Пастир добри
Председнику Тадићу, министрима Дачићу и Чиплићу, Чеди Јовановићу, Динкићу, Николићу, Коштуници, дакле, и свој власти и свој, наводној, опозицији
Монах Антоније, 12.10.2010
Монах Антоније, у име општељудског милосрђа и с врха свецело оскврњене православне вере и националне свести, и поздравља Вас, али и с правом пред Богом Живим захтева
ОТВОРЕНИ ЗАХТЕВ
Захтев очигледно антиправославном масонском државном апарату који се дрско устима усуђује назвати српским, а срце му се делима показује предалеким од Христа.
За почетак само очигледна констатација садашње апокалиптичне српске реалности: На сцени је договорна диктатура и власти и вајне масонске опозиције, и што је и најгоре, анемичног папољубивог Синода СПЦ на челу са новим (како сам себе назва) – екуменским Патријархом.
Стога подхитно захтевамо од власти и срачунато млаке опозиције, читај Соланиних потрчака, ми, само Богу и Светом Сави верни православци, да се смишљено злоупотребљена наша деца (образложење ниже), за чије смо васпитање сви ми одговорни подхитно пусте на слободу, а не да диктатура тренира „језиву строгоћу“ на најнаивнијим и на неправдама разноразних досадашњих режима несрећно васпитане дечице.
Ово неодложно, под најавом непрекидних молитвених православних протеста у парку Мањеж, где је ова државна ујдурма са националним и верским срамоћењем огромне већине народа и почела, ЗАХТЕВАМ.
Разлози и чињенице подношења неодступног захтева су:
Злоупотреба писане и јавне речи, оваквом, ни под комунистима небивалом цензуром. Конкретно минулих дана: Лаж да сам ја монах Антоније (Давидовић) организовао протесте и да је све почело из Саборне Цркве. Моја маленкост је у четвртак 7. 10. организовала конференцију за штампу која је наравно од уредништава медијских кућа и новинара класично бојкотована. Тада сам јасно (постоји снимак на интернету) најавио свеправославну Крсну Литију за суботу по најављеном трагу антихришћанских сила, тј. по најављеној траси параде срама.
Када кажем „парада срама“, мислим у складу са оним хришћанским васпитањем и јеванђелским мерилом у коме се наш народ родио и благословио, науком Христовом којом, ми малени народ, имамо „име да смо живи“ на овој нашој светој светској раскрсници вечитих глобалних интереса што се Србијом зове. Имамо „име да смо живи“, само услед благослова Христа Спаса, јер преци наши више волеше да страдају за Христа и за правду, него да срамно служе разнородним антихристима чије су жеље вазда завидиле и завиривале у српску православну срећу. Потом, на истој конференцији сам најавио да мени лично православна савест не дозвољава седети у соби и немо посматрати гажење јеванђеља Господа мога по улицама Стефановог Београда, већ „да што се мене лично тиче, у недељу 10. 10. ћу бити на литургији у Саборној Цркви и одатле поћи са рукама у џеповима да и телом својим посведочим верност угроженим основним православним верским слободама, јер желим да добијем и батине само како би у души лакше поднео овај јавни пораз хришћанства у земљи Светог Саве“, те да уколико ми се неко са претходне Крсне литије придружи кренућемо и у недељни молитвени ненасилни протест па докле прођемо, прођемо. Наравно у новинама је објављено само размонашени монах Антоније позвао народ на протесте из Саборне цркве уз речи „докле прођемо – прођемо“.
Даље, после, литургије, четири монаха су пошла у сусрет паради са иконама и светим песмама како би утицале на прекид параде, са не малом групом верних која их је следила носећи иконе у рукама и молитве на уснама. Молитве и за хомосексуалце да се не подржи њихово безумље већ да „дођу у познање истине“ и спасу душе своје, дакле, искључиво – против параде. Полиција грубо зауставља колону и увиђајући њихову искључивост, монаси на гурање, са подигнутим рукама, уз речи „опростите али ми Господа ради морамо да прођемо“, једва успевају да пробију два кордона, док им је за трећи понестало снаге и људства. Тада се изненада појављују деца навијачи са њиховим скандирањима инструисани од ко зна којих људи који су их непрестано подгревали, док су их верници са иконама црквеним песмама смиравали. Сумњива лица су ми још и у Саборној цркви у току литургије понудила да се ставим на чело колоне и да пробијемо полицију код Вазнесењске Цркве – што сам у старту одбио позивајући на православни отпор у коме би се ненасилно, са иконама и песмама, прогурали кроз полицију, надајући се да ће држава по закону обуставити параду. И још доказ да РТС лаже да је све кренуло из Саборне, иако и дан касније ту стоји ко зна од кога запаљен ауто који комунално не стиже да уклони, паљевине која се десила тек касније пошто је сав народ изашао уз улицу Краља Петра, доказ је да су, по извештајима свих медија, сукоби прво почели на Славији.
Основни злочин ове крваве државне приредбе која има за циљ појачавање диктатуре власти је: По члану 1 и 2 закона о окупљању грађана Устава Србије, држава је обавезна да уколико се појави контра протест већ најављеном јавном окупљању исти моментално обустави, како не би сама довела до ширења нереда и угрожавања људских права. Насупрот, Уставу министар Чиплић на паради срама јавно објављује да је држава очекивала нереде, а ако ту још придодамо проширивање капацитета у Ургентном Центру уочи ове геј манифестације, добијамо смишљену масонску правну диверзију примењену безброј пута у многим земљама – планско произвођење насиља као повод за завођење диктатуре.
Даље, бркати и пуначни комадант полиције, који је умногоме допринео распиривању битке на Теразијама, од кога сам се наслушао свакаквих погрдних речи, а кога сам замолио да не јуриша на народ, јер јуришање и фалш повлачење полиције само распирује даљу борбу, и још замолио сам га да се стрпи и пусте мене између полиције и узнемирене дечурлије и да ћу их смирити. Он ми је рекао, „ти си ово све организовао срам те било…“, а онда одједном: „не смеш ти да станеш пред њих, иди ако смеш“. Када ми је, као обећао да следећих пар минута неће ићи у јуриш, изашао сам пред омладину са молбом да се смире, када су почели да јењавају, после непуног минута бркати полицајац намерно наређује поновни напад полиције, од ког сам се једва и ја спасао.
Даље, држава провоцира народ овај жигосањем народа новим личним документима правећи од Србије логор европске уније, држава провоцира народ овај насилним спровођењем параде против које је 80% становништва, држава долива уље на ватру заказујући за 13. 10., три дана после параде, укидање свих националних и других организација. Тако да услед даљег марвеног, логорског жигосања народа и укидања тих организација, држава је исконструисала немире. А да не помињем запуштеност ових људи од стране државе и социјалне и образовне, са незаобилазном полицијски пропусном раскрсницом путева дроге која Србију експонира као земљу са најнижом ценом наркотика у свету.
Затим, млада мајка која је на протест верних дошла са иконом у једној руци и гурајући дете у другој, спремна је јавно именом и презименом посведочити, да су, „у тренуцима мира на Теразијама када је полиција разјурила разгневљену омладину, шест седам момака никим узнемиравани разбили излог продавнице „Ђак“ у Коларчевој и само 10 минута потом се појавио г.Ђилас са новинарима пред разбијеним излогом згражавајући се над „вандалима“ и лицемерећи о „бризи за људске животе“. Тако да можемо претпоставити да је и догађај паљења у Крунској улици седишта ДС, такође монтиран, као и запаљен југо код пусте Саборне Цркве, и још један или два излога која су, вероватно од истих ДБ-оваца исконструисани, као и њиховим појединцима који су упорно потпиривали масу коју сам ја смиравао. Деца су била видно узнемирена диктатуром и неправдама државе, са таквим набојем у који су кретали као у борбу за истину, а никако не као у пљачку. Доказ за то је лаж да је град потпуно демолиран, јер је, како и сами кажу, за неколико сати доведен у нормалу.
Даље, слика где ја са крова молим демостранте да се смире и полицију да не јуриша је злоупотребљена у „жутом Прессу“, тако да изгледа да ја, испред полиције, као да поздрављам демостранте наместо да смиравам и њих и јурише полиције, и да не дужим о прљавим лажима свих државних медија, јер једино они други не лажу, само зато што их и нема.
Даље протести против Синодског (СПЦ) угрожавања православне вере папољубивим пропагирањем унијатства са римским јеретицима католицима, које је у најоопаснијој поодмаклој фази издаје свете православне вере, што се јасно види на прогону Артемија и његовог монаштва; протесна молитвена окупљања за јединство СПЦ у Православљу, а која се сваким радним даном од 17-19 непрекидно одржавају пред Патријаршијом још од априлског Сабора СПЦ, савршено мирни протести који се максимално медијски игноришу, сада су, од јуче 11.10. под усменом полицијском претњом даље забране, коју сам ја док ми је глава на раменима и православље у срцу – ОДБИО повиновати се пред Богом Живим Православним. Само да напоменемо бар пример екуменизма дела српског заблуделог свештенства на делу: у петак 8.10. у 19 часова старешина о. Петар Лукић је Саборну Цркву претворио у унијатско позориште, у коме су, усред Свете Цркве биле поређане многе столице у чијем првом реду је седео бискуп Станислав Хочевар са својим фратрима, док су столице запосели католици Словенци, а испред светог Олтара словеначки хор је увесељавао госте њиховим народним песмама, три православна младића и једна жена који су се ту затекли целивајући иконе, запрепашћени су их упитали шта се то дешава и упитали их како их није срамота да тако са Светињом чине. Отац Петар је у невиђеном гњеву, усред Цркве пред неупућеним гостима ударио једном момку два шамара, другом завртао крагну, а жену шутнуо по ногама, те их потом урличући горао све до семафора где их је предао полицији која нам ово унијатско православље чува даноноћним пунктом испред Патријаршије, ево пуне три године. Код семафора при урлајућем бесном расположењу свештеника Петра сам и ја притрчао, прекинувши стандардно молитвено појање пред Патријаршијом.
Да и не помињем овде срамни екуменски чин у Равени где су епископи – бискупи Иринеј Буловић и Игњатије Мидић у име СПЦ, ставили потпис којим се папи признаје првенство и међу православним патријарсима!?!…
Због све ове планске диктаторске ујдурме, захтевам од државе да се даље не иживљава над децом коју је сама инструисала на гњев својим антијеванђелским ставовима и дугогодишњим неправдама, сада срамно подржаним и ћутањем целе СПЦ, иначе ће парк Мањеж бити убудуће у недоглед освећиван светим песмама само Православноме Христу верних чеда, на будућим свакодневним молитвеним протестима против ове поткупљиве, ђаволски изведене садашње демократске диктатуре, све док се и сва Србија не уразуми, обожи, покаје и освети. Амин.
Монах Антоније
