Беседа владике Артемија у недељу 26. по Педесетници, манастир Грачаница 2002. године

Print Friendly, PDF & Email

„Дакле, када човек било шта у овоме животу прогласи за своје богатство, за смисао и циљ свога живота а то није Бог и није нешто Божије, онда је такав човек безуман. И на њега се онда односе речи као и на овога богаташа: „Безумниче, још ове ноћи узеће душу твоју од тебе, а што си спремио чије ће бити?“ Пазите, овде не каже Господ „узећу ја душу твоју од тебе“, него вели: „узеће“. Ко? Ко, Господе, може да узме душу од човека ако не Ти? Могу да узму ђаволи.“

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Сваке недеље, браћо и сестре, у овоме светоме храму слушамо реч Божју, слушамо Јеванђеље Христово које је Он проповедао људима, које су Његови ученици, апостоли и евангелисти записали и које се, ево, две хиљаде година проповеда широм света.

Свако то Јеванђеље које читамо на Светој Литургији, у ствари, шта нам открива? Открива нам тајну ко смо ми, људи, који је наш циљ овде на земљи, ради чега смо створени, ради чега живимо и шта ће сутра бити са нама. И данашње Свето Јеванђеље, кратко по садржају али дубоко по смислу, говори нам, такође, сву тајну свакога човека овде на земљи и свих људи скупа. То Јеванђеље описује један догађај из живота, из обичног живота, обичан догађај. Вели да некоме, тамо, човеку роди њива добро, дао Бог берићетне године па све добро родило, и он се забринуо шта да ради, нема где да сабере толике плодове са својих њива, толико жито које је Бог њему даровао. И доноси одлуку да поруши старе своје амбаре, своје житнице, да сагради нове, много веће, да сабере у њих сво своје богатство и сву летину своју и онда, кад то уради, вели: Казаћу души својој: „Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се.“ Тако мисли тај богати човек, али Бог му, на такве његове мисли одговара једном страшном речју од које се крв леди у човеку: „Безумниче, још ове ноћи узеће душу твоју од тебе а то што си припремио, чије ће бити?“ Тако вели Господ и завршава ту своју кратку поуку, ту своју науку свима људима упућену: „Тако бива свакоме ономе који стиче имања своја а не богати се у Богу“, не богати се оним што је Божије него оним што је земаљско. У чему је безумље тога богаташа? Да ли зато што му је њива много родила? Не, то је дар Божији, али је његово безумље у његовим мислима шта ће да ради са својим богатством. Мислио је само да приграби за себе и да он ужива то што је Бог дао. И то не он, него души каже својој „душо, једи, пиј“, а душа не једе ни пшеницу ни кукуруз и не пије вино. Душа се храни нечим већим, нечим узвишенијим, нечим што остаје за живот вечни.

Дакле, када човек било шта у овоме животу прогласи за своје богатство, за смисао и циљ свога живота а то није Бог и није нешто Божије, онда је такав човек безуман. И на њега се онда односе речи као и на овога богаташа: „Безумниче, још ове ноћи узеће душу твоју од тебе, а што си спремио чије ће бити?“ Пазите, овде не каже Господ „узећу ја душу твоју од тебе“, него вели: „узеће“. Ко? Ко, Господе, може да узме душу од човека ако не Ти? Могу да узму ђаволи. Онај ко није себе испунио Богом, ко се није богатио у Богу, његова душа и не иде Богу него иде онима којима је служио целога живота свога, а овај безумни човек прогласио је за смисао свога живота нешто најбедније, нешто најпролазније, нешто најнепостојаније, а то је уживање. „Уживај, једи, пиј, весели се!“ – то је непостојан. Све оно што није јаче и од смрти, што не може да надживи човека, што не може да победи смрт, није достојно да буде циљ и смисао човековога живота и сваки онај који то постави себи за циљ, било богатство, било науку, било каријеру, било славу светску, било уживање светско, тај је човек безуман и на њега се односе ове речи јеванђелске. Кроз то Јеванђеље, кроз ту кратку поуку, Господ је рекао свима људима шта је смисао нашега човека, шта је циљ нашега живота. Смисао је богатити се Богом, уселити Бога у себе свтим животом, вршећи заповести Божје, живети по вољи Божјој, а смисао и циљ таквога живота јесте живот вечни, јер зато је Господ и дошао на овај свет да људима друје живот вечни. Често пута у црквеним песмама се помиње и завршава да спасе душе наше и дарује нам живот вечни. То је смисао, то је циљ нашега живота овде на земљи, а све остало треба да нам помогне само да достигнемо тај циљ. И богатство кад нам њива роди може да нам помогне да постигнемо тај узвишени циљ нашега живота, да не схватимо то богатство које нам Бог даје да је то само за наше уживање, него за потребе свима онима који су оскудни, који немају, који траже од нас помоћ и очекују помоћ. Милостиња, молитва, љубав према ближњему, то су те врлине које дају прави смисао човековога живота и које нам осигуравају живот вечни.

Нека би Господ и нама даровао разума и мудрости да не будемо као овај богаташ који се у Јеванђељу помиње него да знамо смисао нашега живота и циљ нашега живота овде на земљи, да се трудимо у томе и да Господа Христа учинимо нашим јединим богатством, јер само тада ми ћемо од Њега и добити све оне небеске дарове које је Он са Собом донео на земљу и даровао Цркви Својој, а преко нас и свима људима, а то је живот вечни у Царству небескоме, да се и ми тамо нађемо и са свима светима славимо чудесног Господа Христа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.