Пастир добри
„Јер, онај ко веже срце своје за земљу, за прашину, за богатство, он никада очи не подигне к` небу да види лепоту небескога свода звезданога, да види светлост Сунца која га обасјава, зарио се у земљу, не зна за Бога, не зна кад је празник, кад је недеља, нема их у цркви, нема их на причешћу, нема их тамо где се име Божије слави и помиње.“
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ево, браћо и сестре, приближавамо се празнику Рођења Христовога. Приближавамо се ономе дану када је Бог сишао на земљу и походио људе, када је Син Божији постао Син човечији и родио се на земљи као човек, ради нас, људи, и ради нашега спасења. Завршава се пост који је Црква одредила, пред овај велики празник да нам послужи као средство, као припрема, да бисмо достојно припремили себе за овај величанствени сусрет са Богом. Јер, као што каже данашње Свето Јеванђеље које нам показује, у ствари, историју Неба и историју земље, да многи беху звани али мало беше изабраних за Царство Небеско.
Царство Небеско Господ Христос је приказао у данашњем Светом Јеванђељу као једнога домаћина који припреми свадбу сину своме и, када је било све готово, позва слуге своје да обавесте званице да је све готово, да дођу на ту свечаност, на то весеље домаћина. Али они не беху спремни да се одазову томе позиву. Почевши се изговарати, један рече, купио пет пари волова – мора да иде да их проба, други купио њиву – мора да је обиђе, трећи се оженио – не може да дође, и сваки је имао неки изговор од оних који су били позвани. А домаћин, када чу ово, рече слугама својим да изађу на улице, да дозову слепе, хроме, сиромашне, болесне, да му се напуни кућа. Јер, оно што је домаћин припремио а званице нису биле достојне, не може да пропадне. И, заиста слуге то учинише, а домаћин рече да нико од оних званица који су били позвани а који се изговараху на разне начине, неће окусити, вели, моје вечере. Јер је много званих а мало одабраних.
Браћо и сестре, та свадба, то весеље које домаћин припрема, то је управо оно што Бог припрема нама, људима, то је то Царство Небеско, то је долазак Сина Божијега у телу на земљу. То је овај празник коме идемо у сусрет. И Господ позива све нас, цео род људски позива, то су они многи звани, сви су позвани, нико није предодређен и нико није изостављен, сви су позвани на ту радост, на ту свечаност, сви су позвани да постану грађани Царства Небескога а, гле, мало је оних који се одазивају, мало је одабраних.
И данас, као и тада што пише у Светом Јеванђељу, многи смо више везани за земаљске ствари, за пролазне ствари, него за оно што нам Бог нуди и на шта нас Бог позива. Јер, за шта човек веже срце своје, према чему покаже љубав своју, то у њему постаје Бог, а Бог хоће да човек
има увек Бога на првоме месту, да љубав своју, да срце своје веже за Бога и онда он ће бити, не само звани, него и изабрани, биће онај који се одазвао. А многи данас, поготову данас, везују срце своје за пролазне ствари, за материјална богатства, за имања, за луксузе, за летовања, за страсти, за грехе своје, за власт за сласт. А шта је то, у ствари? То су идоли које људи сами себи стварају, којима служе и којима приносе цео живот свој. Јер, онај ко веже срце своје за земљу, за прашину, за богатство, он никада очи не подигне к` небу да види лепоту небескога свода звезданога, да види светлост Сунца која га обасјава, зарио се у земљу, не зна за Бога, не зна кад је празник, кад је недеља, нема их у цркви, нема их на причешћу, нема их тамо где се име Божије слави и помиње. То су они који се изговараху да дођу на свадбу онога домаћина који их је позвао, јер беху заузети оним што служи телу а заборавили били за оно што служи души. А, ми смо хришћани, ми смо православни хришћани, браћо и сестре, ми смо позвани најпре да служимо Господу Богу своме, да Њему поклонимо сву љубав своју, сво срце своје, сву снагу своју, ради душе наше, ради спасења нашега. Зато је Црква одредила овај пост пред велики празник Божића, када се управо ми тада
опредељујемо да ли смо душу своју и срце своје посветили Богу на службу или смо се изговарали попут оних недостојних званица у данашњем Јеванђељу. А ми се припремамо постом, молитвом, Светом Тајном Покајања, Светом Тајном Причешћа, јер онај који се причешћује прима Господа у срце своје и у душу своју, сједињује се са Њим и тиме сведочи да се одазива на позив Божји који нас позива на Небеску Своју свадбу, у Небеско Царство у живот вечни.
Наши славни свети преци имали су слуха много више него ми данас, од Светога Саве, Светог Симеона Мироточивог, Светог кнеза Лазара, преко Светих мученика и новомученика српских, до Светог владике Николаја и оца Јустина Ћелијског, сви су се они одазвали на позив Божји, сви су они припремили себе и срце своје и душу своју предали Богу на службу, љубав своју усмерили на Бога и показали се достојним наследницима Царства Небескога и тиме су они показали нама, својим потомцима, пут и пример како треба живети овде, на земљи, ради Царства Небескога, како треба живети да бисмо Богу угодили, да бисмо Богу служили и душу своју спасили. Нека нам они буду пример, путовође, нека нам они буду показатељи пута који води у живот вечни, као што се пева у Тропару Светога Саве, да бисмо се ми нашли, не само у броју званих, него и у броју изабраних. Они који су се одазвали на позив Божји, који су припремили себе достојно да приме Господа Христа у срца своја и у душе своје, да би и Он нас примио у Царство Своје Небеско, тамо где се и наши славни свети преци налазе, да са њима и са свима светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
