Пастир добри
„Гледајући по томе, по делима својим, ја бих рекао да наш народ врло мало вере има у Господа Христа јер видите колико нас је данас овде у храму – дуга недеља поста, светога Великога поста. Веома мало нас је овде и ако у нашој околини има неколико хиљада православних Срба. Где су они данас? Где су данас причасници? Прошле недеље се нешто народа и причестило а данас нико сем двоје деце. Шта је са њима? Знам! Престали су да посте, ако су уопште и почињали! Зато их нема ни у цркви, зато их нема на причешћу. Мисле, довољно је постити прву недељу и последњу недељу и тиме мисле да потврђују своју веру. У ствари, таквим својим понашањем, браћо и сестре, ми потврђујемо своје неверје! Зато и нема милости Божје на нама. Зато и нема благослова Божјега на нама. Зато је Господ и допустио ова силна страдања кроз која пролазимо у задњих неколико година.“
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, износи пред нас један необичан и дирљив догађај.
У оно време, када је Господ живео са људима на земљи, путовао и проповедао по разним местима, обилазио села и градове свуда проповедајући реч о Царству небескоме, о спасењу и вечном животу, дошао је и у град Капернаум. Када се чуло за Његов долазак велики народ је навалио али нису могли сви у кућу да стану, многи су се тискали испред врата куће. А у то време у граду Капернауму било је много болесника. Један, о коме говори данашње Свето Јеванђеље, беше парализован, беше одузет, непокретан човек. И, гле, његови пријатељи, чувши да је стигао у њихов град велики учитељ и чудотворац, узеше тога раслабљенога јер није могао ићи. Чак нису га могли без постеље носити него заједно са постељом понеше га да га донесу пред Господа Христа не би ли га Он исцелио. Али, због мноштва народа нису могли да уђу у кућу у којој је Господ био и проповедао, него су онда попели се на кров куће, открили кров и заједно болесника са постељом спустили пред ноге Христове. Ништа нису тражили, ништа нису говорили, нису ни молили за исцелење, нису ни веру своју исповедили а, гле, Господ, видећи веру њихову, рече узетоме:Чедо, опраштају ти се греси твоји. Вера се може, не само чути кад се исповеда устима, вера се може и видети и Господ је видео веру, како тога болесника који је дозволио да га улицама носе на постељи тако и тим његовим пријатељима који су уложили много труда, изложили се, чак, и подсмеху неких кад су откривали кров на кући и спуштали болесника доле, али њихова вера је била очигледна и за телесне Христове очи, али и за Његове духовне очи јер је Духом Својим провиђао у срца људска до највећих дубина срца људскога. Када Годпод виде веру њихову и рече узетоме:Опраштају ти се греси твоји, многи од присутних, фарисеји, који су се тискали око Христа, не да слушају Његову науку, не зато што су веровали у Њега него што су Му завидели на Његовој слави, па су се тискали не би ли Га уловили у некој речи да би Га имали за шта оптужити, окривити и убити, а гле, Господ као што виде веру ових људи који су донели болесника, виде и зле помисли у срцима тих фарисеја, јер они помишљаху: Ко је овај што грехе опрашта? То једино Бог може и има право да грехе опрашта. Зашто овај тако хули на Бога? Дакле, они су Христа сматрали обичним човеком. Нису у Њему ни познали ни препознали Сина Божјега, Месију, Спаситеља нашега. Никаква чудеса која је Господ чинио нису их могла у то уверити јер су били заслепљени својом мржњом према Њему и својом завишћу према Њему. А Господ, видећи те помисли њихове, рече им: Зашто тако мислите у срцима вашим? Шта је лакше рећи: Опраштају ти се греси, или рећи: Устани, узми одар свој и иди? За Господа је подједнако лако и једно и друго, и опраштати грехе и исцелити болести телесне. Најпре је исцелио болести душе јер и тај болесник имао је својих грехова. Можда су ти греси били и узроци његове тешке болести. Зато Господ најпре исцељује душу а онда и тело. Кад укори фарисеје, онда рече болеснику узетоме:Синко, устани, узми одар свој и иди кући својој. Не мора више да те носе пријатељи твоји, иди својим ногама. И гле, чудо се деси! Болесник који је био до тада непокретан, био парализован, био одузет, устаде пред свима, врати му се здравље, врати му се снага. Узе постељу своју и изађе пред свима. Народ, кад то виде, повика: Никада ово до сада нисмо видели, никада се ово до сада није десило!, и прослављаху Бога за предивна дела Његова. Ето, браћо и сестре, шта значи вера, вера која и планине покреће, која чудотвори јер Господ је чинио чуда своја и исцељивао болеснике само по вери оних који су имали потребу или оних који су служили тим болесницима, као што је данашњи случај.
Али, браћо и сестре, овај догађај говори и нама много, данас. Говори да је велика срећа, велики благослов, велика благодат бити у присуству Господа Христа. Господ је знао за тога болесника пре него што су га донели, могао је исцелити ина даљину али је било потребно да се покаже вера његова, вера његових пријатеља, ради онога народа који је био окупљен да би и они били утврђени у вери у Господа Христа. Тако наћи се у присуству Господњем јесте велики благослов Божји, јесте повод разлог многих чудесних дела Божјих, многих исцелења и тада и данас, јер ко је год и данас у наше време прибегао Господу Христу преко Његових светитеља, преко моштију светих угодника Божјих, преко свете водице, преко целебнога мира, на разне друге начине ко се нашао у присуству Господа Христа, добијао је исцелење и душе и тела. И сви они данас који мисле о своме спасењу, који брину о души својој, који су свесни својих грехова, прилазе Господу Христу кроз свету Тајну Покајања, прилазе Му кроз молитву, кроз покајање, кроз исповест грехова и не само да прилазе него се удостојавају и да приме Господа Христа у себе у светој Тајни Причешћа.
Како ми веру своју данас показујемо према Господу? Да ли само речима када вичемо свуда: Ми верујемо, ми смо православни Хришћани, ми смо потомци светога Саве, потомци светог кнеза Лазара косовскога и тако даље? Добро је устима исповедати веру своју, али је много важније делима потврђивати веру своју. Да ли су наша дела данас сагласна са нашом вером? Видите, ови који су донели болесника нису ништа говорили али су делима својим показали веру своју. Потребно је и ми да делима својим сведочимо веру своју, својом милостињом, својим милосрђем, својим праштањем ближњима својим, својим постом, својом молитвом, својим доласком у цркву недељом и празником на време. Све су то путеви и начини како ми пројављујемо и посведочујемо веру своју.
Гледајући по томе, по делима својим, ја бих рекао да наш народ врло мало вере има у Господа Христа јер видите колико нас је данас овде у храму – дуга недеља поста, светога Великога поста. Веома мало нас је овде и ако у нашој околини има неколико хиљада православних Срба. Где су они данас? Где су данас причасници? Прошле недеље се нешто народа и причестило а данас нико сем двоје деце. Шта је са њима? Знам! Престали су да посте, ако су уопште и почињали! Зато их нема ни у цркви, зато их нема на причешћу. Мисле, довољно је постити прву недељу и последњу недељу и тиме мисле да потврђују своју веру. У ствари, таквим својим понашањем, браћо и сестре, ми потврђујемо своје неверје! Зато и нема милости Божје на нама. Зато и нема благослова Божјега на нама. Затоје Господ и допустио ова силна страдања кроз која пролазимо у задњих неколико година.
