Пастир добри
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Живот наш на земљи, браћо и сестре, јесте живот који се проживљује и пролази кроз многе невоље, кроз многа страдања, кроз многе патње, кроз многа искушења. У тим невољама и страдањима нашим често изгубимо храброст, изгубимо поверење, изгубимо наду да ћемо се одатле извући, да ћемо преживети неке моменте и ситуације. У тим моментима наше немоћи, нашега безнађа, Господ нам довикује оне речи које је данас рекао кнезу јеврејском, Јаиру: Не бој се, само веруј!
Јер и тај кнез, иако кнез, у једном моменту имао је велику невољу, велику муку. Његова кћерка јединица, дванаест година, била је болесна и умирала је у кући својој, а он, отац покушавао је и што је могао чинити чинио је, позивао лекаре, ништа није помогло. А, чуо је био за Господа Христа, чуо је за некона учитеља који лечи од сваке болести, који слепима даје вид, који глувима даје да чују, који губаве чисти од губе, који раслабљене укрепљује и који мртве васкрсава. У том месту, недалеко од тога места где је живео кнез Јаир пролазио је Господ Христос са својим ученицима и праћен од много народа. Када је Јаир чуо да је тај чудесни учитељ ту негде, у близини, он је похитао њему, као последњој нади и утеси да се обрати њему и да му каже своју муку. И заиста, дошао је пред Господа Христа и рекао је: Учитељу!Није знао да је то Син Божји, да је Он Бог, рачунао је то је обичан учитељ, обичан човек. Зато му се тако и обраћа и каже: Кћи моја на самрти лежи. Него, дођи, метни руку твоју на њу и оздравиће. А Господ му каже: Не бој се, само веруј! И, док су ишли ка његовој кући, неко од слугу његових дотрчао је и рекао му: Немој мучити учитеља да долази, кћи је твоја већ умрла. Последња искра наде и вере у Јаиру утрнула је и тада да Господ крепи и храбри: Не бој се, само веруј! Веруј и у немогуће. И дошао је у његову кућу, нашао много народа, све је уклонио из куће, а ушао је са своја три ученика, са оцем и мајком девојчице која је била умрла. И тада се догађа оно, заиста, за људски ум немогуће, за људско схватање неочекивано. Приђе одру на коме је лежала умрла девојчица, узе је за руку и рече: Теби говорим, Устани! И устаде девојчица жива. И рече родитељима: Дајте јој да једе, да би се уверили да није привиђење, да је она стварно оживела и не само оживела него и оздравила, јер ви знате да пред самрт човек не може ни да једе. Ако сада она може да једе, дајте јој да једе, значи да је она не само оживела него је и оздравила од болести од које је била и умрла. То чудо Господа Христа, браћо и сестре, иако је он рекао да никоме не разглашавају, чуло се по целоме народу и сви су се дивили томе Учитељу и тој науци Његовој и тој сили Божанској Његовој.
То Господ довикује и нама, браћо и сестре, у свим нашим невољама, у свим нашим страдањима и искушењима: Не бој се, само веруј! Вера је та сила, та моћ која нам даје снагу да истрајемо у животу своме и да издржимо и оно што изгледа немогуће. Ту веру донео је Господ Христос када је дошао са Неба на земљу ради нас људи и ради нашега спасења.
И ми се управо налазимо сада у једном времену у току године, у времену светог Божићњег поста, у времену које је Црква одредила да се молитвом, постом, покајањем и причешћем припремимо за сусрет са Богомладенцем Христом. Као што је Света Дјева Богородица на празник Ваведења који је пре неки дан прослављен уведена у храм и, живећи у храму, припремала се за узвишену мисију коју јој је Бог био наменио и одредио, да постане Мајка Господа Христа, тако и ми у овоме посту треба да се припремамо да примимо у себе небескога Госта који долази и нуди Себе свима нама. У једном месту у Светоме писму Он је рекао: Ево, стојим пред вратима и куцам. Ко отвори врата, ући ћу к` њему и настанићу се у њему и бићу у њему. Врата на која Господ куца јесу врата нашега срца, браћо и сестре, врата наше душе. Он пред сваким од нас стоји, смирени Господ, не врши насиље, не разбија врата да уђе насилно него стоји и смирено куца. Ко чује и отвори, у њега ће се Господ и настанити и тај ће и бити достојан да Га прими у себе. Али, исто тако, ми знамо: када очекујемо да нам у наш дом дође неки високи гост, када нам се приближава слава или неки велики празник, онда ми нашу кућу чистимо, уређујемо, кречимо да би се гост којега очекујемо пријатно осећао, да не би, дошавши на врата наше куће, видевши прљавштину унутра, вратио се са прага нашега а ми остали посрамљени. Тако и ми, браћо и сестре, позвани смо да у току овога поста очистимо душу своју и срце своје од свакога греха, од сваке зле мисли, од свакога рђавог дела да не би Господ Христос, дошавши на врата наше душе и видевши прљавштину греха у нама, вратио се од нас, а ми остали, не само посрамљени, него и са великом ненадокнадивом штетом јер тиме бисмо остали удаљени од Царства Његовога, од вечнога блаженога живота. Зато је ово време Црква одредила да, кроз свету тајну покајања и исповести, очистимо себе, да се кроз свету тајну причешћа, у којој примамо Господа Христа у себе, припремимо дом Господу Христу Богомладенцу, као што је била Витлејемска пећина спремна да Га прими када се Он родио у јаслама на слами.
Нека би Господ дао, браћо и сестре, и нама снаге да припремимо себе за тај спасоносни сусрет са Господом Христом, да очистимо себе од сваке прљавштине греховне, да трудимо се у животу своме да чинимо само оно што је добро, само оно што је Богу мило и драго а да избегавамо све оно што је зло, што је грех, што је неправда и тако живећи у овоме свету ми ћемо, заиста, бити достојни да постанемо грађани Царства Небескога, да после одласка одавде нађемо се тамо где се остали светитељи Божији налазе и наши славни свети преци, да са њима и са анђелима Божјим славимо и ми Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
