Беседа владике Артемија на празник светог Јована Богослова у манастиру Велика Ремета 2002. године

Print Friendly, PDF & Email

„Али се десило, ето, као и данас што се дешава међу нама, да један од његових ученика је, из ко зна којих побуда и разлога, напустио свога учитеља и отишао далеко од њега и, можете мислити, постао разбојник, постао човек од кога је трептало околно становништво јер је он био разбојник и вођа неке банде, уливао страх и трепет свима који су за њих чули, а свети апостол, преко љубави Божје, туговао је због свога ученика што је отишао путем пропасти, што је скренуо са пута Божијега.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево дана којега створи Господ да се радујемо и веселимо у њему. Тако говори једна дивна црквена песма која се пева на највећи хришћански празник, на Васкрс, на Васкрсење Христово. И, заиста, данас је за нас све, овде сабране, један велики дан радости јер данас, драга децо, овде се окупила једна мала чета служитеља Божијих који су некада седели заједно у школским клупама као што ви сада седите. Пре четрдесет и две године та мала чета је завршила своје школовање и кренула у свет, сваки својим путем да проповеда оно што су пет година на Богословији учили, да проповеда Јеванђеље Христа Господа Бога нашега. А данас, данас је такође један велики празник, празник Светог Јована Богослова, апостола и јеванђелиста, онога ученика Христовога којега, вели, Христос највише љубљаше, којег је највише волео. Како је то дивно Господ премудро спојио! Јер и данас сви овде сабрани из наше генерације окупили смо се вођени истом оном јеванђелском љубављу коју је апостол Јован, као и сви остали апостоли, разуме се, проповедао широм света. Јер Свети Јован је познат као апостол љубави. Говорећи дефиницију Бог је љубав, ко у Богу стоји у љубави стоји и ко у љубави стоји Бог у њему стоји, то је та велика тајна коју је Свети апостол Јован поцрпео онога дана и оне вечери када се беше наслонио на груди Христове и питао Га: „Ко је тај који ће Те издати?“. Апостол Јован, не само да је проповедао о љубави Божјој и о нашој љубави према Богу, него је то и показивао и речима и животом и делима. Постоји сачувана у предању Цркве једна дивна, овако, анегдота, једна дивна поука да је апостол Јован имао своје ученике, што је сасвим нормално, које је он саветовао, руководио у духовном животу и васпитавао. Али се десило, ето, као и данас што се дешава међу нама, да један од његових ученика је, из ко зна којих побуда и разлога, напустио свога учитеља и отишао далеко од њега и, можете мислити, постао разбојник, постао човек од кога је трептало околно становништво јер је он био разбојник и вођа неке банде, уливао страх и трепет свима који су за њих чули, а свети апостол, преко љубави Божје, туговао је због свога ученика што је отишао путем пропасти, што је скренуо са пута Божијега. Иако старац, гоњен том божанском љубављу коју је у себи носио, крене да тражи свога ученика, да га врати поново на прави пут као оно што у Јеванђељу говори о оној изгубљеној овци, када Христос прича да неки тамо човек имао је стотину оваца, па једна се изгубила. А он остави деведесетдевет оваца и иде да тражи ону која је изгубљена и кад је нађе вели више се радује њој него за оних деведесетдевет које се нису биле изгубиле. Дакле, следујући ту науку Христову и ту љубав божанску која је у Њему горела, старац, апостол Јован Бослов, крене по свету да тражи свога изгубљеног ученика. И, заиста, нађе га. Нађе га са његовим друштвом. Када је тај ученик приметио да им прилази његов бивши учитељ и проповедник Јеванђеља Христовога, од стида и срама није смео да га сачека, него нагне бежати. А старац Јован, иако у годинама, потрчи за њим и сузама почне да га моли да не бежи, да га сачека. И кад га је стигао, он га није грдио, он га није критиковао, он га је загрлио, изљубио га. Ето, та љубав је победила оно разбојничко у томе младићу, које је било. Он се покајао, вратио се са својим учитељем и поново је постао прави Хришћанин и постао је следбеник Јеванђеља Христовога, носилац и проповедник јеванђелске љубави, ону коју је имао и свети апостол Јован Богослов. То је, децо моја драга и ви, драги моји браћо и колеге, то је та наука коју смо ми учили у нашој школи, коју смо проповедали ових четрдесет и две године и којом смо се трудили да живимо. Нико не може да себе да каже да је њоме живео, али смо се трудили да живимо и то јесте оно што ми можемо да учинимо. Господ не тражи од нас оно што ми не можемо него оно што можемо, а ми да уложимо наш труд, наш напор да оно што учимо у школи, што чујемо у цркви, што прочитамо у Јеванђељу, што прочитамо у побожним духовним књигама, да се трудимо да по томе и живимо и онда ћемо личити на овога светог апостола Јована Богослова, а личићемо и на онога његовога одбеглога ученика. Јер, свакоме од нас ће се десити данас, сутра, да у нечему погреши. Не треба се плашити тога, не треба падати у очајање због тога јер постоји лек, постоји за све лек, за сваки грех људски, а то је искрено покајање пред Богом и пред својим духовником. А Бог је, као што рече апостол Јован Богослов, Бог је љубав и Он из љубави нас је створио, из љубави нас је спасао јер је из љубави Син Божји сишао са Неба на Земљу да спасава људе, из љубави нас и прима када се Њему враћамо, као што је примио онога блуднога сина о коме се у Јеванђељу говори.

Дакле, то је разлог наше данашње радости, то је разлог што смо се данас овде окупили, да, ето, подсетимо се на наше младе дане када смо ми били ученици, када смо били кренули да се учимо путу Божјем и, ето, да поделимо ту радост, да се вратимо у наше ђачке дане, да се подсетимо наших несташлука и тако да проведемо заједно у љубави братској ова два, три дана, колико смо заједно.

Нека би Господ молитвама Свете Богородице, Светог апостола љубави, ту Своју Божанску љубав усадио и у срца свих нас, да њоме живимо, да њоме деламо и да се удостојимо када пођемо одавде, а сви ћемо једнога дана морати одавде поћи, да се нађемо у Царству Христовоме, у царству где само љубав влада, да тамо са светим анђелима и са свима светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.