Пастир добри
„…јер ја, као епископ Цркве Божије, само говорим чињенице, а чињенице су језик и истина.“
„У ствари, ви сте у срцу Србије, јер Косово и Метохија није, просто, део територије државе Србије – то је њено срце и њена душа. Косово и Метохија је колеквка српске државности, српске културе и српске духовности. На Косову и Метохији се налазе најзначајнији духовни центри српскога народа, наши велики манастири. На Косову и Метохији постоји 1300 цркава и манастира Српске православне цркве. Многе су од њих у рушевинама још из турског времена, а многе су порушене у задњих десет година. Ипак, још увек су веома познати центри као што је Пећка патријаршија, манастир Дечани, манастир Грачаница где се сада налазимо, који су грађени у XIII и XIV веку. Ти манастири су тапије на Косово и Метохију и најбољи докази да је то српска територија. Срби на овим просторима живе преко хиљаду година. О томе сведоче многи наши споменици, пре свега цркве и манастири, али и средњевековни владарски градови.
Али Косово и Метохија је један простор који, на жалост, има веома тужну историју. За време турске владавине на овим просторима протеран је тада велики број Срба који су морали да напусте ове крајеве. Од тада се број албанског живља умножава на Косову и Метохији. У турским пописима из XV века забележено је, и то се зна по историји, да је било само 3 % албанског живља на Косову и Метохији у XV веку. Од краја XVII века, после велике сеобе или прогона Срба са ових простора, њихов број се нагло увећава. Њима је ово омогућено, зато што су још у то време, веома рано, примили исламску вероисповест од окупатора – Турака. Као такви, били су повлашћени у Турској империји и било им је дозвољено да разне злочине врше над хришћанима, над Србима. Они су ту благонаклоност окупаторских власти турских веома добро користили. И не само тада, и за време I и II светског рата, шиптари су увек били на страни окупатора и користили време окупације да што више зла нанесу Србима, да што више Срба прогнају са ових простора.
То је кратак пресек историје нашега народа овде. У новије време, ево сад је десет година, биће за двадесет дана, како је почело НАТО бомбардовање Србије. И то бомбардовање и долазак међународне заједнице на Косово и Метохију, шиптари на Косову и Метохији доживљавају као нову окупацију ових простора, користе благонаклоност Америке и многих држава из Европе, на жалост, да остваре свој вековни сан и очисте Косово и Метохију од Срба. У задњих десет година под влашћу УНМИК-а и у присуству КФОР-а који је требао да омугући миран и безбедан живот свима, извршени су нечувени злочини над српским народом, извршено је највеће етничко чишћење у мирном пероду било где у свету. Прогнано је са Косова и Метохије две трећине српскога народа који је живео овде до 1999. године. То је 250.000 Срба је протерано са ових простора, преко хиљаду их је убијено у том периоду, још толико је киднаповано, који су пострадали на разне начине, многима су, према новим налазима, насилно вађени витални органи и продавани широм света. Спаљено је и порушено преко стотине села у потпуности. Уништено је, спаљено или насилно усељено десетине хиљада српских домова и кућа на Косову и Метохији. А, што је још најстрашније, то морам да вам кажем, спаљено је и уништено преко 150 цркава и манастира, попут Грачанице. Све је то извршено пред лицем и очима целога света, под наводном заштитом Уједињених нација и под заштитом КФОР-а. И још нешто, нико од толиких починилаца тих злочина није до сада откривен и изведен пред лице правде.
Дакле, злочинци, уместо да су од међународне заједнице адекватно санкционисани и кажњени, они су богато награђени. Под пристанком међународне заједнице Албанци на Косову и Метохији проглашавају пре годину дана независну Државу Косово. Те државе које су им омогућиле да почине те злочине веома брзо су признале то безакоње које су учиниле против међународног права и у таквим условима преостали део нашег народа, једна трећина, живи данас на Косову и Метохији још увек. Чули сте за „Архипелаг ГУЛАГ“ Александра Солжењицина, ми данас живимо на Косовском Гулагу, на Косовском Архипелагу јер се наш народ налази у такозваним енклавама које су као мања или већа острва у мору албанског непријатељског окружења. Какав је наш живот овде данас? То је живот народа, људи који су лишени свих могућих људских права. Лишени смо права на живот јер су нас убијали где год су нас приметили, права на слободу кретања јер изван ових малих енклава где год би Србин кренуо стављао је своју главу у опасност да буде убијен, права на слободу и могућност рада и живота од свога рада, лишени смо нормалних услова за образовање наше деце и омладине, лишени смо нормалне здравствене заштите, јер сви градови на Косову и Метохији који су били мултиетнички до 1999. године постали су једнонационални градови у којима живе само Албанци. Ево вам пример: у Приштини до 1999. године живело је 40.000 Срба. Данас их нема ни стотину. Тако је са свим осталим градовима: Призрен, Пећ, Урошевац, Ђаковица и сви остали градови, сем Косовске Митровице. Тамо је остао један број Срба да живи. И међународној заједници то смета и желе да ту енклаву подчине под власти тзв. независне државе Косово. Ми то доживљавамо као велику неправду на окупацију своје територије и држава Србија и српски народ никада неће признати одвајање Косова и Метохије од Србије, нити ће признати тзв. независно Косово. Ми смо у нашој историји имали много пута окупаторе на својој територији. И данас је Косово и Метохија под окупацијом, али из историје знамо да је свака окупација привремена и пролазна. Ни једна није остала да траје вечно. Чак и турска окупација која је трајала 500 година на овим просторима, завршила се и ми смо поново живели у слободи. Надамо се, надамо се да крај ове окупације нећемо толико дуго чекати, да ће ослобођење доћи много раније. До тада, спремни смо да трпимо и да останемо на својим просторима.
Ето, толико, у најкраћим цртама, о стању на Косову и Метохији. Можда је ово нова лекција за вас, можда је то тврда беседа, али знајте да је истинита, јер ја, као епископ Цркве Божије, само говорим чињенице, а чињенице су језик и истина.
Хвала вам.“
