Пастир добри
„Али, као што онда, рекох, у време оно када је Господ живео и страдао за Њим је ишла једна мала група људи и још мања група побожних жена које су Га пратиле, слушале и памтиле сваку Његову изговорену реч, и кроз сву историју, Христос је у мањини, браћо и сестре, у овоме свету. И данас број Хришћана у свету, када се упореди са бројем оних који још у Христа не верују, јесте једна мала мањина, али то је Господ знао, то је Господ рекао и прорекао. И, да се ми не би уплашили зато што смо мањина, Он је рекао: ”Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега небескога да вам даде Царство.“
А, ето, Бог је хтео, по благослову Његове Светости Патријарха и по позиву вашег свештеника, оца Рајка – иначе мога школског друга, ја сам данас овде, међу вама. Радујем се да се овде налазим, радујем се да смо заједно узнели топле молитве пред Престо Свете Тројице за нас, овде сабране, за наше сроднике и пријатеље, за мештане овога села који се данас налазе ко зна где и на каквим пословима и за цео наш православни српски народ смо се помолили, и за све православне Хришћане и за цео свет Божији, да Бог учини мудрошћу Својом и силом Својом да сви људи, ради којих је Господ пострадао и васкрсао, да сви они дођу у познање Истине и у праву веру Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа. Јер, иако је прошло скоро две хиљаде година од доласка Господа Христа на земљу, ипак је још увек велики број оних који у Њега нису поверовали. Не би се могло рећи да нису за Њега чули јер нема данас ни једнога места на кугли земаљској, нема данас ни једнога народа ни државе где се име Христово није проповедало и где неко за христом није пошао. Али, нису сви. Како данас, тако и у оно време када је Господ живео и радио у своме народу јеврејском, и тада је Он ишао од места до места, проповедао Божанску науку Своју, учио људе како да живе овде на земљи да би задобили живот вечни блажени на Небу. Па, и тада Христос је био у мањини. За Њим су кренули неколико рибара – то су Његови свети апостоли од којих једнога данас славимо, Светог Јована Богослова који заједно са оцем и братом беше рибар, али када је чуо Реч Христову, кад је сагледао Његово Божанско лице он је оставио и оца, и чамац, и мрежу и свој занат, и кренуо за новим Учитељем, за оним Који обећава много више него што цела земља и сва васиона могу човеку дати, за оним Који обећава и осигурава живот вечни блажени. То је онај љубљени ученик Христов који, кад је једном кренуо за Господом Христом, никада Га није напустио. И онда када су Христа ухватили у Гестиманији, када су се сви други ученици разбежали страха ради јудејскога, он је свога Господа пратио на Његовом путу страдања до Голготе и био је под крстом Христовим заједно са Светом Богородицом, Мајком Христовом, њих двоје у име целог човечанства. Каква мањина у односу на цео свет! А ипак, Христос се није уплашио што је у мањини на крсту био, јер Он је Својим Божанским погледом прозирао векове будуће, до онога последњега судњега дана, и видео је Он све оне хиљаде и хиљаде, и милионе и милионе људских синова који ће, ради проповеди ове мале групе апостола, поверовати у Њега, кренути за Њим и живети по Његовом Светом Јеванђељу.
А Христос се заиста за све време Свога боравка на земљи трудио, Он није седео на једноме месту, Он није имао канцеларију, Он је ишао из града у град, из места у место и свима је проповедао да се приближило Царство Небеско и проповедао људима да се покају од грехова својих, да се поврате са кривога пута свога. Јер, каква вајда што постоји Царство Небеско, каква вајда што се приближило Царство Небеско ако ми грешни тамо не можемо да уђемо? А Царство Небеско је Царство Свете Тројице, Царство анђела и арханђела, Царство светих угодника Божијих, Царство светих апостола, Царство свих оних који су Богу угодили животом својим и тамо само се свети људи и свете душе налазе. Ништа прљаво, ништа нечисто, ништа грешно тамо се не може наћи и не може ући. Зато и Свети Јован Претеча, када је наговештавао долазак Христов, он је почињао своју проповед: Покајте се јер се приближило Царство Небеско. И Господ Христос је истим речима почео Своју јеванђелску проповед, позивајући људе на покајање. И Света Црква Божија, ево, две хиљаде година, она ништа друго и не проповеда него покајање, исправљање свога живота. Покајати се – шта значи? Значи сагледати своје духовно стање и душевно стање, значи извршити смотру свога живота, видети шта се у нама налази божанско а шта није божанско, разлучити грех и упознати грех у нама и препознати грех у нама и онда када видимо своје грехе, онда, потребно је пред Богом и Црквом, пред својим свештеником и духовником исповедити грехе своје да би од Бога добили опроштај, јер нема другога пута и начина којим човек може очистити душу своју и припремити је за Царство Небеско, сем пута покајања.
Али, као што онда, рекох, у време оно када је Господ живео и страдао за Њим је ишла једна мала група људи и још мања група побожних жена које су Га пратиле, слушале и памтиле сваку Његову изговорену реч, и кроз сву историју, Христос је у мањини, браћо и сестре, у овоме свету. И данас број Хришћана у свету, када се упореди са бројем оних који још у Христа не верују, јесте једна мала мањина, али то је Господ знао, то је Господ рекао и прорекао. И, да се ми не би уплашили зато што смо мањина, Он је рекао: Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега небескога да вам даде Царство.
И ево, и данас, на овај свети дан, на овоме светоме месту, ми смо овде, у овоме храму Божјем у једног огромној мањини у односу на ваше суграђане из овога места, из ове Парохије који данас нису овде са нама. А, где су? Неко ради – не ферма што је данас недеља, што је данас празник, што је Васкрсење Христово. Други је у кафани, трећи је на забави, четврти је у лову, пети у риболову, а у цркви једна мала мањина. Али, нећемо осуђивати оне који нису дошли. Нећемо осуђивати ни оне који још у Христа нису поверовали, али ћемо се зато молити Господу Богу да просветли ум и срце и наших суграђана и свих људи целога света да једном духовно прогледају, да схвате шта је за њихово вечно добро, да без Христа овај живот је бесмисао којега не вреди живети. Онај који у Бога не верује, који у Христа не верује, који верује да се његов живот завршава смрћу и гробом, он заиста нема зашта да живи на овоме свету, јер, ма колико живели, осамдесет, педесет, сто, пет стотина година, ипак крај долази. А, шта онда? Наша вера каже: Гроб и смрт није крај. То је само капија кроз коју пролазимо и улазимо у један пуни, у један други, у вечни живот.
Веровали ми у то или не, хтели ми то или не, све нас очекује бесмртност и живот вечни. Али, тамо постоји разлика. Постоји вечни блажени живот и постоји вечни живот у вечним мукама, а наш је циљ овде, на земљи, да својим животом, својим радом, својим добрим делима, својом вером и покајањем за грехе своје и борбом са гресима својим, да се удостојимо кад аодавде пођемо, а морамо поћи данас, сутра, није важно када морамо поћи одавде, када пођемо да се нађемо тамо где се налазе наши славни и свети преци, да се нађемо тамо где се налази Свети Сава и Свети Симеон Немања, где се налази Свети мученик кнез Лазар косовски и ђакон Авакум београдски, да се нађемо тамо где се налаи стотине и стотине и хиљаде мученика и новомученика српских који животе своје дадоше, и још увек дају за веру праву зато што су православни, зато што су Срби, да се и ми нађемо тамо са њима, да томе путу нашем, путу Светога Саве, учимо нашу децу и омладину да се и они тамо са нама нађу, да их ми дочекамо у Царству Небескоме и да заједно са нашим прецима светим и са нашим потомцима светим, да заједно сви славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
