Пастир добри
У прилогу послушајте тонски запис из 2008. године, са промоције књиге „Шиптарски геноцид над Србима у ХХ веку“, коју је објавила Епархија рашко-призренска. Садржину књиге чине документи из Епархије рашко-призренске. Неки од тих докумената су већ објављени, али већина докумената се у овој књизи објављује по први пут.
Овде се на упечатљив и трагичан начин приказује оно што се Србима дешава у XX веку, али и у неколико последњих векова – страдање од шиптарске руке. О самој књизи на овој промоцији говоре епископ Артемије, професор др Драгољуб Живојиновић и госпођа Славица Радомировић.
Најпре се присутнима обратио епископ Артемије, дајући, као што уводничар каже, сликовит приказ континуитета страдања Срба од стране Шиптара, следећим речима:
„Помаже Бог свима!
Ево, књига која нас је сабрала вечерас овде, по много чему је веома необична књига. Пре свега, то је књига без аутора. Необично, али је тачно, јер та књига која је пред нама јесте књига докумената који су остали записани од многих лица и личности током ХХ века, а ти докоменти су, у ствари, живот и страдање српскога народа на Косову и Метохији и у тим документима је то страдање описано, а то страдање и јесте геноцид нашега народа и уништење наше културне и духовне баштине на Косову и Метохији. Ако бисмо могли да кажемо, онда је живот аутор ове књиге, јер оно што је живот доносио и проносио на Косову и Метохији преточено је у документа, а та документа сачињавају садржину ове књиге. У њој има 215 докумената који су сачувани у архиви Епархије рашко-призренске, а та архива епархијска је спашена само чудом Божијим. Не могу да пропустим а да не кажем да је само за један дан избегла трагедију многих других наших споменика на Косову и Метохији. Наиме, 15. марта 2004. године архива је из Призрена пренета у манастир Грачаница, а већ 17. марта наша резиденција, у којој се налазила та архива, је спаљена до темеља. Да није, по Божјем промислу, дакле, та архива изнета тада, ово што имамо у овој књизи данас би било прах и пепео и никада се не би знало за оно што се у њој сада налази. Наслов књиге је: „Шиптарски геноцид над Србима у ХХ веку“. Можда ће неко рећи да је то прејака реч, али, ако се осврнемо на Конвенцију Уједињених нација о геноциду, у којој у члану 2. управо стоји записано по чему се одређује да ли је неки догађај геноцидан, да ли је геноцид или није, по тој Конвенцији геноцид означава било који од следећих аката извршених са намером да униште у целости или делимично националну, етничку, расну или верску групу, и то убијањем чланова те групе, проузроковањем озбиљне телесне или менталне штете припадницима те групе, намерним стварањем услова живота, срачунатим да се доведе до физичког уништења чиваве групе или њених делова, наметањем одређених мера чији је циљ да се у склопу групе спречи рађање и присилним премештајем деце из једне групе у другу. Од ових пет одредница које наводи Конвенција Уједињених нација, четири су примењене на Србе на Косову и Метохији, сем ове пете – није било премештаја деце из једне етничке групе у другу. Тај геноцид је постигнут и постизаван путем разних метода, притисака, прогона, застрашивања, убистава, силовања, пљачки, лажи пред властима у ретким моментима када су починиоци злочина бивали идентификовани и привођени пред лице правде, онда, симболичне казне, залудне опомене или, просто, ослобађање од кривице починиоца, приписивање злочина малој деци (познат је онај: „Шта зна мањи деца шта је 300 кила“), и у томе духу је, дакле, вршен геноцид кроз цео ХХ век. Међутим, ова књига је, ипак, незавршена књига и недовршена књига. То је књига – инсерт, књига без почетка и краја. Зашто тако кажемо? Зато што је почетак ове књиге у ствари почетак геноцида од стране Шиптара над нашим народом, сакривеног у дубини векова. Почела је да се пише на Косову пољу оне давне 1389. године и настављена, кроз векове, до данас. Страдање Срба од стране Шиптара, или геноцид Шиптара над Србима, не испуњава само ХХ век – он је вршен и у ранијим вековима, нарочито у XVIII и XIX под Турцима, после оне две велике сеобе Срба са Косова и Метохије. И тада, као и сада, главни зулумћари били су Шиптари, а њихови ментори и заштитници, па и подстрекачи, биле су турске власти. Као и данас, починиоци злочина остали су исти, Шиптари, а прокровитељ, уместо Турака, данас је међународна заједница, оличена у лицу КФОР-а и УНМИК-а, који извршавају вољу Вашингтона и Брисела. Да је геноцид постојао и пре ХХ века, у ствари да он у континуитету траје већ вековима, сведоче и књиге претходнице које о томе говоре, као што је, на пример књига „Плач старе Србије“ од Јанићија Поповића, који сведочи о страдању Срба у последњих сто година под Турцима од 1812. – 1912. Године; и друга књига, књига „Страдање старе Србије и Македоније“ од Саве Дечанца, тада архимандрита а касније и владике, која доноси његов говор на Берлинском конгресу 3.7.1878. године. Читајући те књиге, као да читамо документа из ове наше, тек објављене, књиге. А, читајући и једне и друге човек стиче утисак да је неко пророчким умом посматрао и описивао наше дане и збивања у задњих десет година, јер страдање Срба на Косову и Метохији траје вековима у континуитету – буквално, понављање историје. То сведоче и књиге наших дана, као што је књига „Прикривање геноцида на Косову“ из пера Изолде Хендри, једне странкиње, која је, као службеник УНМИК-а, провела неко време на Косову и Метохији и била сведок, не само почињених злочина о којима пише, него и неморала нових окупатора који су тај геноцид прикривали од светске јавности, како би оправдали свој злочин бомбардовања Србије од НАТО снага 1999. године, и како би то крунисали стварањем наказне шиптарске назови државе, независног Косова. Писац је, у дванаест потресних прича, приказала паклену стварност на Косову и Метохији, с тим што је свака од тих прича поновљена у животу стотинама, па и хиљаду пута. Ипак, најновија, и уједно најпотреснија, књига, као наставак и континуитет ове наше књиге, јесте глас деце са Косова и Метохије, преточен у књигу „Писма из енклава“, која је најпре објављена у издању „Компаса“ у Београду 2006. године, а недавно је преведена на руски језик и издата двојезично, на руском и српском језику, од Руско српског братства св. цара Николаја и св. владике Николаја у Москви ове, 2008. године. Писци ове књиге су деца, ученици основних школа од трећег до осмог разреда из разних места Косова и Метохије, која потресно описују како она виде и доживљавају данашњу реалност на Косову и Метохији. Реч „Писма“ свима је добро позната, али реч „екнлава“ многима, па можда и некима овде у овој сали, није довољно позната. Стога, овде, пред вас, износимо прво и кратко писмо Филипа Столића, ученика трећег разреда из Клокота, како он то осећа и објашњава непознатим другарима, којима упућује своје писмо, а у коме пише: „Драги другари, вероватно већини мојих вршњака није позната ова реч „енклава“. Вероватно ће им зазвонити у ушима и биће им, онако, звучно и деловаће им као нешто лепо. Они, у ствари, и не знају како се несрећа крије ту, иза такве речи. По мени, енклава је улепшан назив за гето, затворен круг у коме је луксуз возити бицикл, шетати улицом, поред реке ходати, ићи сам у школу, а не знамо зашто је то тако, зашто ја не могу да радим оно што раде сви моји вршњаци, зашто се морам бојати сваког аутомобила, зашто се морам освртати после сваког корака. Све ми је то нејасно али, једноставно, осећам да морам тако. Ипак, ту је моја кућа, ту су моји другови, школа и, коначно, ту је моја улица. Ту сам срећан и било шта да ми понуде за ово што сам набројао, никад ме не би толико усрећили. – Филип Столић, трећи разред, Клокоте.“ Колико и каквих потресних писама, жеља, порука садрже ове дечје јавне исповести?
То је порука свима нама, а пре свега нашим политичарима и државницима да схвате и прихвате да се са Косовом и Метохијом нико не може и не сме играти и трговати, ради наших светих предака, ради нас – савременика и ради наших будућих генерација које ће чинити ова деца и она после њих, до скончанија века.
