кад служи!”

Апсолутни доказ у моје уверење да сам на правом месту, била су и дечица, која су тако радосно трчкарала по трпезарији после Литургије, као да су међу својима, најрођенијима, а ту и јесу била  међу својима. Зар би у инстинктивном доживљају живота могла да погреше та мила, малена створења, која свет опажају много више срцем, него ми, одрасли, са разумом често помућеним греховима, привезани за овоземаљско, смутњама и саблазнима. Зар би они, малени, чисти анђелчићи, тако слободно прилазили да узму благослов, бомбоне и иконице, и вијали се у игри око монаха који су сијали, радосни као и ми, убоги мирјани.

Хоћу да помоћу ових речи што дуже сачувам осећај такве Љубави, једноставне, чисте, присне, која ме је запљускивала из сваке речи и покрета Епископа Артемија, оне најлепше љубави, која не тражи захвалност за уздарје и која не измишља којекакве мерне јединице да би себе или друге уверила колико је убедљива и истинита.

Нека би драги Бог дао још много таквих излива Љубави, да се њоме хранимо, учимо, исправљамо, јачамо, постојимо, ми грешна и недостојна чеда Божија!
13. децембар 2010.
раба Божија, Александра