Беседа владике Артемија на празник Светог великомученика Димитрија у манастиру Дубоки Поток 2001. године

Print Friendly, PDF & Email

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Нека је срећна и Богом благословена слава нашем ђакону, оцу Варнави који данас слави, заједно са својим сродницима, као крсну славу Светог Димитрија и нек је срећна слава свим данашњим свечарима, који узеше за крсну славу овога предивног светитеља и угодника Божјег, који је пострадао из љубави према Господу и због вере у Господа Христа. Нека Свети великомученик Димитрије прими данашње наше молитве које смо узнели пред Престолом Божјим, да се он такође моли за нас, да Господ погледа на нас и да нас избави од свих зала и искушења која наилазе на нас са разних страна.

Данас, поред празника Светог Димитрија, Света Црква обележава и спомен једног великог земљотреса који се десио у Солуну и који је, молитвама Светог Димитрија, град Солун је био поштеђен да не буде потпуно разорен. Ми данас, православни Срби, пролазимо, такође, један велики земљотрес у нашој историји, у нашој савести, у нашим животима. Све нас је добро продрмао Господ јер смо били удаљили се од Бога, заборавили на Бога, заборавили на своје крсне славе, па је Господ попустио земљотрес и на наш народ и на нашу Земљу, не онај у правом смислу земљотрес, прем да и таквих има на Копаонику, у Скопљу, Бања Луци и тако даље, него земљотрес у наш народ, па смо добро продрмани, растрешени и расејани по беломе свету. Нека би Господ, молитвама Светог Димитрија, спасао и нас тога духовног земљотреса и потреса, да нас поврати к себи, да нас поврати вери у Богу, да нас поврати нашим светим прецима, да нас поврати на пут који води у живот вечни а који је Господ, дошавши у овај свет, показао људима и оставио нам сва средства која треба да користимо да бисмо своме циљу достигли.

Ево, од ове године, захваљујући разумевању нових власти у Београду, и веронаука се, браћо и сестре, враћа у школе после скоро шездесет година прогонства, када су Црква и вера били попут оне Пепељуге из народне приче, под корито. Ево, поново она излази испод корита у пуној својој слави и снази. Веронаука се враћа у школе да наша деца од малена, од малих ногу, буду васпитавана у вери својих отаца и праотаца, да одгајамо ново поколење које ће бити Хришћани не само по имену, него и по животу. Нека би дао Бог да све то буде благослов Божји на нашем народу, да би се наш народ на крају вратио к себи и задобио милост Божју коју смо, због својих грехова и својих зала које смо чинили у животу своме, да би Господ погледао на нас, даровао нам спасење, избавио нас од овога страшнога труста у коме још увек живимо, да бисмо и ми, заједно са свима светима, када одемо одавде у Царство Небеско, да бисмо тамо славили Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин.