Пастир добри
У наредном прилогу доносимо звучни запис беседе Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г.Г. Артемија на јубилеју стогодишњице од рођења оца Јустина Ћелијског, а 15 година од његовог блаженог упокојења. Беседа је одржана 1994. године на академији у Врању.
Транскрипт беседе Владике Артемија
Уважена и преосвећена браћо архијереји, преподобни оци, свештеници, сестре монахиње, браћо и сестре. За ово мало времена од синоћ, данас до подне, много се дивних мисли и речи чуло поводом обележавања јубилеја сто година од рођења оца Јустина. За ово кратко време много је речено, а у односу на оца Јустина мало је речено. Тек ће се о њему говорити и писати у будућим годинама и генерацијама. Ово је, као што рече Владика Пахомије, само почетак. Ја бих овде желео само да истакнем једну црту оца Јустина која је остала до сада неречена овде. Много је речено о њему као богослову, духовнику, аскети, философу и тако даље, а ја бих само рекао да је он и један велики пророк нашега времена. Он је изрекао једно пророштво које је почело већ да се остварује. Наиме, склапајући и пишући своја богословска дела он је то радио у времену тмурном и мрачном, у народу обезбоженом, када је душа народна била као једна сасушена пустињска земља. Он је тада једном приликом рекао у сети својој: „Ја ово пишем, али мене ће Срби разумети тек после педесет година„. Ја се радујем што ипак не морамо да чекамо тако дуго да би смо почели да схватамо и да разумемо оца Јустина.
Ево већ после 15 година од његовог упокојења, њега Срби много боље разумеју него у време када је он живео, њима говорио и за њих писао. И ово данас што смо у његовом Врању доживели, на синоћној академији и на данашњој Литургији, освећењу камена темељца све то показује да је његово Врање пробуђено сигурно његовим светим молитвама. Пробуђено је тако да се у једном дану обележава толико значајних момената у вези оца Јустина. Отац Јустин је отишао из Врања пре 80 година као дечко 1914. са српском војском, а вратио се данас на стогодишњицу свога рођења када ћемо овде да откријемо његову бисту и његов споменик. То је моменат који нам говори да почињемо да схватамо и разумемо оца Јустина. Ја се надам и молим се Богу и оцу Јустину да нам он помогне да на овоме не станемо. Није довољно имати његову бисту у граду. Неопходно је имати дух његов у нашој души, у нашем срцу, у нашој деци и омладини, јер само тако и само тада и оцу Јустину биће по вољи и биће му драго ова наша данашња манифестација.
Нека би дао Бог да почнемо још данас да усвајамо ону науку, оне поруке и онај пример у животу који нам је наш отац Јустин врањански и ћелијски, свесрпски и свеправославни оставио својим примером, својим књигама и у својим молитвама. Нека Бог благослови све вас овде сабране, његово Врање и цео наш благочестиви српски народ. Живели.
