Пастир добри
„Браћо и сестре, сваке године у недељу после 12. маја, од онога дана када су мошти светог владике Николаја стигле у његов родни Лелић, од тада сваке недеље ми прву недељу по томе датуму посвећујемо његовом прослављању и његовој успомени. Ја бих желео да подсетим и вас овде и оне који су данас требали бити овде, али нису – отишли су на разне стране, хтео бих да их све подсетим на ону нашу чежњу којом смо живели тридесет и пет година од упокојења владике Николаја у далекој Америци до доласка његових моштију овде, колико и колико уздаха и жеља је било да се свети дека што пре пресели нама, у нашу отаџбину, у његову домају, да буде са нама, да нас храбри, да нас освећује и да нас води правим истинитим путем. Када је тај дан дошао пре три године, када су његове мошти овде стигле, онда је заиста србски народ достојно их дочекао и обећао, обећао да ће сваке године тако свечано дочекивати и прослављати његов празник. А ево, кроз две – три године као да смо заборавили на то своје обећање. Као да нам више није потребан! Више не осећамо потребу да долазимо овде!“
Један велики сведок Васкрсења Христовога био је онај кога смо славили прошле недеље, свети апостол Тома који није хтео да верује својим друговима апостолима кад су му рекли да су видели Васкрслога и живога Учитеља. Он је рекао: Док не ставим прст мој у ране од клина на рукама Његовим и не ставим руку своју у ребра Његова, у рану од копља у ребрима Његовим, нећу веровати. Толико је био велико сумњало да му је тешко наћи равнога у роду људскоме. И, после осам дана по Васкрсењу, Господ се јавио свима ученицима, а сада је и Тома био са њима, и Он је позвао Тому да опипа Његове ране на рукама и Његову рану у ребрима и рекао му: Не буди неверан него веран. И Тома, који до тада није веровао, он је одушевљено узвикнуо: Господ мој и Бог мој!
Данас, исто, славимо више сведока Васкрсења Христовога. То су оне које су прве дошле на гроб, у недељу рано ујутро, то су жене мироносице које су дошле да послуже телу распетога Господа и понеле мирисе да Га намиришу, да Му укажу последњу љубав и поштовање, и због тога свога дара и смелости и храбрости Господ је њих наградио да буду прве веснице и први сведоци Његовога Васкрсења. Њима се јавио анђео на гробу, рекао им да онај кога оне траже није у гробу него да је васкрсао и послао их је да ту вест радосну, најрадоснију вест у историји рода људскога, да објаве Његовим ученицима, апостолима. Јер, Његови апостоли за време страдања побегли су и разбежали се од Њега, а жене мироносице имале су више храбрости и зато су удостојене да буду прве благовеснице, прве јеванђелистиње које су проповедале Васкрслога Господа.
А ми, ми православни Срби, и ми имамо своје апостоле, своје јеванђелисте, своје сведоке Васкрслога Господа и Васкрсења Његовога и нашега. То је, пре свега, наш свети Сава и свети славни преци наши од светога Саве до ђакона Авакума. Али ништа мањи сведок није ни данашњи слављеник кога слави цео род наш српски, свети владика Николај. Он је са овога места много година проповедао о Васкрсломе Господу. Он је многе књиге написао, многе посланице и писма упутио о Васкрсењу Спаситеља нашега. Он, ево, и после свога упокојења и одласка у Царство Христово, он и даље сведочи и својим књигама и својим светим моштима да постоји васкрсење, да је Христос васкрсао и да је то најбоља гаранција да ћемо и сви ми васкрснути онако као што нам је Господ и обећао.
Поред владике Николаја имамо, такође, нашега савременика и јеванђелиста који је неуморно, тридесет и више година, у манастиру Ћелијама проповедао, ништа друго до Васкрслога и вечно живога Господа Христа. То је наш свети преподобни отац Јустин. Поред ове двојице, много и много има оних који су Богу знани а нама непознани, који и данас проповедају и објављују радосну вест да је Христос васкрсао. То је цео наш народ који се од Васкрса до Спасовдана не поздравља друкчије него ХРИСТОС ВАСКРСЕ! и отпоздравља ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!. Наш народ је схватио да нема већега и важнијега догађаја, да нема радоснијега поздрава од овога и желимо да један другоме објавимо и подсетимо га да је заиста Христос васкрсао, да је жив и да ћемо и ми са Њим васкрснути.
Браћо и сестре, сваке године у недељу после 12. маја, од онога дана када су мошти светог владике Николаја стигле у његов родни Лелић, од тада сваке недеље ми прву недељу по томе датуму посвећујемо његовом прослављању и његовој успомени. Ја бих желео да подсетим и вас овде и оне који су данас требали бити овде, али нису – отишли су на разне стране, хтео бих да их све подсетим на ону нашу чежњу којом смо живели тридесет и пет година од упокојења владике Николаја у далекој Америци до доласка његових моштију овде, колико и колико уздаха и жеља је било да се свети дека што пре пресели нама, у нашу отаџбину, у његову домају, да буде са нама, да нас храбри, да нас освећује и да нас води правим истинитим путем. Када је тај дан дошао пре три године, када су његове мошти овде стигле, онда је заиста србски народ достојно их дочекао и обећао, обећао да ће сваке године тако свечано дочекивати и прослављати његов празник. А ево, кроз две – три године као да смо заборавили на то своје обећање. Као да нам више није потребан! Више не осећамо потребу да долазимо овде! Нема аутобуса, нема поклоника, нема великога броја народа на овај његов дан. Ово што је дошло, то је онај јеванђелски квасац који треба да послужи да цео наш народ јеванђелски ускваси, да га окрене, просвети и управи ка овој гори Тавору на врху које почивају мошти светога владике Николаја, да се овде окупљамо, да се овде Богу молимо за себе, за наше сроднике и пријатеље и за цео наш народ, да се овде кајемо за безбројне грехе наше, да вапијемо Богу и светом владици да он наше молитве појача, е да би се Срби сложили, обожили и умножили. То је та порука коју свети владика Николај за живота је говорио много пута, а и после смрти он нема важније поруке да нам упути од ове да се Срби једном сложе – али у добру, не у злу. Не у злочину, него у добру да се сложе, да се обоже – да живимо сви по заповестима Божјим, и да се умноже – да нас буде више него сада, да престанемо убијати пород свој у утроби својој и чинити велики грех и навлачити велики гнев Божји на себе. Томе нас учи свети владика Николај данас, са ове горе Тавора. Томе нас упућује и света Црква, не само једном годишње него сваке недеље, свакога празника.
Нека би дао Бог да овај наук доспе, не до ушију наших, него да сиђе у срца наша, да нас пробуди, да нас васкрсне из учмалости да бисмо могли и даље радосно поздрављати један другога: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Бог вас благословио на много година. Амин.
… да прославимо великога сина овога краја и велико светило наше Цркве и нашега народа, светога владику Николаја. Прослављајући њега, ми у ствари прослављамо васкрслога Господа Христа јер, да Христос није васкрсао из гроба после три дана, не би имали, не само владику Николаја, не би имали ни светога Саву, не би имали ни једнога светитеља који су записани у календару и много више оних који су записани у књигу живу Бога Живога. Али, будући да је Господ нас ради људи пострадао и да је нашега спасења ради васкрсао и тиме победио смрт, грех и ђавола, Он је омогућио људима да и они буду победници. Даровао је нама људима да будемо јачи од греха, да будемо јачи од ђавола и да будемо јачи од смрти. Чиме? Вером у Васкрсење Христово, вером у Васкрслога и Живога Господа нашега Исуса Христа. Ту веру у Васкрсење Христово сведочили су и посведочили многе хиљаде и милиони људи за две хиљаде година. И многи, и многе хиљаде и милиони људи за ту веру у Васкрслога Господа дали су и животе своје, пролили крв своју, поднели многе невоље, многа гоњења и страдања, али се вере у Васкрсење и у Васкрслога Господа нису могли ни хтели одрећи.
