Беседа владике Артемија у манастиру Лелић 2008. године

Print Friendly, PDF & Email

„Бог нам је даровао веру. Шта смо радили са вером нашом? Да ли смо је умножили? Даровао нам је молитву. Да ли се молимо Богу редовно? Да ли је умножавамо или је закопавамо, па се сетимо Бога само када нам је нешто тешко – „Јој, Боже, помози ми“. Онда, ако тако поступимо, ми у ствари Бога сматрамо само својим слугом који треба да нама чини оно што нама треба и када нам треба, а Он је наш Господар. Ми најпре треба да испунимо заповести Његове, да би Он услишио молитве наше и послушао нас у нашим потребама.“

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духa!

Некада давно, браћо и сестре, када се Бог јавио Мојсију на гори Синају у Купини Неопалимој, Он је рекао Мојсију: “Скини обућу са ногу твојих, јер је место на коме стојиш свето“(Мој. II 3, 5).

Ја се данас осећам у овоме светоме храму као некада Мојсије на гори Синају, јер и ово место на коме ја стојим јесте свето место, место са кога су многи Свети људи проповедали реч Божију. Одавде је проповедао у своје време Свети Владика Николај, чије Свете мошти овде пред нама почивају. Одавде је проповедао преподобни Јустин Ћелијски, који почива недалеко одавде у манастиру Ћелијама. Одавде је проповедао синовац Св. Николаја, владика Јован Шабачко-Ваљевски. Одавде проповеда ваш владика Милутин. И владика Лаврентије је много година проповедао, тако да је и ово место на коме и ви и ја стојимо – свето место, браћо и сестре.

Ја се овде данас налазим, по милости Божијој и по благослову вашег владике Милутина, и Богу благодарим и њему захваљујем што је благословио да данас будемо овде, да се заједно са вама Богу помолимо. И ето, Бог је и мене, иако недостојног, удостојио да са овога светога места проговорим неколико речи вама, браћо и сестре.

Свака света недеља, сваки празник у години јесте по једно Јеванђеље Господа Христа, јесте по једна заповест, по једна поука, по једна порука коју нам Бог шаље, преко Сина свога, Господа нашега Исуса Христа, преко Његовог Светог Јеванђеља, преко Његове Свете Цркве. Свака Његова реч, свако Његово дело, сваки Његов поступак у животу имао је не само привремено, него вечно значење. Све што је Господ говорио, није само говорио својим савременицима, него је говорио свим људима на земљи, до последњега човека који ће живети на њој.

И данашње Свето Јеванђеље, које смо слушали на Светој Литургији, односи се, браћо и сестре, на свакога од нас и на све скупа и на цео наш народ и на све народе Божије на Земљи. Прича дивна, потресна, поучна, прича о десет таланата.

Вели се да неки домаћин човек, имућан, полазио је на далеки пут и своје благо разделио је слугама својим да са њима раде. Једноме је дао пет таланата, другоме два, а трећем један. Да ли је домаћин био неправедан што им не подели подједнако? Не, није био неправедан, јер каже Свето Јеванђеље: “Свакоме даде према моћима његовим“. После дужег времена, када се вратио домаћин, слуге прилазе и подносе му рачун, шта је ко урадио са тим благом Божијим, са тим богатством његовим које је добио.

Приступа онај што је добио пет таланата, то је био велики новац у оно време, и каже смирено домаћину: “Господару, дао си пет таланата, ал’ ево још пет таланата које сам зарадио са њима и све ти то дајем, све је то твоје“. Домаћин похваљује тога слугу: “Добри и верни слуго, у маломе био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога“.

Прилази други слуга, који је примио два таланта, понавља исте речи: “Господару, предао си ми два таланта, ево још два са њима сам зарадио“, и добија исту похвалу као и онај што је предао десет таланата: “Добри и верни слуго, у маломе био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога“.

Најзад прилази и трећи слуга који је примио један таланат и шта он каже? Уместо да полаже рачун, он почиње да вређа и да грди свога господара: “Господару, знао сам да си рђав човек, да жањеш где ниси сејао и купиш где ниси вејао, зато сам се уплашио тебе, па сам твоје благо сакрио у земљу и ево ти, твоје ти враћам“. Њему господар одговара: “Зли и лењи слуго, знао си какав сам ја, што ниси моје благо дао трговцима, који би са њим радили, него си га закопао у земљу? Зато наређујем другим слугама – узмите овога лењога слугу, вежите му и руке и ноге и баците га у тамницу, у таму најкрајњу и тамо ће бити плач и шкргут зуба“ (Мт. 25, 13-30).  

Овај расплет, ово разрачуњавање са слугама, показује зашто господар у почетку није дао свима подједнако, него свакоме према моћи његовој. Да је и овоме лењоме слузи дао бар пет таланата, заслужио би бар пет пута строжију казну него што је заслужио за један таланат.

И ми, браћо и сестре, ми смо сви у улози тих слугу. Господар наш је Бог наш, Господ наш Исус Христос, који нас шаље у овај свет и свакоме дарује своје благо, свакоме дарује неке таланте, неке способности, неке дарове своје, дарује нам душу бесмртну, да бринемо о њој, да је узрастамо и да је чинимо боголиком, то је наше богатство које смо примили. Свакоме је Бог то дао. Некоме је дао мудрост, некоме је дао знање, неко да прави разне потребне и корисне ствари. Другоме је дао способност да учи децу, трећем да буде судија. Свакоме је дао неке таланте. Ми како поступамо са тим даровима Божијим, јер доћи ће дан, када ћемо попут тог слуге, пред лицем Господара нашега да положимо рачуне, шта смо радили са тим богатством, са тим даровима, које смо од Бога добили.

Бог нам је даровао веру. Шта смо радили са вером нашом? Да ли смо је умножили? Даровао нам је молитву. Да ли се молимо Богу редовно? Да ли је умножавамо или је закопавамо, па се сетимо Бога само када нам је нешто тешко – „Јој, Боже, помози ми“. Онда, ако тако поступимо, ми у ствари Бога сматрамо само својим слугом који треба да нама чини оно што нама треба и када нам треба, а Он је наш Господар. Ми најпре треба да испунимо заповести Његове, да би Он услишио молитве наше и послушао нас у нашим потребама.

То је Јеванђеље Христово, браћо и сестре. Томе Јеванђељу нас је учио Свети владика Николај, томе Јеванђељу нас је учио Свети Јустин Ћелијски и сви који су одавде проповедали. И цела Црква Божија две хиљаде година то проповеда своме народу, својим Светитељима, и очекује да сви ми поступамо као оне добре и верне слуге. Да таланте Божије умножавамо, да са њима радимо, да душу своју чувамо, да је чистимо од свакога греха, да је украшавамо добрим делима, да би смо је вратили Богу украшенијом него што смо је примили, као онај са пет таланата, што донесе још пет таланата. Да и ми имамо шта Богу узвратити, да би смо и ми од Њега чули оне предивне и утешне речи: “добри и верни слуго“. Тешко нама, ако и нама буде упутио оне речи, као ономе трећем слуги своме: “зли и лењиви слуго“. Једноме каже “добри слуго“, другоме “зли слуго“, једноме “верни“, другоме “лењи“. Ту је разлика међу људима. Све остало је исто. Сви имамо исте дарове Божије, али се не користимо њима на исти начин.

Нека би дао Бог, молитвама Светог владике Николаја, Преподобног оца Јустина, молитвама свих угодника из рода нашега, да и ми таланте, дарове Божије сачувамо. Да радимо са њима, да их умножавамо, да би смо се и ми удостојили када пођемо одавде, да се нађемо тамо где се и они налазе, у Царству Христа Бога нашега, да би смо са њима и са свима Светима славили Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.