Пастир добри
Водитељка: Добар дан и добро дошли у Прес центар УНС-а на Конференцију за новинаре Фонда Истине о Србима. Тема данашње конференције је тренутно стање у Српској Православној Цркви. Ви сте у најави које сте добили видели ко је био најављен као говорник. Ја ћу вам сада представити господина Драгишу Бојовића, професора Универзитета у Нишу и Сремској Митровици, Зорана Чворовића, асистента Правног факултета у Крагујевцу, а морам да вам кажем да ћу сада уручити владици Артемију писмо које је стигло на факс Удружења, па ће он одлучити о свом евентуалном учешћу на овој конференцији. Морам да кажем да је ово факс који је стигао из Патријаршије и упућен је господину Артемију.
Публика: Можете ли прочитати?
Водитељка: Дакле, упућено је Његовом Преосвештенству Умировљеном Епископу рашко-призренском господину Артемију, манастир Шишатовац: “Ваше Преосвештенство, добили смо обавештење да је заказана конференција за новинаре са темом “Тренутно стање у Српској Православној Цркви“, данас, у среду 29. септембра 2010. године у Прес центру Удружења новинара Србије са почетком у 11 часова у којој сте и Ви најављени у својству епископа рашко-призренског и косовско-метохијског, као један од учесника конференције. С обзиром да Нас, нити Свети архијерејски синод нисте обавестили о планираном учешћу на овој Конференцији, нити сте тражили сагласност да на истој учествујете, овим Вас, као надлежни архијереј архиепископије београдско-карловаче извештавамо да не одобравамо Ваше учешће на овој конференцији.“ Ето то је садржина овог писма. Ви ћете одлучити да ли ћете…
Публика: Ко је потписао? Ко је потписао?
Водитељка: Патријарх српски.
Публика: Патријарх српски?
Водитељка: Патријарх српски, надам се да сви чујете. Ево, ако се слажете, учесници који имају дозволу могу наставити и одговарати на ваша питања, а претпостављам да ће бити питања и за господина Артемија. Па, ево, само тренутак… даћу реч … даћу Вам микрофон.
Владика Артемије: Пошто је то благослов надлежног епископа архиепископије београдско-карловачке, ја нећу учествовати на овој конференцији, ни као предавач, нити одговарати на било каква питања мени упућена, али ћу бити присутан. Хвала.
Водитељка: Хвала Вам… Ево, ја најављујем професора Драгишу Бојовића као првог говорника.
Драгиша Бојовић: Ваше Преосвештенство, поштовани домаћини, часни и преподобни оци и господо новинари, пре него што нешто кажем, морам две ствари да нагласим. Прва ствар је, наравно што ова конференција за штампу добија сасвим други карактер неучествовањем самог умировљеног епископа Рашко-призренског Артемија, односно, добија други карактер забраном његовог учешћа на овој конференцији, те макар ја лично немам илузију да могу макар и скромно надоместити изостанак владике Артемија са ове конференције за штампу у смислу његовог активног учешћа, али ћу, наравно, покушати, као и увек до сада да нешто кажем. И друга напомена односи се на моје представљање. Ја јесам професор Универзитета у Нишу, али нисам професор Универзитета у Сремској Митровици, нити такав универзитет у Србији постоји. Претпостављам да је то сремско, сремска, дошло због блискости са сремском епархијом у којој се сад налази владика Артемије, па смо можда и ненамерно, на неки начин и тако повезани. Требало је да стоји: професор Универзитета у Нишу и Косовској Митровици, тако да је то…
Водитељка: Ја Вам се извињавам…
Драгиша Бојовић: Тако да је то права адреса… Ово моје слово данашње које ћу овде изговорити пред вама, названо је: “Ризици нове црквене политике“. Дакле, “ризици нове црквене политике“, и оно је по некаквом следу требало да се надовеже на оно што ће говорити, односно, што је требало да говоре остали учесници данашње конференције за штампу. Морам да кажем, а мислим да је то и вама јасно, и не само вама него и верујућим и неверујућим у Србији да је у овој години промовисана једна доста бучна и транспарентна политика Српске цркве пре свега у односу на општење, а то подразумева, наравно, и дијалог са римокатолицима, а на другој страни, препознаје се још једна одлика те политике и она је везана за однос према актуелној власти, а основна карактеристика тог односа, по мом дубоком убеђењу је амнестирање свих потеза, па и грешака које актуелна власт чини на плану односа према Косову и Метохији. Ето, то су две битне компоненте онога што ће рећи, спољна политика, дакле, у односу према Римској цркви, и, условно речено, унутрашња политика, однос према власти. Када је реч о спољној политици Цркве, у први план је избио, случајно или не, однос према римокатолицима, а израз, појам, име – папа је постао један од најфреквентнијих израза у јавном обраћању јерарха Српске цркве. То можете и сами проверити претраживањем на интернету, најједноставније. И прецизни статистичари би могли израчунати, односно проценити, огромну надмоћ употребе једног оваквог термина у последњем једногодишњем периоду у односу на претходне деценије. Могу чак рећи у односу на претходних четири-пет деценија.
Ако је судити по томе, по употреби имена и титула верских поглавара, код јерарха Српске цркве може се закључити да је тренутно римски папа један од најпопуларнијих верских поглавара. Та појава је оптерећена још и проблематичним догматским опсервацијама које умањују и релативизују (на том појму ћу нарочито инсистирати у овом свом обраћању) дакле, умањују и релативизују велике проблеме који стоје као препрека, пазите, некаквом помирењу православних и римокатолика. Један од релативизованих проблема је и римски догмат или појмова о непогрешивости папе за кога о. Јустин Поповић каже да представља пакао римокатолицизма. То цитирам из књиге “Записи о екуменизму“ коју је приредио Његово Преосвештенство, епископ Атанасије. Његов ученик, Атанасије Јевтић, читаву римску еклисиологију сматра, цитирам, “плодом папске гордости“. То је он иначе саопштио поводом ставова тадашњег римског папе о неким питањима учења о Цркви.
Поставља се онда питање, упркос јасним ставовима према римској цркви од Архиепископа Саве I до наших дана: У чијем је интересу пренебегавање суштинских проблема, јер познато је да сједињења нема ван покајања и истине? Поменутој релативизацији служи и форсирање такозваног “дијалога љубави“. А да не бих претерао, само ћу још једном цитирати оца Јустина из исте књиге који каже: “ Дијалог љубави као питање, пре њега дијалог Истине“. “Дијалог љубави“ по оцу Јустину “могу да обављају и ђаволи, само то је дијалог лажи.“ Завршен цитат.
А шта је истина? Дакле пре свега, шта је Истина, односно познање Истине, можда није потребно подсећати, ал’ да кажем: То је Христос – Богочовек. И то је у целокупној православној еклисиологији. Тим поводом овде морам рећи и следеће: аутетнична српска теологија мора бити заснована на изворној српској теологији која је апостолска и светоотачка, а коју је први српски Архиепископ Сава оставио Србима као својеврсно исповедање православне вере на Сабору у Жичи 1221. године. И нема никаквих разлика у ставовима, рецимо, између Светога Саве и аутентичних српских теолога двадесетог века, какав је, рецимо, био о. Јустин Поповић. То исповедање он је, иначе, назвао, да вас подсетим, “Беседа о правој вери и проклињању јеретика“. Међу јеретицима које је тада примио у крило Српске Цркве, уз покајање, исповедање, миропомазање, били су и латински јеретици и њих српски извори једино експлицитно називају јеретицима. Наравно, није такав случај само са Светим Савом као српским архиепископом. Исте ставове су имали и остали српски архиепископи и патријарси, а за ову прилику, ја ћу поменути само патријарха Пајсија, 16. односно, 17. век. Патријарх који је деловао у много тежим условима него што су данашњи услови. Над његовом главом је висио војни – турски мач, и духовни – римски мач, па је он имао снаге, иако кажу није био превише доклен, а земља, односно народ је био “у тузи и скрби “. Он је, дакле, имао снаге да у писму, Посланици Папи Урбану осмом јасно изложи Тројичну еклисиологију ни једним словом не одступајући, наравно, од оне еклисиологије и учења о Светој Тројици, заснованој на Васељенским Саборима, и не само на Васељенским саборима. Дакле, једно изузетно тешко време, 17. век, не кажем ни да је ово наше садашње време лакше, али просто сам хтео да нагласим да су српски јерарси, поготово архиепископи и патријарси увек имали јасно утемељен став према јересима. Не само према једној јереси, него према свим јересима.
Ова релативизација догмата, проблема који стоје између православних и римокатолика, нажалост, иде и по дубини. Дакле, не долази само од врха, него иде даље. Тако је на пример, наводим само овај пример, а има их мноштво: приликом недавне посете београдског надбискупа Нишу и Алексинцу, један православни свештеник, поздрављајући београдског надбискупа, римску и православну цркву назвао је сестринским црквама. Није потребно да кажем шта о томе мисли православна догматика. Дозволите ми овде да само још једном поменем владику Атанасија Јевтића који врло оштро критикује ставове папе Бенедикта изнете у познатим Одговорима на нека питања о учењу у Цркви, где су Православне цркве сведене на партикуларне цркве које су сестре локалних католичких цркава, а не римској, папској цркви. Дакле, само тим локалним, римокатоличким црквама. Партикуларне и сестре тим локалним црквама, наравно, по мишљењу Ватикана. Разуме се, у тој доктрини, Мајка Црква је само римска црква.
Наравно, за ову прилику је тешко због недостатка времена навести сва она актуална места која намерно или ненамерно релативизују појмове и проблеме, а што доводи до маловерја, убеђен сам у то, доводи до маловерја, до слабљења православне свести, и до урушавања православне еклисиологије, како у свештенству, тако и код лаика.
Друга димензија овог мог обраћања односи се на промену црквене политике према власти, односно као што сам рекао, амнестирања власти од свих учињених погрешних потеза и грешака, и наравно, поставља се питање чиме је то ова власт заслужила, која је понижавана и понижена, од Вашингтона и Брисела до Приштине. Ко је данас читао “Блиц“ данашњи “Блиц“ могао је видети да је Његова светост, Патријарх српски, господин Иринеј, саопштио новинару “Блица“ или новинарки да нико од чланова српске владе није добио пратњу, односно дозволу да буде на устоличењу Његове светости, Патријарха српског Иринеја у Пећи, трећег октобра ове године. Нема, по мом дубоком убеђењу, оног критичког става Српске цркве какав је некад имала, поготову према режиму Слободана Милошевића, без намере да упоређујем тај и овај режим. И та жеља Српске цркве да по сваку цену подржи садашњу власт, доводи, морам то рећи, до анахроних ситуација. На једну анахрону ситуацију сам указао у једном свом тексту у Политици, када је служен Молебан, након саопштавања мишљења Међународног суда правде у Хагу. И данас се питам, заиста, коме је то требало.
Када све ово сакупимо, а наравно и оно што није речено, стиче се утисак, дакле, говорим о утиску и волео бих када тај утисак не би био потврђен, да постоји један велики пројекат стварања равнодушних Срба. Према свему: према Косову, према Метохији, према Цркви, према нацији, према Отачаству, према историји, према образовању, према култури, и, ја нећу рећи да Српска црква учествује у томе, али хоћу рећи да се томе не одупире довољно јасно и гласно. Такође је очигледно да глобализам и екуменизам, мислим на римски и женевски, не мислим на православни, иду руку под руку и газе семе Православља. У том релативизовању не само догматских појмова и проблема, него и политичких, иде се толико далеко да се потцењује свест и савест обичног човека. Не мора бити верујући. Ево наводим само један пример, два примера: приликом посете црквене делегације недавне Аустрији, Аустрија је проглашена пријатељском земљом. Тешко да данас можемо наћи у свету неку пријатељску земљу, па макар то била и Аустрија. Један министар у влади Републике Србије предстојећу посету Хилари Клинтон окарактерисао је као пријатељску. Нисам сигуран, наравно, кад имамо овакав став, осећам да га делим са вама, да ли живимо у истом времену и да ли имамо исте етичке одреднице. Да ли на исти начин размишљамо о моралу? И, наравно, можете да бирате, можете да укажете на неке појаве и проблеме, како смо ми, данас овде присутни, и да, наравно, због тога имате безброј проблема и невоља, или да се, на другој страни, потпуно повучете и да постанете један од равнодушних Срба. Ако се, случајно, усудите да нешто кажете, могу вас прогласити зилотима, фундаменталистима и артемијевцима. У том смислу, чини ми се, могу тако прогласити и Светога Саву. Ако негде у својим, то наравно говорим о самоме себи, јавним наступима одступам од Вере Православне, онакве, какву нам је завештао Свети Сава, заиста, спреман сам да поднесем сваку етикету. Верујем да су такви људи чврсто у крилу Српске Православне Цркве, без обзира на тренутне околности. И да су ослобођени сваке мржње и острашћености, пребивајући у вечној и спасоносној љубави. Хвала.
Водитељка: Хвала професоре. Реч има Зоран Чворовић, асистент Правног факултета у Крагујевцу. Изволите.
Зоран Чворовић: Да ли је тема данашње конференције за штампу “Стање у Српској Православној Цркви“ заиста тема о којој данас треба говорити на једној конференцији за новинаре? Ако смо до малопре имали резерве о томе, малопре смо добили потврду да о овој теми треба говорити не само овде, данас, на конференцији за штампу, него треба говорити свугде где православни Срби имају прилику да кажу оно што мисле. Ми смо добили малопре потврду да је стање у Српској Православној Цркви заиста болно, јер се једном српском епископу забрањује да говори. И то је разлог, куда ћете већи разлог, да се говори о стању у СПЦ.
Како замишљају “дијалог љубави“ они који о дијалогу љубави говоре са инославнима, а како га замишљају са својом браћом у Христу, добили смо потврду малопре. Дакле, дијалог љубави са моћницима овога света, али не дијалог љубави са својом браћом у Христу, и са браћом по роду. Искуства такве политике међу Србима, горка искуства имамо исувише, и плодови такве политике, плодови раздора, нажалост се жању и данас. Дакле, та политика да треба разговарати са свима, али не и са својима је исувише добро позната српском народу. Шта рећи када је владики Артемију данас забрањено да говори? Морамо да се осврнемо на стањеу у Српској цркви и Српској држави, а намерно кажем, јер ове две установе, иду руку под руку, нажалост, од тренутка када је владика Артемије противканонски, противуставно смењен са трона епархије рашко-призренске.
Дакле, када говоримо о стању у Српској цркви, ми пре свега морамо да се осврнемо на стање црквено-канонског поретка, какво је оно данас, неколико месеци после противуставне смене Владике Артемија и какво је стање у државном поретку, јер је ова, на жалост, несрећна, и кажем, противуставна и противканонска одлука произвела и поремећај у државно-правном поретку ове државе. Уклањањем владике Артемија наставило се са противканонским поступцима, јер су на жалост, појединци у Цркви, пре свега чланови Синода, више веровали снази силе него ауторитету канона. И ту своју политику чија је прва жртва био владика Артемије, ту своју политику они на жалост данас спроводе и према прогнаним монасима са Косова и Метохије. И према њима изостаје дијалог љубави. Тог дијалога љубави нема. Постоји само демонстрација голе власти, али та демонстрација голе власти не може да уроди плодом. Зашто? Зато што та демонстрације голе власти не почива на канонима, не почива на Уставу СПЦ, јер је Устав СПЦ, јер су канони Православне цркве драстично нарушени први пут приликом смене владике Артемија. Дакле, да би се успоставио ауторитет у Српској цркви, да би се успоставио ауторитет црквено-правног поретка, мора да се поништи ова прва противуставна и противканонска одлука.Тако повраћен ауторитет црквено-правног поретка, са тако повраћеног црквено-правног ауторитета могу да делују и црквени органи, Синод и Сабор, тако што ће позвати монахе и решити ту ситуацију. Ситуација се не може решити у тренутку када постоји први противканонски тежак прекршај, а то је противуставна смена владике Артемија. И да се у овој политици срља то доказује и ова задња одлука. Дакле, нема дијалога љубави и нема васпостављања правног поретка у цркви који је нарушен сменом владике Артемија.
Који је лек? Једини лек може да буде да архијереји СПЦ на Јесењем заседању преиспитају одлуку која је донета на прошлом заседању Светог Архијерејског Сабора и поново васпоставе у пуној власти владику Артемија као епископа на територији епархије рашко-призренске. Тиме би се из тела Српске цркве уклониле све оне клице раздора, клице, не дај Боже, било каквог раскола, које су зачете, на жалост, оваквим поступцима Синода. У овајвој политици црквених органа, пре свега мислим на Синод. Синод је имао подршку државе. Зашто? Зато што су интереси и циљеви оних који данас воде, на жалост, Синод СПЦ и оних који воде, на жалост, српску државу, исти. Дакле, као што је професор Бојовић рекао: руку под руку иду политичке и економске интеграције са синкретистичким, псеудорелигиозним интеграцијама које се, на жалост, термином екуменизам који је још ава Јустин окарактерисао као свејерес. Дакле, на том путу свејереси, појединцима у Цркви држава пружа свесрдну помоћ. И онда долази до драстичног нарушавања правног поретка државе. Сви они који у јавност стану у одбрану не владике Артемија, него у одбрану вере која нам је предата од отаца, који стану у одбрану црквено-правног поретка, проглашавају се непријатељима, пораженим снагама, како је у мом случају изјавио декан Правног факултета у Крагујевцу. Дакле, систематским чишћењем уклањају се сви они који стоје на бранику вере и Отаџбине.
Домаћин у селу Љуљацима који је примио монахе прогнане са Косова и Метохије, који је, као милосрдни хришћанин отворио врата конака који је његов рођак, прота Тома направио, он је само због те кривице, од стране власти Жичке епархије, црквеног суда екскомунициран из црквене заједнице на три године. То је једина његова кривица. И приликом саслушања речено је: “Ако будеш отерао монахе, неће бити никакве кривице.“ Дакле, овакви поступци за које историчари знају да су се дешавали у време инквизиције светог римског царства немачке народности, тај дух се, на жалост, уселио и у праксу појединих епархија СПЦ.
Мало је дегутантно, на жалост мораћу да поменем, у мом случају држава није реаговала. Ни председник Републике, ни републички омбуман на изјаву декана Правног факултета у Крагујевцу, оптуженог за продају испита, за најтежа кривична дела која се могу извршити на Униврзитету, који је дао изјаву да је Зоран Чворовић добио отказ само зато, искључиво, како он употребљава квалификацију, зато што је бранио владику Артемија. И, гледајте, данас у 21. веку, насупрот 9. члану Европске конвенције о људским правима, насупрот Уставу републике Србије, који гарантују слободу вероисповести, и то не само слободу вероисповести као начелно право, већ да се то право стварно остварује у свакодневном животу, да се испољава, данас на жалост, “демократке власти“ ове земље крше та права према онима који бране веру Отаца. И погледајте апсурд, владика Артемије, понат као борац против тираније и црвеног режима деведесетих година, и сви поборници, свако на свој начин, као студентски активисти и тако даље, против истог тог режима, поборници правне државе, суштински, не фарисејски, страдамо од оних који су идеале правне државе постављали као свој циљ у изборној борби деведесетих година. Дакле, дешава се и на овом светском плану трагичан апсурд: правна држава, принципи европске демократије, основна људска права се руше на питању одбране Српске цркве. Принцип секуларизма, одвојености цркве од државе се у овом тренутку урушава драстично у Србији. Зашто? Зато што изнад ових принципа постоји један виш принцип. А тај виши принцип је интерес глобалне империје. Под ноге глобалне империје бацају се сви свети принципи правне државе, али и сви принципи на којима данас почива европско друштво. Дакле, постоје пожељни поборници правне државе и непожељни. И који је излаз из свега овога што се тиче државе? Излаз је да се у овом тренутку, око владике Артемија, не око личности владике Артемија, него око одбране СПЦ , око спречавања јереси у СПЦ, јер оно што се дешавало у Бечу није друго ништа него срљање у јерес.
Ви сте јуче добили потврду од Митрополита Илариона, представника Руске Православне Цркве за односе са другим помесним црквама, да у Бечу ничега спектакуларног није било, да до споразума није ни дошло. А с друге стране имате изјаве ђака митрополита Зизјуласа који овде говоре о Унији која само што није. Дакле, насупрот ставова највеће Православне помесне цркве, Руске Цркве, неко у Српској Цркви, вођен неком чудном руком, вероватно из Цариграда, проглашава Унију иако из највеће Православне Цркве стижу ставови да од тога нема ништа. Дакле, који је излаз? Излаз је, као што рекох, у цркви да српски епископи се у задњем тренутку призову да стану у заштиту црквено-канонског поретка, јер је црквено-канонски поредак услов очувања јединства вере наше Православне. Ако сада не одбранимо нашу веру Православну, сутра ће бити касно. Оног тренутка и када није било државе постојала је Српска Православна Црква, и она је, као таква, сачувала идентитет овом народу. И онда су Карађорђеви устаници могли себе да препознају као потомке Светога Саве. Зато што им је кроз 400 година турскога ропства, сачуван идентитет захваљујући СПЦ. Ако српски епископи данас не одговоре том светом задатку, да ли ће наши потомци моћи да препознају своје претке? Плашим се да неће.
Шта је задатак на државном плану? Задатак на државном плану јесте формирање националне елите. Ово је последње питање, ово је последња одбрана. Изгубили смо државу, војску, привреду. Правили смо се невешти. Правили смо се као да сањамо, као да неке ствари пролазе мимо нас. Сада више права на тај сан немамо. Дакле, српска национална елита мора да се окупи, и то истинска, на овом питању, на питању одбране задње српске националне установе, тог најдоњег камена српског народа, као што рече песник. И то су два излаза. Само тако ми можемо да одолимо притисцима који ће се, као што сведочи ова малопређашња одлука сигурно појачавати, али ако своју снагу меримо, као што рече књижевник, не према снази наших непријатеља, него према светињи коју бранимо, онда нам у будућим временима неће бити тешко. Хвала.
Водитељка: Хвала вам. Сада можете постављати питања, али ћу вас замолити да затражите микрофон, јер се конференција снима. Још једна молба, када будете излазили, молим вас да се потпишете на списак који стоји у холу. Хвала вам.
Публика: За новинаре?
Водитељка: Да за новинаре.
Новинарка Јелена Тасић: Јелена Тасић, дневне новине “Данас“. Господин Чворовић је делимично одговорио на моје питање: да ли је конференција за штампу право место за овакве теме, али, пошто се већ неколико месеци пошто је почео овај проблем са владиком Артемијем говори о непоштовању црквених ауторитета Синода и Сабора, да ли сте ви покушали о овим темама да разговарате у оквиру ето тих црквених институција, Синода и Сабора, да тражите да се разговара о томе?
Драгиша Бојовић: Пре свега, бар када сам ја у питању, ја нисам компетентан саговорник ни Сабора ни Синода. Сабор и Синод не могу разговарати баш са сваким, па макар то био и ја. Али на другој страни, као члан Цркве, имам право, наравно, да изразим свој став о свим проблемима, и не само о проблемима у нашој Цркви. Оног тренутка ако бих добио позив било којег епископа, ја бих се, наравно, одазвао том позиву, пошто већину сасвим добро познајем. Имам вишедеценијску сарадњу са њима. И разговарао бих, наравно, о свим проблемима. Ја сам један такав позив, додуше, добио. Њега сам више сматрао пријатељским, а то је четврти дан Великог Поста од тада администратора рашко-призренске епархије, епископа Атанасија. Са њим сам разговарао у Бањској и рекао му, наравно, на скоро сличан начин све моје ставове о тадашњем уклањању владике Артемија са катедре рашко-призренског епископа. Дакле, то је једини разговор иако су ми многи саветовали да не идем на тај разговор. Ово не мора да уђе, ово је лична ствар, као што сам тад прихватио позив епископа Атанасија и данас бих, наравно, прихватио свачији позив поготову што сам десет година у Нишу имао сасвим добру сарадњу са тада епископом нишким, Иринејем, сада Патријархом српским. И владика се сећа, на мој позив, и уз благослов епископа нишког, он је много пута боравио и говорио у Нишу.
Зоран Чворовић: Ево ја ћу нешто рећи. Прво, то је разговор, како рече професор Бојовић, који треба да воде епископи на Сабору, на највишем телу СПЦ. Друго, како изгледа тај разговор са мирјанима, са народом који другачије мисли, рећи ћу вам на мом случају. Дакле, право које Закон о информисању јемчи, а то је право да се деманти постави на исто место и онолико време колико је било и неко саопштење постављено, а то је, говорим о Сапштењу декана Правног факултета, где смо мој ментор професор Павловић и ја тешко дисквалификовани, то саопштење, једно академско саопштење са тешким квалификацијама, је постављено на сајт СПЦ. И професор Марко Павловић и ја смо упутили деманти са захтевом да на основу Закона о Информисању тај наш деманти, тај наш одговор на саопштење буде постављен на истом месту на сајту СПЦ и онолико времена колико је било и саопштење декана Правног факултета. И, то је разговор глувих. Одговор није постављен, а овим чином Информативна служба СПЦ, је на жалост, демонстрирала не снагу права, већ силу власти… И епархије Бачке, пошто је исто саопштење било и на сајту епархије Бачке. Потпуно ненадлежно. Ја сам мирјанин у Жичкој епархији и професор Павловић у Шумадијској. Дакле, постоје лица за која не важе ни основна законска права, што се тиче појединаца у СПЦ, а камоли могућности било каквог разговора.
Милун Јевтић (један од присутних у публици): Ја се извињавам, ако је слободно, један мој кратак коментар. Да се представим: ја сам имао ту срећу да штампам дела Владике Николаја, да проведем 40 година на западу, и сада бих хтео, као Србин Православац, овде да речем свима. Велики Достојевски је рекао: “Када би ми на једној страни ставили истину, а на другој Христа, ја бих изабрао Христа“. Данас истина моје Мајке Цркве, не могу да будем за њу. Ја ћу да изаберем владику Артемија… Четрдесет година живим са Мајком Црквом. Много знам. Био сам сарадник патријарха Германа и био сам сарадник покојног патријарха Павла, радили смо Србљак. Много знам. Постоје људи…
Водитељка: Морам да вас прекинем, ово је резервисано за питања новинара.
Милун Јевтић: Није ми јасно, не разумем, али добро, није важно. Не знам што журите?
Водитељка: Ово је конференција за новинаре.
Милун Јевтић: Па ја вас новинаре слушам сваки дан, разумете. Ја хоћу само да кажем, једна мала дигресија, знате, заборавља се где смо живели, заборавили смо да је постојало свештеничко удружење, схватате, то је друга партијска ћелија била а онда, владике су биране, да ми Господ Бог опрости, призивањем Светог Духа. Овде имамо срећу да седи Владика, који је постао Владика призивањем Светог Духа, а на друге Владике је прво пришао дух Крсте Лековића, оперативног органа Државне безбедности. Те владике суде сада! Срам их било!
Водитељка: Да ли неко од колега новинара има питање?
Новинар Радмила Лончар: Добар дан. Ја сам Радмила Лончар из Франкфуртских вести, дневне новине српске дијаспоре за Европу, Америку и Аустралију. Господине Чворовићу, управо сте, вашим излагањем, да СПЦ није поставила ваш деманти, саопштили пример да се црква у том домену поставља изнад закона, изнад државе, државних закона. Да ли имате још неких примера којима бисте илустровали да заиста, Синод СПЦ као највиша извршна црквена власт, саборска, се поставља и са чијим благословом изнад закона ове државе и изнад саме државе Србије?
Зоран Чворовић: Прво, зашто се одређена лица у Цркви постављају тако да су старија и од самог прво канонског права. Дакле, они не поштују ни само право цркве, а потом, старији су и од државног права. Па, разлог је, вероватно – моћ. Неко им је позајмио ту моћ. И такво понашање ће трајати све док они не изврше или задатак налогодаваца, или налогодавци буду одлучили да више то нису пожељни извршиоци њихових улога, јер вероватно, неспретно праве неке одређене грешке. Ја најбоље могу да говорим на свом примеру. Дакле, директно по налогу одређаних појединаца у Цркви, ја сам уклоњен са Правног факултета. То је потврдио сам декан Правног факултета, Предраг Стојановић. Оно што је најтрагичније у читавој ситуацији, поред тешких кршења основних људских права зајемчених Уставом, пре свега слободе вероисповести у овом случају; у мом случају се показао и морални лик одређених владика СПЦ. Замислите Владике СПЦ које заједно раде са лицима оптуженим у афери „Идекс“, дакле са лицима оптуженим у највећој корупционашкој афери икад откривеној у Србији. О каквом ми моралном кредибилитету појединих Владика говоримо када они имају некакве тајне, ко зна какве везе, са лицима оптуженим за корупцију. Дакле, то је пут за откривање извора њихове моћи. Њихова моћ на основу које крше, како каноне тако и државно законодавство, почива на везама ове природе, и на жалост ја као правник и у овом случају мораћу да посегнем за правним средствима. Дакле, тужићу СПЦ на основу закона о информисању јер као правник не знам ни један други пут да се безаконици приведу правди. Као што ћу тужити правни факултет, тако ћу тужити и информативну службу СПЦ. То је једини начин, и то је једини начин који ја препоручујем свим Србима. Онда када су угрожена њихова права, када су оштећена њихова права, било од стране државних органа, било од стране појединих црквених органа – тужите их, приведите безаконике правди, јер Његош је рекао: „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га познанију права, то је људска дужност најсветија“. Хвала.
