Пастир добри
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Нека вам је, браћо и сестре, срећна Нова година!
Можда се чудите, тај необичан поздрав данас, када сви славимо Нову годину у јануару месецу, односно 1. јануара. Али треба знати разликовати да је оно почетак грађанске Нове године, а 1. септембар, односно 14. по новоме, то је 1. по староме, јесте, у ствари, почетак Црквене Нове године. Зато вас и поздрављам овим радосним поздравом: Нека нам је срећна и благословена и ова Нова година!
На данашњи дан, као што каже Свето писмо, Господ је Христос почео своју еванђелску проповед у јерусалимској синагоги, тамо где се народ окупљао као што се ми окупљамо недељом у наше храмове, тако се и јеврејски народ у то време скупљао у своје богомоље. Једне суботе, јер тада се субота празновала уместо недеље, пре Васкрсења Христовога, ушао је Христос, као један од обичних посетилаца те богомоље, и устао је да чита, узео је књигу старозаветних пророка и почео да чита из ње окупљеном народу. А, шта је прочитао? Прочитао је пророштво које се односило на Њега, на Месију, на Господа Христа: „Дух је Господњи на мени. Зато ме Господ помаза да проповедам народу Нову годину Господњу, годину мира, да се ослободе заробљеници, да буде мир, да буде слога, да буде љубав.“ И, када је одложио ту књигу, онда је почео своју проповед: „Данас се испуни ово писмо у вашим ушима.“ Значи, ово што је пророк говорио данас се испуњава. И тада им говораше и тумачише речи Божје, а народ, први пут је чуо такву проповед, зато се дивљаше науци његовој, окупљени народ. Још они нису видели ни једно његово чудо што је чинио, још нису чули за васкрсење сина наинске удовице, кћери Јаирове или четвородневног Лазара, све је то уследило касније. Још нико није видео да је Он ишао по мору до тада, још нико није видео да је Он излечио многе болеснике, али сама реч Његова беше необична и народ се дивљаше сили речи Његове. Зашто? Јер их учаше као онај који власт има. И заиста, Господ Христос је дошао на овај свет, не само као један нови учитељ, један од многих учитеља који су проповедали неку науку, неке принципе моралне, нешто чега се треба држати у животу своме, него је показивао моћ Божанску, јер Он беше, не обичан човек, него Богочовек, Исус Христос, оваплоћени Син Божији. И зато се 1. септембар у Цркви прославља као почетак Црквене Нове године, која почиње са читањем овога Јеванђеља од Луке, које је и данас прочитано.
После овога догађаја Господ је пролазио градове и по Јудеји, пролазио села, где год је ишао проповедао је науку своју Божанску и чинио многа чудеса, исцелио многе болеснике, губаве чистио, мртве васкрсавао, слепима давао вид, и тако је Он својим делима печатио своје речи. Једном приликом, кад је рекао Јеврејима: „Ако не верујете мојим речима, верујте мојим делима.“, јер Његова дела сведоче за Њега да је Он Син Божији, да је Он тај обећани Месија спаситељ који ће доћи у свет да спасе род људски од греха, смрти и ђавола. А род људски у то време био је огрезао, заиста, у многим гресима, у многим безакоњима. Завладао је грех, завладао је ђаво људским родом. И, када се напунила пуноћа времена, каже Свето писмо, када је, дакле, грех превазишао сваку меру онда је Бог послао Сина свога да људе спасава од греха смрти и ђавола. Један од најтежих грехова који је завладао људским родом у то време, а и данас влада, јесте грех неблагодарности. Нема већега зла што може човек човеку учинити него да му за добро врати злом, да му за љубав узврати мржњом, да му за доброчинство узврати злочинством, да, уместо да каже „хвала“, он га почне ружити и ниподаштавати. Неблагодарност је, у ствари, ђаволска особина коју, на жалост, многи људи сматрају својим карактером, својом врлином неком. Тако данас све Господ говори у свом Јеванђељу о тој неблагодарности, говорећи о оним злим виноградарима, јер један домаћин човек засади виноград свој, ископа пивницу, сагради кулу, све што треба, даде виноград виноградарима да га обрађују и да му доносе плод винограда у своје време. И отишао је тај домаћин на своје путовање, неко путовање веома важно. Виноград је растао, виноградари радили, а када је дошло време плодова посла домаћин слуге своје да приме плодове винограда, а ови зли виноградари ухватише његове слуге, неке избише, неке побише и неке засуше камењем и вратише их без плодова. Домаћин шаље друге слуге, више него прве. И њима учинише исто тако. Домаћин, онда, мисли: „Хајде, послаћу и сина свога, наследника мога. Ваљда ће се постидети кад виде сина мога.“ А они, шта урадише? Још горе учинише. Видевши да иде син уместо слугу, рекоше међу собом: „Ово је наследник винограда. Да ми њега убијемо, да виноград приграбимо себи.“ Што рекоше, то и учинише. Ухватише сина домаћинова, изведоше изнад винограда и засуше га камењем, убише га. И каже Господ, пита своје слушаоце којима је испричао ту причу, шта ће домаћин учинити тим злим виноградарима, тим неблагодарним људима, за сва добра која су примили од домаћина. А они кажу, морали су казати: „Злочинце ће злом смрћу погубити а виноград ће дати другим виноградарима који ће му давати плодове у своје време.“ То и ми, браћо и сестре, врло, врло често чинимо у своме животу. Наша неблагодарност најпре се појављује према Богу, јер наш највећи добротвор јесте сам Господ Бог наш који нас је створио, који нас је обдарио разумом, снагом, лепотом, мудрошћу, даровао нам здравље, дао нам имање, даровао нам све ово што имамо у животу своме, а ми скроро се никада не сетимо да Богу заблагодаримо за то. Седамо за своју трпезу да једемо хлеб који нам Бог дао и заборавимо да се прекрстимо, или заборавимо или нисмо никада ни научили. Као да је хлеб наш, а у ствари „хлеб наш насушни дај нам данас“. Молимо се сваког дана Богу да нам даде насушни хлеб којим ћемо живети и одржавати живот свој. И, уместо да се прекрстимо, заблагодаримо дародавцу тога насушнога хлеба, ми се скоро никада не сетимо да то урадимо. Да не говоримо о другим врстама неблагодарности које показујемо према Богу и, често пута, један према другоме. Многа добра очекујемо од људи али мало захвалности дарујемо људима за оно што од њих примамо. Зато је данашње Свето Јеванђеље упућено свима нама, браћо и сестре, не само оним злим виноградарима него свима нама којима је Господ подарио по један виноград да га обрађујемо, да га чувамо, да дајемо плодове његове, а то је душа наша која је вреднија од целога света. Бог је свакоме даровао, од нас, ту бесмртну душу да водимо рачуна о њој, да је обрађујемо, да је негујемо, да је духовно хранимо, да је чистимо од прљавштине и греха, тајна покајања, и да је Богу узвратимо онако светлу и чисту као што смо је примили из руку Божјих. А ми, уместо тога, ми душу своју оптерећујемо многим гресима, безакоњима, злочинима, убиствима, мржњом и свим осталим, што је противно закону Божјем.
Нека би Господ нама просветио ум и даровао снаге да схватимо своју мисију у овоме животу, да смо ми виноградари, да смо ми поверљиве слуге Божије, који смо добили једно благо Божије на чување да о њему бринемо и да душу своју тако спасавамо, како бисмо, када пођемо одавде, са ове Земље, а једнога дана сви морамо поћи, да би нас Господ препознао као своје слуге и примио у Царство своје Небеско, тамо где се налазе наши славни свети преци, да са њима и ми, и са свима светима, славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
