Пастир добри
„Све што хоћете да вама чине људи, чините и ви њима. И све што не желите да вама чине други, немојте ни ви другоме чинити. Када би цео свет, када би сви људи држали само ове речи Христове, на земљи би завладало Царство Божије, на земљи би поново био успостављен Рај, на земљи не би требала војска, не би требала полиција, не би било судова ни судија јер нико од нас не жели да га други мрзи – не треба ни он никога да мрзи. Нико не жели да нас неко поткрада – не чинити то другоме. Нико не жели да нас неко прогони из наших кућа и домова – не треба чинити то ни другоме. Нико не жели да нас неко вара на кантару када купујемо неку робу – немојмо ни ми никоме подваљивати у нашим пословима. Нико не жели да га неко бије и убија – немојмо ни ми другима то чинити. Ето, то је љубав према ближњему, јер каже: Љуби ближњега свога као самога себе“
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Ништа природније нема, браћо и сестре, него да се човек интересује шта је воља Божија и које су заповести Божије остављене нама, људима. То је зато што човек у свом бићу осећа свога Творца, свога Створитеља, осећа и зна да није поникао на овој земљи као незасађена биљка него да је дело премудрога Творца и Оца нашега Небескога и зато је природно да се интересујемо која је Божија воља, како бисмо своју вољу, свој живот усагласили са вољом Божијом. Али, често пута људи постављају Богу питања, не са искреном намером него са намером кушања, иако је речено још у Старом Завету: Немој кушати Господа Бога свога! Али, ето, људи по слабости својој, по изопачености своје природе и свога ума, често приступају Богу и са лукавством и неискрено, да Га искушају, да Га ухвате као да Му могу нешто наудити.
Тако, у данашњем Светом Писму се говори, у данашњем Јеванђељу које смо читали овде, на Литургији, да неки човек приступи Господу Христу и упита Га: Учитељу, која је највећа заповест у Закону?Није тај фарисеј поставио то питање зато што није то знао, јер он је по своме позиву био учитељ народа и био је дужан да зна Закон Божији и које су заповести Божје у Закону дате, али је приступио и поставио то питање са намером да искуша Господа Христа не би ли Га збунио и ухватио у некој забуни. А Господ Христос, иако је знао са којом намером Му приступа тај фарисеј, Он му одговара као некоме ко је са најбољом намером поставио то питање, као што би одговорио и свакоме од нас, браћо и сестре, када би му данас то питање ми упутили. И рече Господ томе питачу своме: Прва и највећа заповест јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим.То је прва и највећа зповест, а друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. И закључује Господ: О овим двема заповестима виси сав Закон и пророци, то јест, све што је речено у Закону садржи се у ове две заповести. То је љубав према Богу и љубав према човеку. Једна без друге не могу постојати. Не може човек волети Бога а мрзети брата свога. То говори Свети Јован Богослов, најомиљенији ученик Христов у свом Јеванђељу и посланицама. И, с друге стране, не може човек не волети Бога а волети људе. Те две заповести зависе једна од друге као што карике у ланцу зависе једна од друге и држи се једна помоћу друге. А, шта значи љубити Господа Бога свим умом својим, свом душом својом, свим срцем својим? То значи сва своја дела, све своје мисли, све своје жеље усмерити тако да се у животу нашем остварује она замисао Божја о човеку да би постигли онај циљ ради кога је створен овде на земљи. Јер човек није створен нити послат на земљу да поживи педесет или сто година и да га онда нестане. Није смрт последња тачка човековога живота. Смрт је само капија коју човек пролази и улази у други, вечни живот. Зато је човек створен и зато треба да зна које су заповести Божије, да би по њима живео. Основна заповест Божија, дакле, јесте љубав према Богу и љубав према човеку, а волети човека значи чинити му оно што бисмо желели да нама други чини. То је Господ на другом месту објаснио рекавши: Све што хоћете да вама чине људи, чините и ви њима. И све што не желите да вама чине други, немојте ни ви другоме чинити. Када би цео свет, када би сви људи држали само ове речи Христове, на земљи би завладало Царство Божије, на земљи би поново био успостављен Рај, на земљи не би требала војска, не би требала полиција, не би било судова ни судија јер нико од нас не жели да га други мрзи – не треба ни он никога да мрзи. Нико не жели да нас неко поткрада – не чинити то другоме. Нико не жели да нас неко прогони из наших кућа и домова – не треба чинити то ни другоме. Нико не жели да нас неко вара на кантару када купујемо неку робу – немојмо ни ми никоме подваљивати у нашим пословима. Нико не жели да га неко бије и убија – немојмо ни ми другима то чинити. Ето, то је љубав према ближњему, јер каже: Љуби ближњега свога као самога себе, јер човек, по природи својој, воли себе, воли, најчешће на жалост, само своје тело, па га храни, па га одева, па га греје, па га лечи и брине о њему, а мало је оних који брину о својој души, ни један посто колико о телу брину, нарочито родитељи према својој деци. Природна је родитељска љубав према деци али, да ли родитељи схватају да дете није само тело које треба нахранити, које треба окупати, које треба оденути, него да је то и душа детета твога о којој, такође, треба бринути, коју треба хранити Божанском Науком, саветима добрим, примерима добрим које ћемо давати деци својој да бисмо њих учинили достојним грађанима и наше земаљске и наше Небеске Отаџбине.
То су те заповести Божије, браћо и сестре, које увек треба да имамо пред очима својим и у уму своме и да се трудимо да по њима и живимо. И не само то, него Јеванђеље је пуно савета и заповести како треба живети да бисмо постигли свој коначни циљ и своју намену, да бисмо када пођемо одавде постали грађани Царства Христовога, тамо где је блаженство свих оних који су Господу угодили својим животом и где се они налазе. Томе учити себе, читати Свето Писмо, слушати Науку Божију у цркви, читати побожне књиге, али томе упућивати и своју децу и омладину да и они тако поступају.
Један велики наш духовник и богослов говорио је: Шта значи љубав према ближњему? То је оно ако му помажеш да достигне живот вечни. Та љубав, пре свега, треба да се одражава према самима нама, према души својој, према души наше деце, а онда према свакоме човеку са којим долазимо у контакт и у сусрет.
Нису сви људи спремни да слушају наше речи, али су спремни и пријемчиви да гледају наше примере. Зато, није довољно речима учити и поучавати друге које су заповести Божије, него их треба у животу своме држати да, они који виде наша добра дела, познају да смо деца Божија, да смо следбеници Христови и тако да прославе Оца нашега Који је на Небесима. Та Наука Христова, браћо и сестре, проноси се широм Земаљске кугле пуне две хиљаде година, и већ је почео трећи миленијум од рођења Христовога. Ту Науку Христову ширили су апостоли, ширили су њихови наследници, свети оци, шире и проповедају наши свештеници у свим црквама где се име Божије слави.
И данас ми смо овде веома радосни духом јер наша Света Црква, и посебно овде на Косову које има толико потребе у молитвама Господу. Ми смо данас добили једнога новог служитеља пред олтаром Божјим, видели сте и чули сте да је данас рукоположен један млади свршени и учени богослов Теолошког факултета, Светислав Трајковић из Бостана код Новога Брда, и он ступа на пут светих апостола и светих отаца да проповеда, и себи и својој породици и својим верницима, својим парохијанима, ову Науку Божију и заповести Божије како би се име Христово помињало до скончања века и света. Нека би Господ даровао снаге овоме младоме човеку да истраје на томе путу своме, а свима нама ревности и љубави према Богу и једних према другима, према ближњима својим, да бисмо и ми били достојни назвати се именом Хришћанина и да бисмо се, када пођемо одавде, нашли у Царству Христовоме где сви светитељи блаженствују, да и ми са њима славимо кроза све векове и сву вечност Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
