Беседа владике Артемија на монашењу у манастиру Бањска уочи ктиторске славе Светог краља Милутина 11. новембра 2004. године

Print Friendly, PDF & Email

„Ово што је циљ монаха, циљ је и свакога Хришћанина. Једно Јеванђеље је Господ донео за све људе. Није донео једно Јеванђеље за монахе а друго за мирјане, за цивиле. За све је исто Јеванђеље, за све су исте заповести, за све је исти циљ остављен, а то је спасење душе и достизање у Царство Небеско. Зато монашки живот јесте, у ствари, пример и нама, мирјанима, како треба да живимо. Зато и кажу свети оци да су анђели светлост монасима, а монаси светлост свету. Зато икаже у овој молитви: Од сада да се светли светлост твоја пред људима, да виде добра дела твоја и прославе Оца нашега Који је на Небесима.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Велика је и неиспитива дубина промисла Божјега, браћо и сестре. Ово што се вечерас десело у овоме храму Божијем наши преци су чекали петстотина двадесет година. Толико је времана прошло како је ова света обитељ Краља Милутина запустила, била рушена, мењала своју намену и била у праху и пепелу као она Пепељуга из народне приповетке, да би најзад, после петстотина двадесет година, васкрсла у пуној својој лепоти и слави, јер поново почиње да служи ономе циљу и оној сврси ради којега је грађена у оно далеко време, 1315. године.

Ове године манастир Бањска је поново отворен, поново оживео, а вечерас, ево, само после три месеца од отварања ове свете обитељи доживљавамо нову велику духовну радост, доживљавамо да буде у овоме манастиру после петстотина двадесет година замонашен први монах. Ако заиста постоји разлог да се вечерас радујемо, то је разлог који нас све испуњава неизрециве духовне радости јер, не само да је данас обновљена та традиција која је у свим манастирима нешто сасвим нормално, нешто што се одиграва сваке године, па и много пута у години, али, ето, овога пута смо чекали толике стотине година. Но, милост Божија зна шта ради и када треба да учини чудо. Ове године Бог је показао предивно чудо на овој светој обитељи и тиме охрабрио, не само нас овде сабране, не само братство овога манастира, него и цео наш православни српски народ, јер је Господ показао да је Сила Божја јача од свакога непријатеља нашега, јача од свакога ђавола, од свих слугу ђаволских и даје нам наду и моћ да истрајемо и издржимо све оно што нас буде у животу сналазило, јер имамо разлога да верујемо да ништа неће остати сакривено што се неће открити ни тајно, што неће постати јавно, као што и каже у Светоме писму.

У ово наше несретно време наши манастири и цркве руше се немилосрдно по светој косовској и метохијској земљи, а с` друге стране, у исто то време васкрсавају манастири који су четири стотине или пет стотина година били у рушевинама. То је милост Божја да нам не да да клонемо, да нам окрепи веру и учврсти у вери да ће и ове светиње сада рушене у своје време бити и обновљене. У то никада не смемо да посумњамо, без обзира шта моћници овога света предузимали и радили.

Данас, били смо сведоци овога дивнога чина, полагања монашког завета који се у овоме крају, у овом манастиру није одавно чуо ни видео. Речи Господа Христа: Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде замном, те речи Господње су кроз векове и векове, већ две хиљаде година налазиле одјека у срцима многих следбеника Христових. Зато су некада биле пустиње египатске, сиријске, Света Гора, препуне монаха, препуне оних који су ове речи Христове примили у срце своје, одрекли се себе и света, узели Крст Христов и кренули за Њим. То је свет Цркве Христове овде, на земљи, то су највећи молитвеници пред престолом Божјим за род људски. То чудо се дешава и у наше време и овде, на Косову и Метохији, наши манастири, Богу миломе хвала, пуни су и препуни младих монаха и монахиња. Дакле, и данас има оних којима ове речи Христове значе живот, и значе светлост, и значе пут и истину за којим они иду. И вечерас, овај млади наш отац Данило сада, он је знао зашто се определио за овaј пут. Знао је јер је веровао у речи Господа Христа, да су истините и да онај ко се за Њим упути, да неће залутати него да ће достићи циљ свога живота, а то је Царство Небеско, то је живот вечни у вечном блаженству. Он је вечарас овде, пред Господом Христом, као што каже у овим молитвама, јер је и Он присутан овде и Његова Мајка, Богородица, сви светитељи Божији и анђели. Заједно са земаљском Црквом, вама овде сабраним, браћо и сестре, данас је овде и небеска и земаљска Црква сабрана и анђели Божји диве се овоме младоме човеку, са каквом је вером и храброшћу узео Крст Господњи на себе. Положио је завете које у животу треба да испуни, а ти завети нису лаки. Чули сте шта смо га питали и шта је он одговарао, али сви монаси, сви они који дају ове завете, знају и свесни су своје слабости, своје немоћи да они нису у стању да то испуне без помоћи Божије. Зато је и на свако питање одговарао: Да, али с` Божјом помоћи. Без Бога ни преко прага. Без Бога не можемо ништа добро учинити. Без помоћи Божје ни ове завете монашке нико од људи не би био у стању да испуни. Али, са помоћу Божјом све је могуће. За то су доказ највећи светитељи Божији који су испунили наш календар православни и које славимо свакога дана у години, по једнога, двојицу или више њих, који су овај пут прошли и показали да се уз помоћ Божју може свака заповест Божја испунити само ако то ми људи хоћемо. Бог је ту да нам помогне. Наши светитељи су ту око нас да нам помогну. Анђели Божији су уз нас да нас саветују и упућују на добро, а наше је да послушамо заповести Божје и ове дивне наше помоћнике. Ово што је циљ монаха, циљ је и свакога Хришћанина. Једно Јеванђеље је Господ донео за све људе. Није донео једно Јеванђеље за монахе а друго за мирјане, за цивиле. За све је исто Јеванђеље, за све су исте заповести, за све је исти циљ остављен, а то је спасење душе и достизање у Царство Небеско. Зато монашки живот јесте, у ствари, пример и нама, мирјанима, како треба да живимо. Зато и кажу свети оци да су анђели светлост монасима, а монаси светлост свету. Зато икаже у овој молитви: Од сада да се светли светлост твоја пред људима, да виде добра дела твоја и прославе Оца нашега Који је на Небесима.

Отац Далило обећао је Богу, положио је завете и постао је нови молитвеник пред престолом Божјим, не само за себе, не само за своју братију овога манастира, него за цео наш православни многострадални народ, али, исто тако, и ми смо дужни да се молимо за њега да Бог и њега укрепи, да му дарује духовне и телесне снаге да истраје на путу којим је кренуо, да изнесе ове своје завете часно, када стане пред лице Божје у часу када пође одавде и да прими достојну награду. И вечерас цела црква се молила за њега, кличући: Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј.

Нека Господ прими наше данашње молитве, нека дарује снаге оцу Данилу и свима нама да останемо на путу Божјем, на путу који су нам показали трасирали наши славни и свети преци, почев од Светога Саве и Светог Симеона, преко краља Милутина и Драгутина, преко Светог кнеза косовског Лазара, до Светог владике Николаја и оца Јустића Ћелијског, и остали многи наши мученици иновомученици. Они су нам показали пут којим треба да идемо. Останимо на томе путу и милост Божја остаће на нама и са нама.

Са тим мислима и тим молитвама ја честитам ову прву славу обновљенога манастира, славу њенога ктитора, Светога краља Милутина, који је подигао ову задужбину и коме је сутрашњи дан посвећен и радујем се да смо сабрани у овако великом броју. Нека и сутра буде овај храм препун нашега народа, да се достојно одужимо Светом краљу Милутину који је за четрдесет година оставио своме роду четрдесет цркава и манастира широм српских земаља. Помолимо се Богу и нашем Светом краљу Милутину да се и он моли за нас, да нас укрепи и оснажи да не поклекнемо у нашим искушењима и невољама, него да се вратимо Богу кроз покајање, кроз исповест, кроз живот по Јеванђељу Христовоме, онда ће Бог бити са нама и овога и онога света, да и ми када пођемо одавде нађемо се у Царству Христовоме где се и наши славни свети преци налазе, да са њима и свима светима славимо и ми Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.