Беседа владике Артемија на монашењу у манастиру Дубоки Поток 29.10.2004.

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево, поново се понавља, ко зна по који пут, ова света тајна монашења, када човек одрекавши се себе и свега света и свега у свету, по Речи Господњој, узима крст Христов на себе и креће за Њим. У овој малој пустињи овде, далеко од света, далеко од градова, далеко од вреве светске, вечерас се одиграва преславно и предивно чудо, јер у овоме маломе храму Божијем, чули смо, вечерас овде присуствује сам Господ Исус Христос са Пресветом Мајком Својом, са светим анђелима и свима светима својим и гледа, гледа како човек одриче се себе и смирава себе пред Богом и креће путем који води у Царство Небеско. Никада човек није већи и узвишенији него у моменту покајања, а монашки живот, примање монашког чина јесте, управо, ступање на пут покајања које траје целога живота. Зато монах на свако питање које му се поставља у овоме узвишеном чину одговара са смирењем, не са самоувереношћу, Да, ја хоћу, ја могу, него увек: Да, али с Божјом помоћи. Јер, заиста, ови завети које је брат наш Исакије положио пред свима нама нису лаки завети и нема човека који својим моћима и својим снагама може да их испуни и да их одржи али, исто тако, нема човека који не може да их испуни уз помоћ Божију. Свестан своје слабости људске и своје немоћи, и брат Исакије и сви остали монаси, они су тако одговарали и тако ће одговарати до краја света и века у Цркви православној, све могу у Христу Исусу који ми моћ даје, као што је рекао и Свети апостол Павле. Ништа без Бога не можемо јер је Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа, не можете чинити ништа добро, не можете чинити ништа што ће допринети вашем спасењу без мене. Једино што можете чинити без мене, то је грех. Али грех не води у живот вечни, не води у Царство Небеско, него води у пакао вечни, у муку вечну. Зато, свака врлина јесте дар Божији. Бог од нас очекује труд, да се ми трудимо у смирењу и трпљењу, а плодови су у рукама Божјим и Он ће их дати онда када Он буде оценио да нам је то на спасење. Зато не треба очекивати одмах да жањемо па да смо посејали. Вечерас, брат Исакије постао је војник Христов, до сада је био регрут који се припремао за службу Богу, у службу војника, а од сада он је на првим линијама фронта за душу своју, за спасење своје, за истину Божју, за правду Божју, за љубав Божју, за све оно што је Божанско у човеку и што треба да буде у нама да бисмо могли постати наследници Царства Небескога.

Вечерас овај манастир, а и цео наш народ, не само на Косову и Метохији него без обзира где се ко налазио, добили смо још једнога молитвеника пред Престолом Божјим, монаха оца Исахија. Он је од сада дужан да узноси молитве Богу и дан и ноћ, не само за себе, не само за своје сроднике и пријатеље, не само за своју братију овог манастира, него за цео род наш православни. Али, исто тако и ми смо дужни, браћо и сестре, да у молитвама својим увек се сећамо брата Исакија и осталих наших монаха и монахиња који по манастирима нашим дању ноћу се моле Богу за све нас, да се и ми молимо Богу за њих, да им Бог дарује духовне и телесне снаге да испуне ове завете које су Богу дали. Јер чули сте шта каже у овим молитвама, када дође Господ да суди живима и мртвима, неће нам узвратити по ономе шта смо обећали него по ономе шта смо од обећанога одржали и испунили. Само узајамна молитва јесте израз узајамне љубави једних према другима, јер права је љубав она која осигурава ближњему живот вечни, како је говорио наш Свети ава Јустин Ћелијски. Молитва је врхунац љубави једног за другога јер, оно што може молитва да учини, да помогне, ми, као људи својим снагама и својим моћима не можемо никада учинити. Зато човек, свестан своје немоћи и Божије свемоћи, смирава себе пред Богом и обраћа се Богу у свакој невољи, у свакој тузи, у сваком искушењу, али и у сваком моменту свога живота, јер није прави верник онај који се Богу моли само кад му треба помоћ од Бога јер онда ставља Бога у улогу свога слуге, само кад ми нешто треба, хајде, Боже, помози ми! , него који се Бога сећа и у добру и у злу, који Бога прославља а не само тражи од Њега, који Богу узвраћа својим делима, својим животом, својим врлинама, својом молитвом. Јер каже Свети Јован Златост: Послушајте ви Бога у Његовим заповестима, па ће Он послушати вас у вашим молитвама. Једно без другога не иде. Ми смо дужни да испуњавамо Закон Божји, заповести Божије и да онда од Бога молимо и очекујемо да и Он буде нама у помоћи увек и на свакоме месту. Само тако живећи у овоме свету и ми монаси и они који нису монаси али јесу Хришћани православни, морамо се трудити на исти начин да бисмо када пођемо одавде доспели циљу нашега живота, доспели у Царство Небеско, да тамо и ми са свима светима који су Богу служили и Богу угодили пре нас, да се и ми нађемо са њима и славимо са њима и са свима светима Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, сада и увек и у векове векова. Амин.