Беседа владике Артемија у Пећкој патријаршији 11. марта 1995. године – Теодорова субота

У име Оца и Сина и Светога Духа,

По благослову Његове Светости Патријарха нашега Господина Павла, браћо и сестре, ја се данас налазим овде, у овоме светоме Божијем храму, заједно са вама. Дошао сам овде, у ову нашу стару немањићку светињу, да се заједно Богу помолимо за себе, за наше сроднике и приајтеље и за цео наш православни народ. Дошао сам данас, када се налазимо сви православни Хришћани у једном посебном периоду, када се налазимо на почетку светога и великога Ускршњег поста, а то је период, браћо и сестре, који је света Црква одредила да буде време појачане бриге за нашу душу, за наше спасење, да се макар у овоме периоду више окренемо Богу и Небу и својој небеској отаџбини и ономе што је вечно и непролазно а да на моменат заборавимо оно што је пролазно, што је земаљско, што је привремено.

Ово је време када Црква својој духовној деци предлаже и налаже појачан труд у молитви, у посту, у уклањању од греха и зла и у чињењу добрих дела, јер пост православни није само уздржавање од неке врсте хране у једно одређено време, јер човек се састоји из душе и тела и наш пост треба да буде и духовни и телесни. Телесни пост јесте, у ствари, оно што сви знамо и мање-више практикујемо, бар на неко краће или дуже време, а то је уздржање од мрсне и јаке хране. Али, као што је душа важнија од тела, тако је и духовни пост важнији од телеснога. Немојте схватити и разумети да ја кажем да не треба постити, напротив, али кажем да само телесни пост не спасава. Духовни пост је, у ствари, уклањање себе од греха и зла. Онај који уз себе има мржњу, који има завист, који има гордост, сујету, који је одан алкохолу, дрогама, цигарама, блуду, од тога треба да престане, и то не само за време поста него и кад није пост. Али пост је првенствено време када морамо да очистимо душу своју од сваке прљавштине греховне. Зато је света Црква одредила четири велика поста у току године јер мало је да се једном сетимо душе своје у току године, него да стално мислимо на наш циљ, на наш пут, на смисао нашега постојања овде на земљи, ради чега смо овде.

И још нешто. Време поста јесте време појачане милостиње, чињење добрих дела, испуњавање оне заповести јеванђелске: што год желиш да теби чини други, чини и ти другоме и оно што не желиш да теби други чини, немој ни ти чинити другоме. Ето, у тој једној краткој заповести, браћо и сестре, налази се цело Јеванђеље Христово, у томе је садржано сво наше спасење.

Али, пост, молитва, то није циљ нашега живота. То је само средство, то је метод којим се до циља постиже, а циљ наш јесте вечни блажени живот у Царству Христовоме, јесте вечно наше спасење. Пост је само средство које нам је дато од Бога и од Цркве да нам оно помогне, као што човек може да крене у Београд и пешке одавде али му треба много труда, а Бог је дао човеку разум да је измислио железницу, да је измислио аутобус, да је измислио луксузна кола која нама нису циљ него средство да дођемо до нашега циља, да стигнемо у Београд. Тако је, дакле, и пост једно од средстава Цркве које је дато нама да нам послужи на путу нашега спасења.

Али, за време поста, да би наш труд и подвиг био крунисан, да бисмо бар овде на земљи доживели као једну увертиру вечнога блаженога живота, пост нам служи као припрема за свето Причешће Телом и Крвљу Господа Христа. Свето Причешће јесте највећа Светиња која постоји на кугли земаљској и зато се на свакој литургији каже, светиње светима се дају, никако грешнима него светима! А шта смо ми? Јесмо ли ми свети или грешни, браћо и сестре? Сигурно да смо грешни, јер свети апостол Петар каже да праведник седам пута на дан греши, а ми вероватно много, много више од седам пута. Па, шта да радимо? Како да се причестимо? Јер, каже апостол Павле: Онај ко недостојно једе и пије Тело и Крв Христову, осуду себи једе и пије. Ко недостојно се причешћује, онда му причешће није на спасење и исцелење душе и тела као што треба да буде, него на суд и на осуду. А ми смо, људи, грешни. Шта да радимо? Има пут, има излаз, има решење и за то. Господ је добро познавео човека, знао је Он да смо ми слаби људи, знао је Он да ћемо и после крштења грешити много пута, а рекао је да се крештење не понавља. Крштење је, у ствари, оно које нас чисти од свих грехова наших. Али, шта са гресима које учинимо после крштења? Господ је за то одредио и дао нам једно средство моћно које може да опере душу од свакога греха и сваке прљавштине и да јој поврати ону ангелску белину коју је имала у светоме Крштењу, а то је света Тајна Покајања и Исповести.

Шта је покајање? Покајање је, пре свега, оно што смо слушали пре неку недељу кад смо читали Јеванђеље о ономе блудноме сину. Покајање је најпре сазнати, спознати, сагледати своје грехе, доћи к себи јер онај ко греши налази се ван себе, налази се у лудилу, јер грех је лудило душе. Треба најпре доћи к себи, сагледати ситуацију, стање у коме се налазимо, а онда… (Немојте разговарати, госпођо, него обратите пажњу, слушајте Реч Божју.), а када дођемо к себи и сагледамо грехе своје, онда да урадимо као онај син: Устаћу и идем оцу своме, па ћу му казати: Оче, сагреших Небу и теби, и да исповедимо грехе своје. То јесте покајање – сазнање својих грехова и њихово исповедање пред свештеником са чврстом вером и намером и одлуком да их више у животу не чинимо. Оно све што смо зло чинили у животу престајемо од данас да чинимо, од момента када се исповедимо. То је, бар, наша жеља, то је наша борба, то је наш труд. Често се дешава да и после покајања поново поновимо неки грех, али ћемо поновити и покајање. Колико год пута грешимо, по слабости својој а не намерно, толико пута се морамо и кајати.

Питали су једнога светитеља Божјега:

–      Оче, шта да радим кад погрешим, кад паднем у грех?

–      Каже: Чедо, устани!

–      Али, ако поново паднем и поново устанем, па докле тако, оче?

–      До краја живота. Важно је да те крај живота затекне да стојиш а не да си пао.

То је циљ, то је смисао нашега живота. Људи смо, нисмо анђели – зато грешимо. Али, нисмо ни ђаволи да се не кајемо – зато се треба кајати за грехе своје.

Наш народ је у своме незнању своје вере заборавио био и напустио ово свемоћно средство које нам је Христос наш дао за наше спасење. Света Тајна Покајања је заборављена. Она се ретко где и ретко када практикује. Људи живе педесет, осамдесет година да никада није дошао пред свештеника да се исповеди, да грехе своје каже, да милост од Бога замоли и д добије, а рекосмо да праведник седам пута на дан греши. Колико ли је брдо грехова нагомилано на души нашој за педесет или осамдесет година? То нека сваки сам себи даде одговора, браћо и сестре. Али, ако се ми овде, у овоме животу, на овој земљи не очистимо од својих грехова, не можемо ући у Царство небеско. Јер, Бог је Светиња највећа, Царство небеско је свето Царство. Тамо могу становати и обитавати само они који су очишћени од грехова својих. Зато је неопходно много пута у току године, а нарочито пред свето причешће, приступити светој Тајни Покајања, покајати се, исповедити грехе своје, очистити душу своју колико можемо, колико се сећамо, па тек онда приступити светој Тајни Причешћа. Тек онда то причешће биће нам, браћо и сестре, на спасење и душе и тела. Онда ће нам свети пост бити заиста бања душе и узда тела, узда којом зауздавамо своје страсти, своје зле навике, своје грехе људске.

Ето, има већ три године како говоримо и ја и моји свештеници и апелујемо на вас, на верна чеда Српске православне цркве, да то једном схватимо и прихватимо. Не тражимо ми исповест што смо радознали да чујемо шта си ти радио у животу. То нама најмање треба, али треба вама. Јер, ја и кад чујем, ја то заборавим. Многи долазе и пролазе. Греси се не памте туђи и они се никоме не казују. Ни под претњом смртне казне свештеник не сме да ода тајну Покајања, не сме да каже шта му је неко казао. Не треба се плашити. Али, исто тако, не можемо ни допустити причешће онима који су обремењени гресима и који се нису покајали и исповедили за грехе своје.

Ја знам да сте ви сви данас дошли овде да се причестите јер је тако остало у предању и традицији, да прве суботе и недеље највећи број наших верника долази на причешће, иако се можемо причешћивати током целога поста, па и ван поста ако се достојно припремимо. Али ја питам: јесмо ли сви спремни за свето Причешће? Јесмо ли сви приступили светој Тајни Покајања и Исповести? Јесмо ли се измирили са Богом, јер греси наши јесу објава рата Богу? Ако ми грехе своје нисмо очистили и скинули са душе наше, ми смо још у ратном стању са Богом. Нека сваки пред савешћу својом одговори. И онај ко није ту свету дужност испунио боље да не приступа. Тако смо говорили, па је било, и поред тога, оних који су прилазили иако нису ту своју хришћанску дужност испунили. Ове године, да бисмо се научили реду и поретку, дошао је благослов и наређење да они који се спремају за причешће, који буду на исповести код свештеника, од свештеника добију једну цедуљицу папира са печатом црквеним на њој. То је доказ да је био на исповести, да је исповедио грехе своје и да може да се причести. Без тога ове године неће се нико моћи причестити. Дабоме, деца ће моћи. Деца до четрнаест, петнаест година нека приђу слободно сва да се причесте, а остали само они који имају доказ да су били на исповести. Ако неко није био, има времена, и сутра је света Литургија овде. Ја ћу и сутра бити овде да се заједно Богу помолимо и да причестимо оне који данас нису спремни. Нека они данас послеподне потраже свештеника код цркве, потраже духовника да се исповеде и онда сутра да дођу на причест. Један дан поста строгога, без уља, данас неће много шкодити. (Молим, молим, молим, молим, не дискутујемо. Не дискутујемо.) Недељу дана се пости, али се не може данас јести уље а сутра причестити. Зато кажем, ко мисли сутра да се причести данас исто мора да пости без уља. Недељу (А јеси остало урадио? Молим, молим, није само реч о уљу, да се разумемо. Молим вас, немојте сада разговарати између себе.) Није, рекао сам у почетку, није довољно само пост без уља па да смо достојни за Причешће. Све што сам говорио до сада, све је то неопходно и све је то припрема за свету Тајну Причешћа. Зато, ко је само испунио све ове услове он може данас да се причести, а ко није сутра ће да дође боље припремљен.