Пастир добри
„Није човек, браћо и сестре, рођен и створен на овој Земљи да поживи педесет или осамдесет година и да га нестане, да га црви поједу без остатка. Не! Човек је створен за живот, човек је створен за вечност и доказ те наше вере јесте и предивно Васкрсење Христово које славимо ових дана и које ћемо славити четрдесет дана, све до Његовога Вазнесења на Небо, а славимо га и целе године сваке недеље – свака недеља је мали Васкрс, свака недеља представља ово предивно чудо Васкрсења Христовога, јер је то дар Господњи.“
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Христос васкрсе, браћо и сестре!
Ето поздрава најрадоснијега који се икада у историји васионе чуо, јер тај поздрав и отпоздрав, Христос васкрсе! и Ваистину васкрсе!, означава и изражава нашу веру у Господа Христа, Сина Божјега који је ради нас људи постао човек, родио се у Витлејемској пећини, живео са људима, пострадао од људи, распет на Голготи, убијен и сахрањен, али и васкрсао. То је темељ наше вере! То је темељ наше наде! То је извор наше хришћанске љубави, јер, без Васкрсења Христовога не би било ни Хришћанства данас, не би било ни Цркве, не би било ни овога Божјега храма, ни нас у њему.
Господ је васкрсао трећи дан из мртвих и то преславно и предивно чудо кроз историју хришћанске Цркве за две хиљаде година потврђено је више него било који догађај у историји света. Многи и многи сведоци Христовога Васкрсења постоје, јер се васкрсли Господ јавио, најпре женама мироносицама, па се јавио својим ученицима, па се јавио једноме скупу од пет стотина браће, па се јављао много пута у протеклих две хиљаде година Господ. Али, јавио се и апостолу Томи који је тражио да опипа ране Господње да би веровао да је васкрсао.
Али, данашње Свето Јеванђеље, браћо и сестре, говори, такође, о јављању Христовоме двојици ученика Његових на путу за једно село недалеко од Јерусалима, село Емаус. Када су кренули тамо после свих оних догађаја који су се десили на Велики петак, чега су они били сведоци и о чему је брујао цео Јерусалим, они су пошли и уз пут, о чему би другом разговарали, него о тим догађајима који су се збили пре неки дан у Јерусалиму. Били су тужни, били су утучени. И, гле, њима двојици, Луки и Клеопи, одједном придружује се још један путник, сапутник њихов. Поздрави их и упита: Шта то причате уз пут и што сте тако невесели? Они га погледаше са чуђењем, па рекоше: Зар си ти једини странац у овоме граду који не зна шта се десило пре неки дан? А тај њихов сапутник рече: А шта се то десило? И, они му испричаше о Исусу који беше пророк силан у речи и делу, пред Богом и људима: Како га, вели, наше старешине ухватише, предадоше суду и осуђен на распеће и ово је трећи дан како се то све десило а, ето, ми се надали да је он тај Месија, ми се надали да ће он избавити народ израиљски, да ће нас он спасити. Међутим, вели, ова двојица му кажу, јутрос рано неке од наших жена биле су на гробу и дошле су са неком чудном причом да им се јавили анђели тамо и рекли да је он жив. И неки од наших, значи од ученика, ишли су на гроб, нашли онако као што и жене кажу, значи покрове у гробу, убрус, али њега нису видели. И тада тај трећи путник почиње њима да говори и да им објашњава те догађаје: О, каже, тврдога срца, да верујете оно што су пророци писали! Зар није требало Христос да пострада и да кроз страдање уђе у Славу Своју? И поче им говорити, од Мојсија и осталих пророка, шта је све проречено и речено за Њега, за Њега, Христа, за Његово Страдање и за Његово Васкрсење. И тако су се приближили селу у које су ова двојица ученика ишли. И овај трећи путник хтеде да их поздрави, да настави пут даље али они га замолише: Куда ћеш, вели, ево дан је на измаку и близу је ноћ. Него, сврати са нама овде у село да ноћимо. И он пристаде. Кад су били у кући у коју су ишли тај трећи путник, сели за вечеру, узе хлеб и благослови хлеб. Подсети то њих на њиховога учитеља који је много пута то чинио – благосиљао хлебове и хранио хиљаде и хиљаде гладних људи, и у том моменту њима се отворише очи и они га познадоше. Беше то њихов Учитељ! Беше то Господ Христос васкрсли! И у том моменту кад су га препознали, Њега је и нестало. Од узбуђења, од радости они нису остали да ноће ту, у селу, него се брже-боље враћају у Јерусалим да јаве осталима и рекоше један другоме: Није ли горело срце наше у нама кад нам је уз пут тумачио Писмо?
Ето, браћо и сестре, та двојица ученика, један од њих Јеванђелист Лука који је написао Јеванђеље и описао овај догађај и Дела апостолска у којима је то изнешено, ето и то су сведоци Васкрсења Христовога. И апостол Тома који опипа ране Христове, и он је сведок Васкрсења Христовога, и многи, многи други, и ми данас овде сабрани са вером у васкрслога Господа, са љубављу према Њему, и ми смо сведоци Васкрсења Христовога. Није ли данас и наше срце горело у нама, у овоме храму, када смо слушали речи Јеванђеља Христовога, када смо присустввали Светој Литургији и слушали предивне песме овога хора који је дошао да увелича ово наше славље? Да, свако срце човечије које се сретне са живим и васкрслим Господом не може а да не гори, да гори вером према Њему, да гори љубављу према Њему, да гори ревношћу, да живи по Јеванђељу Христовоме. Милиони и милиони Хришћана за две хиљаде година прошли су овом Земљом и свима је њима, у неком моменту живота њиховога, горело срце њихово у њима, онда када су се срели са живим и васкрслим Господом, онда када су Га примали у себе у Светој Тајни Причешћа. Зар тада и нама срце наше не гори од узбуђења и радости, од речи Христових: Који једе тело моје и пије крв моју има живот у себи. Ко верује у мене и једе тело моје и пије крв моју неће умрети до века. То су речи наде. То су речи охрабрења. То су речи које нам дају снагу да истрајемо у своме животу, да носимо крст живота свога у овоме свету и да идемо за Господом Христом верујући Његовим речима, јер Он је рекао и обећао нама да ћемо и ми у последњи дан васкрснути и да ћемо наследити живот вечни у Царству Његовоме. А Његово славно Васкрсење јесте доказ, јесте гаранција те наше вере у наше лично васкрсење. И пре Васкрсења Свога, пре десетак дана, сећате се, беше Лазарева субота када је Христос васкрсао Лазара, пријатеља Свога који је четири дана лежао у гробу, почео да заудара, да се распада. И то беше, пре Свога Страдања, доказ да је Исус Христос Син Божји, да је Он Васкрситељ и Животодавац у овоме свету и да је ради тога дошао у овај свет, да нам открије правога Бога и да нам покаже циљ нашега живота овде на Земљи. Није човек, браћо и сестре, рођен и створен на овој Земљи да поживи педесет или осамдесет година и да га нестане, да га црви поједу без остатка. Не! Човек је створен за живот, човек је створен за вечност и доказ те наше вере јесте и предивно Васкрсење Христово које славимо ових дана и које ћемо славити четрдесет дана, све до Његовога Вазнесења на Небо, а славимо га и целе године сваке недеље – свака недеља је мали Васкрс, свака недеља представља ово предивно чудо Васкрсења Христовога, јер је то дар Господњи.
Нека би Васкрсли Господ посетио и нас, нека би дошао у сусрет нама и придружио се нама у нашем животу као овој двојици ученика и нека би срце наше горело у нама, не само један дан, не само четрдесет дана, него целога живота нашега, горело вером у Господа Христа, љубављу према Господу Христу и према ближњима и ревношћу за дела јеванђелска, јер само онај који буде живео по Јевенђељу, он тиме доказује да је ученик Христов и такав ће и наследити Царство Небеско, којега и Господ нека нас све удостоји кад одавде пођемо, да се нађемо тамо где се сви светитељи Божји налазе и да заједно са њима славимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, кроза све векове и сву вечност. Амин.
