Пастир добри
„…док смо у овоме животу треба да мислимо о својој вечности, о својој души, о својој бесмртности, а када одавде одемо онда више промене нема. То је Јеванђеље Христово. У томе је сва суштина историје рода људскога.“
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, износи пред нас једну велику истину, колико велику толико и страшну.
У васиони Божјој постоји земља, постоји рај и постоји пакао. Људи живе на земљи, рађају се, проживе свој век педесет, осамдесет или сто година, сасвим свеједно, и одлазе одавде. А где одлазе? То је оно што данашње Свето Јеванђеље објашњава. Има само два места где људи са земље одлазе: или у рај или у пакао. Трећега места нема. А где ћемо ми отићи када одавде пођемо, зависи искључиво од нас самих, зависи како смо проживели овај живот на земљи. Бог је дао човеку живот, послао га овде на земљу да, живећи овде, определи се за једно од ова два места. Кроз гроб сви пролазимо, а иза гроба постоје два пута. Један води у рај, други води у пакао.
Данашња прича о богаташу и Лазару потресна је и она се понавља кроз историју рода људскога од Адама до данас и понављаће се до последњега дана и часа. Вели Свето Јеванђеље, беху два човека. Један богаташ, који је имао велико богатство, сјајне дворове, много слугу и слушкиња, много пријатеља, и провођаше живот свој у весељу, у радости, облачећи се у свилу и кадифу и гостећи се сваки дан. А други, Лазар, беше сиромах, болестан, сав у ранама, у гноју, у црвима. Лежаше испред капије тога богаташа чије име Јеванђеље не помиње. Лежаше и мољаше богаташа да му удели макар мрвице које падају са трпезе богаташа. Али, ни то му не даваше. Једино друштво овога сиромашка Лазара беху пси који су били, изгледа, милостивији од самих људи јер они се дружише са њим и лизаху му ране и самим тим ублажаваху му бол. И тако проживе један, и тако проживе други овај живот. И, гле! Вели Јеванђеље, умре Лазар и анђели његву душу однеше у наручје Авраамово. Авраам је праотац јеврејскога народа и симбол је свега што је добро. А затим умре и богаташ. И шта би са њим? Закопаше га, вели Јеванђеље. Пазите, име богаташу не знамо, он је просто назван богаташ, а име сиромаху знамо, зваше се Лазар. И за Лазара знамо: он умре и његова душа би од анђела однесена у рај. Онај који до малопре беше у друштву паса, гле, сада је у друштву анђела. Каква дивна пратња Лазару! Анђели га носе, анђели га прате и предају у руке Авраама. Смештају га у његово наручје које символизује рај. А умре богаташ и закопаше га као неку мрцину. Шта би са његовом душом? То говори данашње Јеванђеље. Богаташ из његовога сјајнога дворца, иза његове богате трпезе, из много слугу и слушкиња и пријатеља, обрате се у паклу. Обрете се у пламену огњеном у страшним мукама и подиже очи своје из тога стања свога, из тог новог свога обиталишта које ће вечито трајати, и угледа према себи Авраама и Лазара у наручју његовом. И завапи богаташ за милост. Моли да онај коме он не даваше ни мрве са своје трпезе, моли Авраама: Пошаљи ми Лазара да умочи прст свој у воду и да ми расхлди језик јер се мучим у овоме пламену. Онај прст који до малопре беше у гноју, у ранама, којега пси лизаху, сада богаташ моли макар ту милост да му са тим прстом Лазар ублажи муке. Шта вреди његово богатство! Шта му помажу многбројне слуге, пријатељи! Шта му вреди свила и кадифа у коју се облачаше! Ништа! Овај век је пролазан, кратко траје. А, гле, од овога кратког живота зависи наша вечност. Богаташ је овај живот проживео у уживањима, у задовољствима, али га је упропастио, изгубио јер њиме није умео богатство, које му је Бог дао или преци оставили (не каже се како је он стекао то богатство), он није умео да њиме рукује, мислећи да је то само за њега, уместо да је делио милостињу сиротињи. Да је помагао болесне, оне који имају потребу, он се не би нашао у овоме стању у коме се нашао. Јеванђеље не наводи да је богаташ био неки велики грешник. Не каже ни да је убијао, ни да је крао, ни да је чинио прељубу, ништа не наводи то – само да је проводио живот у уживању. А, исто тако, за Лазара Јеванђеље не говори да је он имао неке велике врлине. Он је само имао веру у Бога и трпљење онога што му Бог допусти у животу и тиме, тим трпљењем и тим смирењем, он није псовао богаташа кад је лежао пред његовим вратима, није му ни завидио, није ни желео да му отме богатство, него оно што је најнужније – мрвице са трпезе његове да добије. И то није добијао али је јуначки то подносио. Није се бунио, није дизао револуције, није дизао устанке, демонстрације против богаташа и за то његово смирење и трпљење он је, како каже Авраам у одговору богаташу: Лазара си на земљи мучио, сада овде блаженствује, а ти, ти си своју плату примио на земљи. Ти си тамо уживао а овде се мучиш. Нема после смрти промене. Постоји, вели, провалија између вас и нас. Нити може неко одавде прећи к` вама, нити од вас прећи к` нама, што значи, док смо у овоме животу треба да мислимо о својој вечности, о својој души, о својој бесмртности, а када одавде одемо онда више промене нема. То је Јеванђеље Христово. У томе је сва суштина историје рода људскога.
И данас постоје многи богаташи који, попут онога безименога, троше своје богатство само на своја лична уживања и задовољства. А, да ли постоје и Лазари данас, то је мало теже рећи. Има много сиромаха данас али нема много смирења у њима. Многи сиромаси данас завиде богаташима, грде их, псују, покушавају, чак, да им отму богатство. Тиме се рај не заслужује.
А наш велики песник, Јован Јовановић Змај, у песми, анализирајући ову јеванђелску истину и причу, завршава: Ко је од нас богат? Богат је сваки онај коме претекне кора хлеба преко његових потреба, а грешан је ако с њом не уради оно што треба, ако је не да сиромаху, ономе ко нема. Видите, у једној краткој песми садржана је цела ов јеванђелска прича, јеванђелска истина и смисао нашега живота.
Нека би дао Бог да сви ми који имамо и сувишка, дајемо онима који немају, а онима који немају да Господ дарује смирење и трпљења д трпељиво подносе своју невољу, своју муку, своје страдање, имајући наду у милост Божју да ћемо страдањем у овоме животу задобити Царство Небеско, обезбедити себи вечни живот у блаженству, у рају, да погледамо да ли смо данас у друштву онога безименог богаташа или у друштву сиромашнога Лазара.
Нека би дао Бог да сваки од нас нађе свој пут који ће одавде одвести у рај, у Царство Небеско, а да нас Господ избави од оних дела у овоме животу која ће нас упутити на пут који води у пакао, у муку вечну. Тако само ако будемо живели, онда ћемо испунити намену, испунићемо назначење наше ради којега нас је Бог створио и послао у овај свет, а то је да постанемо бесмртна и вечна бића и да живимо у Царству Христовоме где се наши славни свети преци већ налазе, да са њима и са свима светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
