САСТАНАК ГЕНЕРАЦИЈЕ

Ево прилике да послушате тонски запис са састанка генерације богослова који су завршили Богословију 1960. године.

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Високопречасни оче прото, часни и преподобни оци, браћо и сестре!

Богу благодаримо што нас је удостојио да се данас нађемо заједно овде у овоме светоме храму, да се заједнички Богу помолимо и милост од Бога испросимо, не само за нас овде сабране него за цео наш народ.

За ову јединствену прилику најпре благодаримо Господу Богу, захваљујемо се вашем и нашем епископу Игњатију који је благословио да у овоме месту одржимо наш братски састанак генерације богослова који су завршили Богословију давне 1960-е године, пре равно четрдесет и осам година. Рекло би се много година, дуго време било и прошло али за нас који смо данас овде сабрани из те генерације, то је као да се јуче догодило. За нас време не представља ништа. Ми се и даље осећамо исто онако као кад смо били у ђачким клупама, кад смо били ученици Богословије.

Ми само видимо према коси и бради да се нешто са нама променило, иначе, у суштини, у духу, ми смо остали они који смо и били, и наравна ствар, да нас је тада било много више него што нас је данас овде. Тада нас је било двадесет и девет, ваљда, на матури а данас овде нас има свега неколико нас, тако је живот мајсторски решетао. Неко је далеко, неко је недоступан, неко је и отишао из овога света у Небеску и Вечну Србију али су сви они данас са нама у духу овде сабрани, сви они данас знају да се ми данас овде састајемо, да је ово скуп наше генерације, и они су у мислима и молитвено са нама иако би смо се ми радовали да су и физички овде присутни. Али не можемо сада да очекујемо, године чине своје, време чини своје.

Они који су могли и смогли снаге, они су дошли и ми ћемо данас заиста провести један дан онако у братском дружењу, у подсећању на оне дане из школских клупа, на оне наше дечије и шале и несташлуке и тако ћемо ми оживљавати ту успомену и на нас, и на наше другове, и на наше професоре, као што смо их сада овде све поменули на овој заупокојеној молитви, на овоме парастосу који смо учинили за покој душа њихових, јер они су пре нас отишли тамо где ћемо и ми данас-сутра сви одавде кренути.

Јер човек је зато и створен од Бога и послат овде на земљу, да живећи на земљи, у ствари, припремимо себе за Царство Небеско. Није човек створен и послат на земљу да се мучи педесет, осамдесет или сто година па да га нестане заувек. Не! Човек је створен за живот вечни, зато је Господ и дошао на земљу, оваплотио се, постао човек као и ми људи, живео са људима, учио људе како треба да живе, основао Цркву своју и оставио благодат своју у тој Цркви, свете тајне и свете врлине којима се ми припремамо у ствари да би смо сутра када пођемо одавде били способни да будемо грађани Царства Небескога.

На исти начин сви долазимо у овај свет, на исти начин сви одлазимо са овога света али све нас не очекује после одласка одавде иста судбина. До гроба сви идемо овим земаљским путем, од гроба имају два пута. Кроз гроб сви пролазимо јер како каже на једном споменику у Новом гробљу у Београду: “Гробови су вечне жизни двери кроз њих мора свак смртан да прође благо ономе ко у чистој вери из овога у нов живот пође.“ Значи гробови су врата кроз која морамо да прођемо а онда пред нама су два пута – један води у Живот Вечни, у Царство Небеско, у Блажени Вечни Живот а други води у муку вечну, у пакао огњени, припремљен онима који у Бога нису веровали, који нису закон Божји чинили, који су Бога хулили, који су зла дела чинили у овоме животу а нису се за то кајали. Зато је Бог и оставио Цркву своју и науку своју у Цркви, оставио свештенство да нам проповедају ту науку Божју, да врше Свете Тајне а ми да живимо по закону Божјем, да се кајемо за грехе своје које као људи чинимо јер каже у овој молитви за покој душа: “Нема човека да живи а да не греши.[1]“ А пословица каже да је људски грешити али је и људски кајати се. Без покајања нема опроштаја грехова а без опроштаја грехова нема спасења, нема Царства Небескога.

То је наука хришћанска, браћо и сестре. Ту науку су проповедали свети Апостоли, проповедали свети оци, преподобни мученици Христови који су ту веру животом својим и крвљу својом сведочили, и Свети Великомученик Георгије коме је овај храм посвећен, и Света Мученица Марина, и Света Мученица Недеља коју данас славимо, и Преподобни отац Сисоје Велики. Сви су они животом својим сведочили и потврдили да је то истинита и права вера коју чува и држи вера православна, Црква наша православна и светосавска.

Нека останемо, браћо и сестре, у тој вери. Тој вери учимо нашу децу и омладину да би после нас имао неко да настави да служи крсно име наше, да слави славу, да неко долази у ове наше храмове које подижемо као што су и наши славни свети преци подигли многе задужбине, многе цркве и манастире широм земље Србије а посебно на Косову и Метохији, да их ми чувамо и сачувамо, да их предамо млађим покољењима а они да предају даље. То је наша мисија на овоме свету, у овоме животу.

Нека би дао Бог молитвама Свете Богородице, светих угодника Божјих, светог великомученика Георгија и осталих угодника из рода нашега, Светога Саве, Светога Кнеза Лазара, Владике Николаја, Праподобног Јустина Ћелијског и осталих угодника, да и ми будемо верни потомци њихови, да држимо веру као што су и они држали, да живимо као што су они живели и да се удостојимо оне награде коју је Бог њима доделио и чиме их је наградио. Да би смо се и ми када пођемо одавде нашли се у Царству Христовоме и тамо са свима светима и ми славили Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.“