Пастир добри
„Тома је усхићен, изван себе, узвикнуо и посведочио своју веру: “Господ мој и Бог мој!“. Тиме је исповедио Господа Христа за Сина Божјега и за Господа Свога, поверовао у његово Васкрсење…“ Ако верујемо у Господа Христа и у његово Васкрсење, ако живимо по његовим заповестима, ако чинимо оно што је Богу мило и драго а избегавамо оно што је противно закону Божјем, ако избегавамо грехе и ако се кајемо искрено за своје грехе, јер нема човека да је жив а да не греши, онда ми припремамо себи ону блажену вечност коју ће нам Господ на страшном суду доделити. Али, ако живимо као неверници, као безбожници, као богоборци, као кривоверци, ако чинимо зло другоме, ако се не кајемо за грехе своје, онда вескрсење наше биће на муку вечну а не на блажени живот вечни.
У име Оца и Сина и Светога Духа !
Христос воскресе!
Ваистину воскресе!
Ево, драга браћо и сестре, још увек се налазимо у светлости славнога Васкрсења Христовога. Тај догађај, који је јединствен у историји васионе у историји рода људскога, Света Црква слави, не један дан или три дана као што обично неке празнике славимо, него слави четрдесет пуних дана. Од Ускрса до Спасовдана ми се поздрављамо овим радосним поздравом: “Христос васкрсе!“, и тиме исповедамо своју веру у васкрслога Господа, исповедамо да смо његови следбеници, његови ученици, да верујемо у њега као Сина Божјега и спаситеља рода људскога.
Васкрсење Христово необичан догађај, али има много и много сведока за две хиљаде година. Један од верних сведока Васкрсења Његовога, који у почетку беше неверан јер, како други ученици говораху да је Господ васкрсао и да смо га видели, апостол Тома, будући човек разуман, практичан, одговарао је: “Не могу веровати. Не могу веровати, јер то је толико невероватно што ви причате, док не видим ја ране од клина на рукама његовим, док на опипам те ране, не ставим прсте своје у те ране и не ставим руку своју у ребра његова тамо где је копљем прободен, до тада нећу веровати.“ И остаде Тома читавих седам дана у неверовању. А остали ученици којима се Господ јавио одмах после Васкрсења, они су били уверени да је Господ васкрсао, али Тома је остао неверан. И осми дан по Васкрсењу, то је управо у данашњи дан, када су поново ученици били сабрани у једној просторији и врата држали закључана од страха од Јевреја, јави се Господ у тој просторији кроз затворена врата, поздравља све њих поздравом мира и радости: “Мир вам!“, и онда се обраћа Томи. Знао је Господ шта је Тома говорио, зато му се сада и обраћа, и каже: “Томо, пружи прсте своје и стави у ране на рукама мојим. И пружи руку своју и стави у ребра моја и не буди неверан него веран.“ Јеванђеље не каже да је Тома то и урадио, јер довољна је била та појава Христова, тај позив Томи да опипа његове ране. Тома је усхићен, изван себе, узвикнуо и посведочио своју веру: “Господ мој и Бог мој!“. Тиме је исповедио Господа Христа за Сина Божјега и за Господа Свога, поверовао у његово Васкрсење, али Господ наставља и даље: “Томо, Томо, пошто си ме видео, веровао си. Блажени су они који не видеше, а вероваше.“ Међу те блажене спадамо и ми, данашњи православни хришћани, браћо и сестре, који нисмо видели Господа телесним очима и његово Васкрсење , али смо га видели духовним очима, и то не једном него сваке године у своме животу ми духовно гледамо и доживљавамо Васкрсење Христово, као најреалнији догађај из нашега живота, из историје рода људскога. И не само Тома, и не само тих дванаест апостола. Господ се јављао, као што знате, најпре Мироносницама женама и оне, кад су јавиле апостолима, и остали апостоли били су неверни. Нису поверовали одмах, били су сумњиви док им се Господ није јавио, разбио њихову сумњу и уверио их у своје славно Васкрсење. А Васкрсење Христово, браћо и сестре, јесте догађај који је најважнији у историји свих светова, у историји васионе, јер Васкрсењем Христовим побеђена је смрт као највећи непријатељ рода људскога. До Господа Христа смрт је царовала над људима, владала над њима, грех је владао родом људским, а преко греха ђаво је владао родом људским, људи су се налазили у канџама трократне, троглаве аждаје – греха, смрти и ђавола. Господ је зато и дошао на свет, живео са људима, учио људе, показивао им своју божанску силу, страдао је од људи неверних, али и васкрсао из гроба да би ради нас људи победио ту троглаву аждају, да би сатро моћ ђавола, да би уништио грех, да би победио смрт и људима даровао Живот Вечни. Тиме је показао Господ ради чега је човек створен. Није човек створен да на земљи поживи педесет или сто година па да га нестане. Такав живот који би се завршавао гробом не би био достојан живота човека, разумног бића, него је човек створен да живи вечно, створен је за Живот Вечни, за Царство Небеско. Ради тога је Господ васкрсао и Своје Васкрсење дао и показао људима да ће и сваки од нас, сваки човек васкрснути у последњи дан када Господ дође да суди живима и мртвима. Васкрсење и живот вечни је обезбеђен свима људима јер то је оно што бог дарује али, каква ће бити та вечност то зависи, браћо, од нас самих. Постоји вечност у блаженом животу, у царству небескоме, и постоји вечност у вечним мукама, у паклу, у аду, у власти ђавола. Где ће се ко од нас наћи зависи од тога како смо провели овај живот на земљи. Зато је човек и послат у овај живот, зато је и овај живот дат нама људима, зато је и Господ основао Цркву Своју и оставио је да се људи у њој спасавају. Ако верујемо у Господа Христа и у његово Васкрсење, ако живимо по његовим заповестима, ако чинимо оно што је Богу мило и драго а избегавамо оно што је противно закону Божјем, ако избегавамо грехе и ако се кајемо искрено за своје грехе, јер нема човека да је жив а да не греши, онда ми припремамо себи ону блажену вечност коју ће нам Господ на страшном суду доделити. Али, ако живимо као неверници, као безбожници, као богоборци, као кривоверци, ако чинимо зло другоме, ако се не кајемо за грехе своје, онда вескрсење наше биће на муку вечну а не на блажени живот вечни. То је оно што Црква проповеда непрекидно, ево, две хиљаде година, да пред човеком се налазе само два пута. Речено је још у Старом Завету преко пророка, Господ је говорио јеврејском народу: “Пред тобом је живот и смрт. На шта хоћеш пружити руку – изабери сам.“ То Господ понавља и свакоме од нас. Постоје, дакле, само ова два пута, пут који води у живот вечни и блажени, у царство небеско и пут који води у пакао, у муку вечну. Нема трећега пута, нема пута који води у небиће зато што је човек створен као биће бесмртно које ће имати своју вечност али та вечност зависиће, дакле, од нашега живота овде на земљи.
Нека би Господ помогао свима нама молитвама Светог апостола Томе који је својим неверовањем утврдио веру у многим душама за две хиљаде година. Нека би његовим молитвама, молитвама светих угодника божјих у роду нашем и у роду хрићанском помогли нама да живамо као православни, верни хришћани, који иду за васкрслим Господом и који ће их дочекати у Царству Своме Небескоме да тамо и ми са свима светима славимо Њега, чудесног Господа нашег Исуса Христа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.
