Пастир добри
Црна Река остала без душе
Пресвети Господе, Ти, који уређујеш све, услиши молитве моје, и помози ми да нађем речи, којима бих исказала осећаје моје душе на месту где Ти обитаваш, где умирујеш и милујеш сваку душу жељну радости. По први пут у животу не налазим речи којима бих описала осећања, јер је свака реч мала у односу на пружену радост Твоју, на Светом месту у манастиру Светих Архангела Михаила и Гаврила у Црној Реци. Зато те молим Пресвети Господе, молитвама Пресевете Мајке Твоје, дај ми реч да опишем светост и лепоту Светиње црноречке.
Ходочастила сам по многим светињама. Увек и на сваком месту, осећала милост Божију, заштиту и помиловање. Душу напајала мирисом најмириснијим светога тамјана, а очи лепотом и топлином очију Христа Бога и Његове Пресвете мајке. Мисли освећивала молитвама за опроштај грехова, за мир међу људима, за здравље и благостање. Ко је спознао милост Божију, зна да све друго повређује, Господ једини вида и исцељује. Захвална сам што Господ, живот мој води путем православним у овим суманутим временима кад човек човеку бива вук. Захвална сам и срећна што сам православна и што идем путем Богочовека Христа, што знам да човек човеку треба да буде човек. Као и на предходне позиве сестара тако и овога пута поступих – одазвах се позиву. Како ја, тако и моје сестре Српкиње, следећи пример и част Косовке девојке и многих других честитих Српкиња, пођосмо путем Црне Реке, како бисмо помогле монасима у манастиру, кором хлеба и сољу, јер им је тада, у тим данима, Духовни отац Владика Артемије забрањен, а његовој духовној деци забрањено да служе Богу и народу.
Не траже монаси помоћ од људи, Господ Бог је њихова храна и једини помоћник, али Господ нас шаље да подржимо правду, јер су правда и истина једини извори живота. Пут је радовао и мене и моје сестре. Спремне да на сваком месту и у свакој прилици спречимо кварење вере, корена, народа, тако се и овог пута показасмо. Од стране монаха смо срдачно дочекане. Дочекане смо с љубављу. Њихова благост при самом сусрету, човека ваздигне до небеса. Корачајући стазом до чудесног манастира у стени осетих радост у срцу, избрисах све слике из мог живота и осетих као да се ту тога трена родих. Како моје очи угледаше Часни Крст, који се налази на високој стени, делујући као да је на небу, схватих како је човеку потребно само небо, стена, пећина за живот и радост уколико је уз њега Господ.
Уђосмо у манастир клањајући се. Сав је у стени и од камена, али најтоплије место у које крочих за живота. Господе, хвала ти што си ме удостојио да крочим својом ногом у ову Светињу, помислих, где и камен има душу и топлоту коју Ти дајеш. Пожелех да моје осећаје доживи сваки човек, да драги Бог обрадује сваког човека. Тада на том месту пожелех добро свима, болеснима здравље, несрећнима срећу и утеху, радоснима вечну радост. Помоћи ће Господ и Свети, биће боље за све.
Пећинска Црква савија човека на колена, као што рекох Господ показује присутност своју тако што и камену даје топлину. Покрај кивота Светог Петра Коришког клекосмо моје сестре и ја а душе нам завапише: „Господе спаси наш страдални народ, нашу земљу, наше светиње не избриши печат прошлих времена, и подржи нас у борби за истину. Не дозволи страдање невиних. Неизмерна је Милост Твоја на нама многогрешним слугама Твојим. Велику милост Твоју људи презреше. Услиши наше сузне молитве, сачувај наш народ, његов идентитет, веру и част. Сачувај осећања на страдале нам претке за Крст Часни и слободу златну, историју давну, болну али часну“. Клечећи тако, сузе нам теку, и напајају Свето место покрај кивота Светог Петра Коришког. Тргоше нас анђелски гласови монаха у манастиру, озарише лице радошћу и надом, а само свети то могу, да исцеле у трену. Света су браћа наша схватисмо, и зато страдају од ђавола на земљи. Свети су и истрајаће смирено као Господ наш. Захваљујемо теби Свемилостиви, како Они, тако и ми, што још увек имамо снаге да сведочимо истину, и да се боримо против неистине. Захваљујући Теби поносно кажемо да смо Срби, да никога не мрзимо, никога не гонимо, али бранимо веру, јер нам је света дужност бранити веру, истину и част, светиње и свете. Захваљујући Теби постоји ово Свето место на коме показујеш да човек није напуштен са Твоје стране и да те налази, само ако има жељу да те затражи. Захваљујући Теби и мојој браћи монасима постоји на овом Светом месту гроб мог брата оца Харитона, настрадалог за Крст Часни, помоћника и пријатељима и непријатељима. Зверски убијеног, растргнутог, само зато што је Србин, што је монах, што је ширио љубав и славио Бога. Убивши њега мислили су убиће Бога у нама. Убивши њега убили су себе. Покрај гроба стојимо моје сестре и ја, поносно јер је рода нашега. Господ не дозвољава да га жалимо већ га славимо, јер је овоземаљским животом заслужио Царство Божије. Отац Харитон је зверски убијен, од стране Шиптара, сахрањено је његово обезглављено тело. Глава оца Харитона ни данас није пронађена.
У манастиру смо провеле ноћ, свака са својим мислима и молитвама. Ујутру нас је чекао растанак са монасима и одлазак на неко друго место како бисмо присуствовале Светој Литургији. Није нам се одлазило, где би могла Литургија имати већу моћ и помоћ него овде, али је у тим данима нашој браћи монасима било забрањено да служе. Зашто? Зато што је Света, зато што би била на живот и здравље људи, зато што би била на радост Божију.
Кренусмо путем ка другом манастиру, растасмо се са скромним монасима надајући се да ћемо се ускоро видети поново на истом месту. Ни кренули нисмо а већ желимо поново да смо ту. Ни слутиле нисмо да се задуго нећемо срести на истом месту. Задуго …? Можда никада више! У другом манастиру нас дочекаше непријатно. Рекавши да смо из Кола српских сестара, да долазимо из Црне Реке и да доносимо свеже млеко послато им од браће монаха одатле доживесмо такво негостопримство као да у том манастиру не бејасмо добродошле, јер се представисмо као Хришћанке и Српкиње. Срца нам утрнуше. Наша срца, пуна љубави искрене коју понесмо.
Убрзо после наше посете Црној Реци, монаси из манастира су протерани, само зато што су Хришћани, зато што чувају и желе да очувају Светосавље, само зато што нису Антихристи. Црна Река остала без душе, а ми верни и жељни остали ускраћени поновног доживљаја блаженства на том Светом месту. Гледајући неправду и протеривање са Свете косовске земље, исте те моје Свете браће, који васкрсавају светошћу и духовношћу, не могу да ћутим. У глави су ми речи Светог Василија Великог: „Један човек са истином је већина“. Ако ћемо ићи путем Господњим онда не смемо остати неми у временима када нам је вера у опасности. Говорим јер је на нама одговорност да веру одржимо онаквом каква нам је предана. Постављам себи питање: Ко се сада моли у Црној Реци, за страдали народ? Ко ли сада стоји покрај гроба оца Харитона захваљујући Богу што је постојао? Ко ли тражи његову главу како би је спојио са телом? Осећам – нико. Господе Исусе Христе, зар и данас људи не знају шта раде? Зар и данас да им опростимо? Узнемирени смо оправдано, али се надамо Господе, послаћеш смирење.
Србине роде мој, окрени се ка истоку, одакле ти је Христос јављен, не окрећи се ка западу и кривоверству, одакле ти долази последњи ударац, у намери да те поразе како би изгубио идентитет. Не заборави поруку Светог Владике Николаја: „Ова је земља бедем хришћанства. Тако писаше прађедови твоји из Милошевог устанка православном цару Руском кад искаше од њега помоћ. Бог ће ти помоћи а ти ћеш победити. Бог ће те благословити и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје. Србине, брате мој. Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећава Створитељ благословеним Својим“.
Молим Ти се Господе сачувај веру нашу од отрова екуменизма. Укрепи страдално монаштво – молитвенике за наш многострадални народ. Хвала ти Господе што си услишио молитве моје и подарио ми речи достојне да говоре о Теби. Хвала мојој браћи монасима из црноречког манастира који су нас срдачно дочекали и показали примером љубав истиниту. Подржи их Господе у борби за правду и састави нас поново на месту где се човек „рађа“. Господе, врати душу Светом манастиру .
Уочи Светог Николе
18.12.2010. год.
Ведрана Савић
