Пастир добри
„А нама је велика поука, браћо и сестре, да се велике пијанке, велика славља, поготово незнабожачка славља – то је, у ствари, прослављање рођендана, наш народ је имао крсну славу и то је славио а у новије време, научени од безбожних комуниста, почели смо да славимо рођендане своје деце, да се препуштамо тада и опијању и разним гресима и да деци дајемо рђаве примере, па нам онда деца кад порасту иду стрампутицом, иду путем који води у пропаст а не у Царство Небеско, тако да тај обичај слављења рођендана, у ствари, није хришћански празник, није хришћански рођендан, није хришћанско славље, него незнабожачко, али се увукло у наш народ и треба они који верују у Господа Христа, који су данас овде са нама на слави Светог Јована да то схвате и да одустану од тога злога обичаја незнабожачкога.“
Нека је срећан и Богом благословен данашњи дан, браћо и сестре, и нека је сретно и Богом благословено ово свето место у коме смо се сабрали да прославимо највећег рођеног од жена, Светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља Господњега, јер то је храмовни празник ове овде наше цркве, овога манастира.
Сабрали смо се овде, браћо и сестре, у овој пустињи, око ове мале цркве, да прославимо великог светитеља и угодника Божјега, Светога Јована.
Као што сваки домаћин има своју крсну славу, тако и сваки храм у Православној Цркви има светитеља коме је посвећен, који је њен заштитник и помоћник. И овај храм овде у Сочаници посвећен је успомени Светог Јована Претече, управо овоме данашњем дану, дану Усековања главе Светог Јована Претече, а то је празник када је он завршио свој земаљски живот и када га је Господ прославио и на Земљи и на Небу. Његово рођење и његов живот био је необичан у оно време. Родио се од престарелих родитеља, одгојен је у пустињи без оца и мајке, штићен и чуван и храњен светим анђелима Божјим, појавио се у својој тридесетој години на реци Јордану да припрема народ за дочек Господа Христа, удостојио се да буде онај који је први препознао у галилејском раднику Сина Божјега и да га објави целоме народу, говорећи: „Гле Јагње Божје које узе на себе грехе целога света!“ и да га крсти у Јордану и да чује глас с Неба: „Ово је Син мој љубазни који је по мојој вољи. Њега послушајте.“ За њега је Господ рекао својим ученицима касније да је он највећи пророк, највећи човек уопште који се икада родио на Земљи али да ће они који се удостоје бити и у Царству Небескоме и они најмањи који ће тамо да остану биће у слави као што је и овај велики човек Божји. Али, ето, једно је како људи мисле, друго је како Бог предодређује. Када је почео своју проповед он није штедео никога, изобличавао је грехе својих савременика, свога народа, па и самога цара Ирода који је у то време владао Палестином и укоревао га за незакониту везу са женом свога брата Филипа. А та зла жена, Иродијада, она није могла да трпи изобличавање пророка, пустињака Божјега, него је хтела пошто-пото да га уклони из овога живота да би она могла несметано да живи како хоће, да греши колико хоће и да је нико за то не опомиње, нико не укорева. Зато је имала намеру и да погуби Светог Јована али се Ирод није усуђивао да то дозволи јер се Ирод бојао народа. Цео народ је Јована сматрао за великога угодника Божијега, за пророка Божијега, и поштовао га народ и зато се Ирод плашио народне побуне ако би неко зло учинио Светоме Јовану. Али, једнога дана када је Ирод прослављао свој рођендан онда је правио велику гозбу за своје великаше и на тој гозби Иродијадина кћерка од првога брака са Филипом, Саломија, играла је на тој гозби, на том весељу, Ироду се много допало њено играње и он, обузет вином и страшћу, обећа девојци дати што год она заиште, макар било и пола царства његовога. А, девојка није знала шта да иска него је отрчала код матере своје, Иродијаде, и упитала њу, а она, будући злобна и пуна мржње према Светом Јовану, видела је у овоме згодну прилику да се освети томе пустињаку, томе пророку који и њу критикује и цара критикује и рече кћерки својој: „Ишти главу Светог Јована Претече и Крститеља да ти њу даде на тањиру“. Девојка оде цару и рече му то а он, да не би погазио своју царску реч, нареди џелату да оде у тамницу и да одсече главу Светог Јована. Ето, тај догађај данас ми прослављамо, јер тај догађај јесте био крај земаљскога живота Светога Јована Претече али је он тиме увенчан Небеским венцем, увенчан је венцем и пустињака и пророка и на данашњи дан и венцем мученика. И од тада тај празник Света Црква Божја празнује и сећа се са поштовањем и са љубављу овога највећега човека на Земљи.
А нама је велика поука, браћо и сестре, да се велике пијанке, велика славља, поготово незнабожачка славља – то је, у ствари, прослављање рођендана, наш народ је имао крсну славу и то је славио а у новије време, научени од безбожних комуниста, почели смо да славимо рођендане своје деце, да се препуштамо тада и опијању и разним гресима и да деци дајемо рђаве примере, па нам онда деца кад порасту иду стрампутицом, иду путем који води у пропаст а не у Царство Небеско, тако да тај обичај слављења рођендана, у ствари, није хришћански празник, није хришћански рођендан, није хришћанско славље, него незнабожачко, али се увукло у наш народ и треба они који верују у Господа Христа, који су данас овде са нама на слави Светог Јована да то схвате и да одустану од тога злога обичаја незнабожачкога, а Свети Јован Претеча који се удостоји толике славе и части од Господа да нама буде помоћник својим молитвама, да чува овај свети храм посвећен у његово име и све нас који овде долазимо, који се њему молимо и који помоћ од њега очекујемо, да нам свима помогне, да нам буде заштитник и у нашим невољама кроз које ми пролазимо задњих година, да би Господ и нама даровао покајање, да бисмо се вратили на прави пут, пут који води у Царство Небеско, пут наших славних светих предака којим су они ишли, да и ми тим путем идемо, да децу своју и омладину своју упућујемо на прави пут, а то је само пут Божији, пут који води у живот вечни и Царство Небеско, да бисмо се и ми удостојили да се нађемо тамо где се и он налази, у Царству Христовоме, да бисмо са њим и са осталим угодницима Божијим, и ми славили Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
Данас желим да честитам славу старешини овога манастира, оцу Јовану, и његовом маломе братству које је почело овде да се ствара тек пре две године, а ево већ је уродило плодом, већ на данашњи дан имамо доста народа овде, ако да Бог биће и више. За две године отац Јован је успео да подигне један нови конак овде, да створи манастир овде у Сочаници, где ће се име Божије славити свакога дана молитвама и светом бескрвном жртвом, где ћемо увек долазити. А жеља нам је да у самом овоме селу Сочаници подигнемо храм парохијски, храм за народ да би ово остао манастир овде у пустињи, у планини, а да народ има своју цркву у селу. Ако да Бог, то ћемо у што скорије време да пођемо са градњом, али треба да нађемо само погодно место, локацију, да нађемо место – то ви најбоље знате који сте из тога села, где вам највише одговара за храм Божји, па да видимо да ту и оснујемопарохијски храм и да га, у славу Божју, саградимо.
