Беседа владике Артемија у манастиру Девич на празник Светог Јоаникија Девичког 2002. године

Print Friendly, PDF & Email

„То је једини пут за спасење, једини пут истинског повратка Богу, да се вратимо оним путем којим смо и одлутали од Бога, да поново приђемо Богу, да поново приђемо нашим светињама, нашим манастирима и црквама нашим, светитељима чије мошти зраче у тами невоља и страдања нашим, који на примерима својим показују како треба живети у овоме животу, у овоме свету да бисмо постали грађани Царства Небескога.“

 

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Благодаримо Господу Богу, браћо и сестре, на овоме дивноме дару којим нас је данас обдарио Господ, а то је да дочекамо поново да прославимо празник угодника Божјег, Светог Јоаникија Девичког, чије мошти почивају у овоме светом манастиру који се по његовоме имену и назива.

Ово је празник манастира али и празник свих нас који се овде из године у годину сабирамо и окупљамо, јер светлост живота којим је живео Свети Јоаникије привлачи нас све као што сијалица у ноћи привлачи разне инсекте који иду на светло. Тако, без обзира на тешкоће у којима се манастир налази, у којима се наш народ налази, у којима се сви ми налазимо, ето, Господ је дао и снаге и ревности и моћи да се овде данас окупимо у овако дивноме броју.

Овај данашњи празник подсећа на оно време када смо могли слободно овде долазити, али ово је четврта година, браћо и сестре, како овај празник дочекујемо у изузетно тешким условима. Сећам се прве године послератне, када је овде било свега неколико душа који су могли тада да овде дођу. Како која година долази све нас је, хвала Богу, више и надамо се да ће доћи време када ће Господ учинити то чудо да поново овде долазимо у ономе броју као што смо то некада чинили, без пратњи, без страха и бојазни.

Наш народ данас личи, браћо и сестре, на онога данашњег човека који се помиње у Јеванђељу, који паде међу разбојнике и они га испребијаше и полумртва оставише на путу. То је она дивна и потресна прича о милостивом Самарјанину који се смиловао на тога несрећника, привио му ране, побринуо за њега и сместио га у гостионицу да се лечи и излечи. Не знамо колико је дуго тај повређени чивек лежао на путу полумртав, изубијан од разбојника, али знамо колико наш народ лежи исто тако изубијан од разних непријатеља који су нас кажњавали и још увек кажњавају. Али, као што тада каже у Јеванђељу, свештеник наиђе тим путем и прође, не окрете главу на тога изубијаног човека, наиђе и левит, приђе, погледа га и оде. Најзад, наишао је човек странац, човек који није био од рода његовога, виде га у јадном стању, сажали му се, приви му ране, натовари на своје кљусе и однесе га у гостионицу, где га предаде на лечење. Наш народ, браћо и сестре, још увек чека на тога свога милостивог Самарјанина који ће се и на нас смиловати, приступити нам и извидати наше предубоке и претешке ране које носимо на телу своме. Али, исто тако ми знамо, браћо и сестре, да Господ, којега човека воли, онога и кара, као што каже на једноме месту у Светоме писму да отац онога сина бије којега воли јер, ко штеди прут мрзи сина свога. Господ је допустио ова страдања за наш народ кроз која пролазимо дужи низ година, не зато да би нас уморио, да би нас истребио, него да би нас Себи призвао, да би сами дошли к` себи, да схватимо ко смо и шта смо, ко треба да будемо и да приђемо Господу Богу онако искрено са преданом вером и љубављу као што су пришли наши славни свети преци, да пригрлимо веру отаца наших, веру светих апостола, веру коју је Господ донео и оставио људима, да по њој живимо и да се њоме спасавамо. Наш народ је дуго време био удаљио се од Бога, окренуо Богу леђа, кренуо за разним идеолозима и варалицама овога света и стигао тамо где се данас налази. Да бисмо се вратили Богу морамо проћи истим путем, само у обратноме смеру, као што је онај син који је био отишао од очевога дома у далеку земљу и када је запао у невољу он је дошао најпре к` себи и донео одлуку шта да ради. Устаћу и идем оцу моме, рекао је и то је учинио, и отац га је из далека угледао, изашао пред њега и примио га у загрљај и у наручје своје. Како га је отац угледао тако из далека да иде? Зато што је отац знао на коју је страну отишао из његовога дома, очекивао је његов повратак али из истога правца на који је и отишао. То је једини пут за спасење, једини пут истинског повратка Богу, да се вратимо оним путем којим смо и одлутали од Бога, да поново приђемо Богу, да поново приђемо нашим светињама, нашим манастирима и црквама нашим, светитељима чије мошти зраче у тами невоља и страдања нашим, који на примерима својим показују како треба живети у овоме животу, у овоме свету да бисмо постали грађани Царства Небескога. То је поука и порука и данашњег Светог Јоаникија Девичког који нас је овде сабрао, не да му нешто ми дамо, него да он нас дарује својом благодаћу, својим молитвама пред Богом за нас, својим примером који нам даје и који ми треба да следимо у нашем животу, да се клонимо од свакога зла, од свакога греха, од сваке нечисте мисли, од свакога рђавога дела, а да чинимо оно што је Бог заповедио, оно што је Богу мило и драго, јер само тако и ми ћемо бити достојни имена хришћанскога којега носимо и Крста часнога којим се крстимо, а Господ ће тада учинити чудо, наићи ће наш милосрдни Самарјанин, избавити нас из наших невоља и даровати нам исцелење у овоме животу а живот вечни у Царству Небескоме да тамо и ми са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.