Пастир добри
„Нека би дао Бог те вере, јеванђелске, вере онога капетана који рече господу: Реци само реч и оздравиће слуга мој, нека Господ те вере дометне и нама да се и ми успешно можемо борити против злога рода демонскога у нама, против грехова наших, против злобе наше и зависти, мржње, да у нама завлада љубав Божја, слога братска и међусобно помагање, брига једних за друге, као што је Господ и заповедио. Само тако, браћо и сестре, ми ћемо Богу угодити и ми ћемо бити достојни потомци наших славних и светих предака.“
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Благодарим, браћо и сестре, Господу Богу што ме је удостојио да се данас нађемо овде заједно са свима вама, у овом Божијем храму, да се заједнички помолимо Богу за нас, овде сабране, за наше сроднике и пријатеље, било да су овде, у туђини, или у отаџбини, и за цео наш православни народ. Благодарим и моме брату у Господу, владици Константину, који је благословио и сагласио се да данас будем овде и да одслужим Божанствену Литургију. Захваљујем се и оцу свештенику, оцу Неђи и осталим који су самном служили, али и свима вама који сте својим присуством и својим молитвама помогли да се ова света тајна изврши у славу Божју, а на спасење душа наших.
Шта је то, браћо и сестре, што нас је данас овде сакупило и сабрало? Шта је то што је покренуло нас из далекога царскога Призрена да дођемо овде, на север Немачке? Шта је то што је вас сабрало из ближе и даље околине да се данас нађете под овим светим сводовима? То је вера наша православна, вера коју су нам оставили наши славни и свети преци и љубав наша према Богу и према нашој светој вери.
Данашње свето Јеванђеље, чули сте, говори управо о моћи те вере и о слабости неверовања. Данас Јеванђеље говори о ономе догађају када је отац довео свога болеснога сина да га Господ Исус исцели јер је чуо он да је Христос учинио многа предивна и преславна чуда, да је многе болеснике исцелио, да је губаве чистио, да је немима давао моћ говора, да је слепима од рођења отварао очи. И, ето, он је имао сина падавичара у коме је био зао и нечисти дух који га је повремено мучио. А мучио га је, каже свето Јеванђеље о мени месеца. Тада га је бацао у ватру и у воду да га погуби, али Сила Божја није му то дозвољавала да учини. Болест овога момчета била је мука за целу породицу, посебно за његове родитеље. Зато, када је отац приступио Господу, он је рекао: Смилуј се на нас! Није рекао само на мога сина болеснога него на нас јер тиме је он исповедио да је болест сина пакао за целу породицу, за целу фамилију. И вели отац: Доведох сина мога ученицима Твојим, јер Господ је у то време био на гори Тавору са три ученика за време Преображења Свога. А вели: Твоји ученици нису га могли излечити. Него, вели отац ојађени, ако можеш шта учинити, помози нам, смилуј се на нас! Господ је видео муку, како тога једнога дечака пред собом, тако и целога рода људскога који је страдао и патио од нечистих сила и демона који су навалили били на род људски у то време, као и данас и у свако време, и да Бог не задржава ту ђаволску силу демони би за један тренутак уништили цео род људски на земљи али, Бог им ту власт не даје и не дозвољава. И Господ каже: Приведите болесника к мени, и када су га привели Он је запретио нечистоме духу и он је изашао из младића, напустио га, и оздрави момче од онога часа. То је велико и предивно чудо које је посматрао многобројни народ који се ту био сабрао. Ту су били и књижевници и фарисеји, ту су били и ученици Христови. А када остадоше насамо, ученици, можда постиђени, мало и посрамљени што они нису, јер раније су и они Именом Исуса Христа многа чуда чинили и ђаволе изгонили али, ето, овога једнога злога духа нису могли истерати. И они приступише своме Учитељу насамо, нису хтели да питају пред народом да се не би још више посрамили него насамо Га питају: Зашто га ми не могосмо истерати? И Христос им објашњава: Због маловерја вашега. Значи да и ученици Његови, који су имали веру у Господа Христа, који су Именом Његовим многа чуда чинили, ипак негде су, негде су вером ослабили, негде су попустили и због тог маловерја свога нису могли излечити ово болесно момче.
Али, Господ додаје још једну веома важну поруку и поуку, не само Својим ученицима него и свима својим следбеницима од онога времена па до последњега дана, до последњега момента историје рода људскога. Каже Господ: Овај зли род демонски ничим се не може истерати осим постом и молитвом. Тиме је Господ, у ствари, рекао и нагласио значај поста и молитве. Пост и молитва су два моћна оруђа у рукама свакога Хришћанина у борби његовој против злих демонских сила у себи и око себе. Јер, шта је тај зли род, када каже: Овај зли род демонски ничим се не изгони сем постом и молитвом? То је ђаво, демони и све оно што од њих долази. А од демона, од ђавола, долазе сви греси, јер нема грега који би човек учинио а да иза њега не стоји ђаво, јер ђаво је тај који човека наговара, нашаптава му, навраћа га на зло, на грех, на мржњу, на убиство, на тучу, на крађу и на све оно што није добро и што није Богу мило и драго.
Ето, тај зли род, значи греси, а греси постоје у свима нама јер нема човека да живи а да не греши. Тај зли род демонски једино се изгони из рода људскога постом и молитвом. Зато је света Црква и установила пост и молитву, да би човек имао чиме да се брани од злога рода демонскога и да се бори са њим. То смо ми, сваки од нас, много пута у своме животу сигурно доживели и сами, шта значи моћ молитве, моћ вере. Када се нађемо у невољи, када сва наша модрост и сва наша способност не може да нам помогне, онда остаје вапај: Господе, Ти видиш, Ти помози! И много, много пута у животу и нашем дешавају се чуда слична данашњем чуду.
И још је Господ рекао апостолима својим: Ако имате вере као зрно горушичино моћи ћете и горе премештати. Рећи ћете гори овој: Дигни се одавде, пређи тамо, и биће вам. То је моћ вере. Та моћ вере се показала много пута и за време боравка Господа Христа на земљи, а и за две хиљаде година боравка Његове Цркве у овоме свету. Господ Христос је често питао оне који су долазили за помоћ Њему, разне болеснике: Верујеш ли да до могу учинити? И, тек када чује исповедање вере, онда се чудо и дешавало, што значи, сваки човек по моћи своје вере постаје чудотворац и покреће планину греха свога са душе своје и баца га у понор. А без вере није могуће Богу угодити, каже апостол Павле.
Нека би дао Бог те вере, јеванђелске, вере онога капетана који рече господу: Реци само реч и оздравиће слуга мој, нека Господ те вере дометне и нама да се и ми успешно можемо борити против злога рода демонскога у нама, против грехова наших, против злобе наше и зависти, мржње, да у нама завлада љубав Божја, слога братска и међусобно помагање, брига једних за друге, као што је Господ и заповедио. Само тако, браћо и сестре, ми ћемо Богу угодити и ми ћемо бити достојни потомци наших славних и светих предака.
Ја се неких од вас овде сећам а вероватно и многи од вас сећају се мене, да сам пре двадесетак година долазио овде, на ово место, у српски Опленац у далеком свету, да смо се молили тамо Богу у оној малој капели, исто посвећеној Светом апостолу Луки, и да нам је било тамо лепо и добро. Али, број нашега народа и наших верника се умножава, браћо и сестре, нарочито у овоме далеком свету, док, на жалост, у отаџбини га је све мање, јер све оно што је могло да изађе из наше отаџбине изашло је у бели свет и кренуло „трбухом за крухом“. Но, Богу хвала, многи од тога нашега народа нису се изгубили у овоме свету него су пронашли своју цркву, свога свештеника, сабирају се око своје цркве, држе своју веру и своје лепе народне обичаје и тако помажу и нама који смо остали у земљи. Због повећаног броја наших верника осетила се потреба да из оне мале капеле изађемо и пређемо у овај велелепни и величанствени храм. Овај храм је недавно купљен. То је сада наша црква. Нисмо више кирајџије него смо своји у своме. Овај дивни иконостас овде који је пре две године озидан и уређен пружа нам осећај да се осећамо у православној богомољи, у православноме храму, као што би се осећали у нашој Манасији, у Студеници, у Дечанима. Али, овај храм, како чујем, још није отплаћен. Тај дуг лежи на свима нама и на свима вама који у овај храм долазите, који још у Бога верујете и који сте остали верна чеда Српске православне Цркве. Дужност је, дакле, свих нас да помогнемо да се што пре овај храм отплати и постане потпуно наша својина и наша имовина, имовина Српске православне Цркве која ће служити не само нама који смо сада овде него и нашим млађим поколењима, деци и омладини која су се овде родила, која ће се овде родити, која ће остати да живе, на жалост, далеко од своје родне груде, али баш да не буде далеко и од своје православне вере и од своје мајке Цркве.
Нека Господ благослови све вас, све ваше сроднике и пријатеље и цео наш православни народ, да вером у Господа Христа очистимо душе своје покајањем, исповешћу, светим причешћем, да бисмо били достојни наследници Светога Саве, Светога кнеза Лазара и да бисмо и ми када пођемо одавде нашли се у Царству Христовоме, у Небеској Србији, да тамо са свима светима славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
