Пастир добри
Вечерас је, дакле, тема: „Екуменизам и време апостасије“, време отпада од праве, истинске вере од пута спасења, од онога Јеванђеља које је Господ Христос проповедао.
… преподобни оци, браћо и сестре,
Негде пре три месеца на овом месту отворили смо ово јесење тромесечје нашег духовног семинара са темом: „Црква и секте“. Верујем да су многи овде присутни и тада били, када смо имали предавача из Београда, протојереја Лазара Милина, који нам је онако дивно изложио разлику између Цркве и разних секти које харају у нашем народу. А данас, значи три месеца после отварања, ово би био задњи семинар пред Божићне празнике и њега завршавамо, такође, са једном темом, слично сектама или, како би назвали и како је говорио отац Јустин Поповић, свејерес. Јерес и секта то је брат и сестра.
Вечерас је, дакле, тема: „Екуменизам и време апостасије“, време отпада од праве, истинске вере од пута спасења, од онога Јеванђеља које је Господ Христос проповедао. Те разне секте које се појављују, нарочито у новије време у нашем народу, оне нама долазе споља, углавном са Запада, увезене су и то је опасност која нам прети споља. А екуменизам, то је, такође, један покрет поникао на Западу крајем прошлога века, али који је дошао до изражаја нарочито после Другога светскога рата, он прети да Цркву разори изнутра. Чиме? Управо тиме што је успео да у своје крило и окриље укључи и све православне помесне цркве. А то чланство православних цркава у екуменском покрету или Светском савету цркава, како се зове та организација, то је много већа опасност за православне цркве од оних секти које споља наваљују. Као што је повреда човековог тела споља болна, али безопаснија од неке унутрашње болести и ране.
Сама реч екуменски покрет, означавала би у ствари један покрет који ради на поновном васпостављању јединства свих хришћана у свету. Идеја, сама по себи, нити је нова нити је страна православноме духу, јер и свето Јеванђеље и свети апостоли говорили су о једној Цркви, о једном Јеванђељу, према томе, и та идеја о хришћанском јединству јесте нама блиска. Међутим, начин како се то жели постићи данас, то је оно што и јесте тема вечерашњег нашега семинара.
По учењу православне Цркве, а ми то исповедамо у Символу вере, „верујем у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Она прва реч, то је најважније, верујем у једну Цркву, јер ако је Господ Христос темељ и оснивач Цркве, ако је Он Глава Цркве а Црква Његово Тело, јасно је да Црква може бити само једна и да не постоје многе цркве у свету. Постоје помесне цркве православне које се разликују само по питању организационог устројства, а иначе, по суштини, по учењу, по циљевима Црква је, у ствари, једна.
Међутим, после великог отпада западног дела хришћанства од Истине, од Цркве, које се десило пре скоро хиљаду година, 1054. године, а нарочито од XVI века, када се и од тог западног дела одвојио један други велики део, такозване протестантске цркве, од тада је број „цркава“ у свету почео нагло да се умножава. Ницале су цркве које су оснивали поједини људи, чак и жене, као печурке после кише. И свака је претендовала на то да је она та једина права црква, истина, не говорећи увек и Христова, него Црква Јелене Блај, или не знам ова или она. У новије време, дакле, а то је идеја никла крајем прошлога века, како се у књизи лепо види, а која се развија после Другог светског рата, то је тај екуменски покрет или светски савет цркава, или је савез или савет, значи постоје многе цркве, циљ је тога покрета да од свих тих такозваних хришћанских цркава направе једну Христову цркву. Како? Тиме што ће свак задржати оно што у себи има, али ипак да будемо сви једно и заједно. Међутим, то је оно што православна еклисиологија, православно учење о Цркви не може да прихвати и не може са тим да се сагласи. Јер каже апостол Павле, „шта има заједно истина са неистином, светлост са тамом и Христос са велијаром, са ђаволом“. Јер, дакле, заједница, јединство истине и лажи не може да постоји јер једно друго искључује. Према томе, постојање једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а ко се бави теологијом и историјом он зна и може да види да је та Црква у ствари једина православна Црква која је остала у потпуности верна учењу Господа Христа, светих апостола и светих отаца првих хришћанских векова. Све остале су новотарије и удаљавање, отпадање од те једине, праве вере и праве Цркве. Дакле, када православна Црква и када ми, православни теолози говоримо о јединству или сједињењу, ми можемо говорити о присаједињењу оних који су отпали, православној Цркви, а никако о сједињењу цркава јер, у принципу, као што смо до сада видели, не постоје многе цркве, постоји само једна Црква и постоје они који су од те Цркве се удаљили, било кроз јерес, било кроз шизму било кроз разне, тако, те секте. Да би поново били једно нема другога пута и начина него да они који су се удаљили, истим путем којим су отишли из дома Очева, из дома Божјега, Цркве, да се истим тим путем врате у крило Цркве и онда да будемо једно. Међутим, тај Светски савез, или савет, цркава има другу концепцију да ни једна црква није одржаа у потпуности Истину Христову, а да све оне по мало имају Истине Христове у себи, па, кад се све састану онда ће бити Истина Христова у целини, рецимо присутна у тој, како они замишљају, новој цркви коју треба да споје. Такозвана римокатоличка црква, значи ватиканска црква, и они имају свој поглед и свој приступ на екуменизам, и они једини нису чланови тог Светског савета цркава, полазећи од свога става да они имају пуну истину и да они немају шта да траже, јер овај Светски савет цркава, то је пут ка тражењу праве Истине, праве Цркве.
Према томе, имамо две врсте екуменизма присутне данас у свету. Један је протестантски или Светског савета цркава, у који су се, на жалост, укључиле и све православне цркве, и други је ватикански екуменизам који је много једноставнији јер они сматрају: мајка Црква је раширила руке, а ви, заблудела децо, извол`те, вратите се у крило папе, он ће све да вас лепо загрли, па можда и удави у своме загрљају, није важно. Е, о том екуменизму у коме су учлањене и све православне цркве, то је та велика опасност за православље, за нашу православну веру и за наш народ. Зашто? Зато што истина и лаж не могу имати ништа заједничко. На свим тим скуповима који се одржавају широм света, такозвани екуменски скупови, где су присутни и православни, они тамо често пута нису дорасли или немају снаге да сведоче ону истину коју поседују него иду на разне компромисе. Дакле, иде се на разводњавање православнога вина доливањем протестантске воде или тих разних других секти. О томе ће се после видети и овде на видео снимцима, до које мере се иде у том разводњавању праве Христове Цркве и праве Истине. Оно што књига жели да нам каже, а књига је написана на основу докумената, документована је са многим цитатима, са многим наводима, то је да нам покаже праи пут да морамо бити опрезни и обазриви у свим тим контактима и сусретима са људима других вера и других хришћанских, такозваних цркава.
Ја не бих даље хтео да задржавам јер имаће да говоре и остали предавачи, видећемо и снимке, а ту су и књиге из којих можемо најбоље да се осведочимо шта је екуменизам и какав став православни треба да имају. Вероватно и касније у вашим питањима многе ствари које нисмо сада рекли ми ћемо, у одговорима на ваша питања, то допунити. Хвала.
Послушајте и остале учеснике овог духовног семинара.
